USAMLJENOST

Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT

Temi odgovara i dužina naslova – jedna jedina reč. USAMLJENOST. Dok izgovarate tu reč – USAMLJENOST, prosto odzvanja u glavi težina značenja te reči. Ne samo značenja, nego i mogućih posledica. Ne bira uzrast, ni pol, ni stepen obrazovanja, ni materijalni status. Prosto hara. 

USAMLJENOST – bolan je to osećaj nepripadanja, neviđenosti. NE nemanja ili nemogućnosti! A leka ima.

 

Kako se postaje usamljen? Da li smo svi u nekom periodu našega života bili usamljeni? Da li je usamljenost posledica nekih tegoba, bolesti i situacija ili je usamljenost uzrok bolesti, tegoba, situacija? Kako se “izvući” iz ovoga zaista nimalo prijatnog stanja?

Usamljenost nije jednostavna i svako ko kaže da je to “ovako i ovako” savladao ili ne govori istinu ili, što je mnogo ozbiljnije, nije u kontaktu sa sobom. Najpogrešnije i najnedelotvornije što usamljenoj osobi možete reći su izlizane rečenice poput:

• Stegni srce, idemo dalje
• Vreme leči sve
• To smo svi prošli, pa vidi nas sad
• Može i gore
• Pogledaj kako je ovaj prošao, pa opet živi….

A gde može iz zazidane tvrđave u kojoj se nalazi usamljena osoba? I šta treba da čeka? Da zidovi od vremena i vlage olabave, pa se sami sruše? Ne ide to tako! 

Usamljenost je teško i ozbiljno stanje i tako ga treba prihvatiti, podjednako, osoba koja se oseća usamljenom, kao i njoj bliske osobe koje treba da je podrže da bude bolje. “Usamljenost je prava patnja, koje često tera na plač, a u težem obliku izaziva želju za smrću ili pokušaj samoubistva. Usamljenost je teška muka, za to svako dobro zna ko ju je iskusio”, kaže moj profesor dr Marko Munjiza. Usamljenost je uvek praćena i nekim drugim duševnim stanjima, nekim psihičkim poremećajima kao što su anksioznost, depresija, panični napadi (neki čuveni i priznati svetski geštalt psihoterapeuti smatraju da je baš strah od samoće uzrok paničnih napada).

Neadekvatan izgled (a za mene je to uvek posebna tema, ozbiljno mesto za rad na sebi) poput poremećaja ishrane (anoreksije ili gojaznosti), zatim određene životne dobi (pubertet, kriza srednjih godina, treće doba) mogu biti praćeni stanjem usamljenosti.

Usamljeni se možemo osetiti i kada nemamo prijatelje ili imamo a nemamo prave; usamljeni smo i kada nemamo partnera ili imamo, a osećamo se neispunjeno, tužno; usamljeni smo i kada nemamo potomstvo ili imamo decu i unuke, a oni nas kao da nemaju… Situacija je mnogo i svaka zaslužuje poseban prostor za pisanje, sagledavanje, ugledavanje, prihvatanje, priznavanje.

Usamljena su nam i deca, bez obzira koliko moćnom tehnologijom ili bogatstvom su ih okružili roditelji. Kako će deca naučiti da komuniciraju, ako su im roditelji u ruke dali telefone i tablete? Sa kime oni komuniciraju? Masovno srećem decu koja, uz svu fasciniranost njihovih roditelja njima i njihovom inteligencijom, završenim školama i školicama, jednostavno NE UMEJU da kažu ni dobar dan, a ne daj Bože, da pruže ruku, postave par kurtoaznih pitanja…. Ne! I deca to ne mogu ni da kažu, jer trebalo ih je to naučiti, a to nema u telefonu i tabletu. To, verovali vi meni ili ne, učimo na terapiji. Kako se uspostavlja kontakt, šta je kontakt očima, šta znači pružiti ruku, na koji način, zašto pitati nekoga za zdravlje, itd. Sve to mi zajedno osvajamo na terapiji.

Iz svega gore navedenog može se zaključiti da ni usamljenost nije ista. Postoji nekoliko osnovnih tipova usamljenosti:

• Usamljenost uz samoću
• Usamljenost bez samoće
• Situaciona usamljenost
• Hronična usamljenost.

Prvo što u ovoj podeli treba videti je da USAMLJENOST i SAMOĆA nisu sinonimi. Nema jednakosti između usamljenosti i samoće. Svakome od nas je potrebno da s vremena na vreme malo duže, a ja svoje pacijente savetujem da na dnevnom nivou ostanu malo sami sa sobom, da budu sami. Najbolje uveče, da se povuku, saberu, vide gde su, budu zadovoljni urađenim, postignutim, preživljenim i proživljenim. Samoća nema značenje, nije ni pozitivna ni negativna. Samoća je neutralna.

Najblaža usamljenost je situaciona usamljenost. Ona je uzrokovana privremenim odvajanjem od bliskih osoba. Naravno ako ova odvojenost potraje duže može prerasti u hronučnu usamljenost. Hronična usamljenost je značajno ozbiljniji problem koji postoji bez obzira na spoljne okolnosti.

Ako osoba pati od usamljenosti iako realno nije usamljena, naprotiv okružena je ljudima, onda  govorimo o usamljenosti bez samoće. Preciznije, takva osoba pati od depresije, a usamljenost je samo simptom. Najređi uzrok usamljenosti je usamljenost uz samoću. Takva osoba je usamljena, a ta usamljenost je posledica nemogućnosti (neznanja) da se ostvare kontakti sa drugim osobama iz okruženja.

Često, veoma često, u ordinaciji imam prilike da se sretnem sa osobama koje misle da ako odu, ako napuste mesto koje im je “uzrokovalo” patnju, usamljenost, da će rešiti problem. Takođe, pacijenti sa teškim, hroničnim bolestima, misle da ako “okrenu drugu stranu” da će sve biti bolje i da je to put ka izlečenju.

Ni to nije tačno. Činom selidbe, odvajanja, razlaza, napuštanja, samo se fizički izmeštamo. Sve drugo ostaje. Ostaju naša sećanja, naša iskustva, introjekti (davno usvojena pravila porodice ili društva) koja, koliko ih god sabijali u sebi, pronalaze način da isplivaju na površinu. I tada ne možemo prizivati sudbinu, lošu sreću ili šta god.

Rešenje neće bilo ko naći u alkoholu, narkoticima, otuđivanju od svega što mu pripada i čemu pripada, “čvrstom” srcu, nepriznavanju, fanatičnoj posvećenosti uspehu, moći, izgledu.

Rešenje svi nalazimo u sebi. Ali ne tako što ćemo se pogledati u ogledalo (skoro mi je to rekla devojka sa kojom radim), pa proveriti da li smo zadovoljni sobom tj. svojim spoljašnjim izgledom, već tako što ćemo otvoriti nagomilane kofere sećanja i početi da ih čistimo, da nedovršene poslove dovršavamo i zaista ih ostavljamo u prošlosti gde im je i mesto. A mi? Mi treba da živimo u sadašnjem trenutku, baš tu gde jesmo.

 

 

 

Izvor: Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života. Beograd: Službeni glasnik, 2015.