ČOVEK I NJEGOVE POTREBE

Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT

Već sam vas pitala, ali da ponovim pitanje – Da možete da ispunite svoje potrebe, kako bi to izgledalo? Zašto vam uporno podvlačim pitanje o potrebama? Razlog je jednostavan – sve više i sve češće se srećem sa ljudima (bez obzira na uzrast, obrazovanje ili materijalni položaj) koji ne razlikuju svoje od tuđih potreba. Sve je više osoba koje se fokusiraju na one osnovne potrebe (bazične) i ne vide ili ne priznaju ili im je tako jednostavno lakše da u piramidi ljudskih potreba (kreirao američki psiholog Abraham Maslov) ne posegnu i za hijararhijski višim potrebama (potreba za samoostvarenjem).

Rezultat toga su sve češći psihički problemi (anksioznost, napadi panike, depresija, itd.) koje osobe sa kojima radim mogu imati nakon godina i decenija ne ugledavanja sebe i svog autentičnog bića i autentičnih potreba. Nema tu bajki, ni čarobnih štapića, niti bilo kakve i bilo čije magije. Samo mi i naše biće.

Prvo što tokom susreta sa pacijentom uradim, još na samom početku psihoterapije, je da zajednički definišemo potrebe te osobe i razloge zbog kojih se odlučuje za podršku psihoterapeuta.

Izuzetno mi je važno da čujem i kakva očekivanja pacijenti imaju od terapije, tj. kakve rezultate žele da postignemo. Rezultate koji bi im značili da dalje, samostalno nastave svesni svojih mogućnosti, očekivanja, želja, potreba (realnih i onih manje realnih). Svesni svoga bića. Još jedno značajno pitanje je zašto ja kao terapeut.

Kada sve to saberemo i upakujemo, onda se zaista vrlo jasno definišu razlozi zbog kojih  se terapija započinje (uznemirenost, tuga, bespomoćnost, bezvrednost, anksioznost, depresija, napadi panike, itd.) od potreba bića da ugleda i prizna sebe onako kako zaista (autentično) i jeste.

I zaista, nekome je dovoljno da se stabilizuje i nastavi dalje po starom, do neke nove prilike, tj. “situacije”. Drugi, zaista žele da se posvete sebi i da sebe jasno definišu i ostvare.

Zašto sam vam sve ovo napisala u tekstu o potrebama našim nasušnim?

Kao što sam i u uvodu naglasila, svako definiše svoje potrebe u skladu sa situacijom u kojoj se nalazi. Osoba definiše potrebe za koje smatra da će je učiniti  srećnom, priznatom, ispunjenom, ostvarenom ili šta god je već toj osobi značajno. Definiše ih onako kako je u porodici naučila da treba ili da je “društveno prihvatljivo”. Naravno, porodica je ogledalo društva, pa tako, ne mali značaj ima i okruženje u kome mlado biće stasava u odraslu osobu.

Naša razmišljanja, pre bih rekla ubeđenja, jer su osobe zarad svojih razmišljanja šta im treba i na koji način, spremne i da se sa najrođenijima sukobe, da ih uvrede, pa i “oduvaju” (što bi današnji mladi rekli) iz svog života. S druge strane, ta i takva razmišljanja o potrebama, veoma često budu i prihvaćena i preuzeta (da ne kažem, a ne retko i nametnuta) od drugih, tog momenta značajnih im osoba u životu.

Neki ljudi smatraju da im je za sreću potrebno da budu voljeni ili da bezuslovno vole ili i jedno i drugo. Ako nema ljubavi ima katastrofe! I tako se dešava da mladi ljudi, a i oni stariji, pa i u poznim godinama, svoju energiju zaista rasipaju na razmišljanja o osobama koje im ne uzvraćaju ljubav onako kako bi trebalo (a to trebalo je opet po definiciji osobe koja tu ljubav traži, a ne zajedničkog stava). Osobe potpuno sebe “ubace u film” šta treba, kako treba, zašto je to tako ispalo, šta je ova druga strana rekla, a šta je mislila, kako se pomerila, kako nasmejala, kome… Eto agonije! Eto bola! Eto “nesreće”! O čoveku i potrebama da bude voljen i da voli posvetiću poseban tekst ili više njih, pa da se vratim na temu ovog teksta – POTREBE.

Neke druge osobe veruju da će ih materijalno blagostanje učiniti srećnim i zadovoljnim. Naravno, to su opet mogli da ponesu iz porodice ili suprotno tome, da poteknu iz nemanja i nemaštine, pa su ceo svoj život posvetili paroli – “Nikad više Pepeljuga” (moram priznati, a i želim da podelim sa vama, da je ovo naslov nove knjige koju pišem u dogovoru sa svojom pacijentkinjom, jer njen život zaista i jeste ravan bajke, a ova rečenica je njen moto kroz život. Na kraju joj ipak to sreću, a ni ljubav nije donelo. Naprotiv!). Osobe tada ne biraju sredstva kako da do materijalnog dobra i dođu, a sve što rade, rade da bi što brže stekli “bogatstvo” i naravno, nikad ga dosta.

Još je jedna kategorija pacijenata i njihovih potreba, koju poslednjih desetak godina, ali poslednjih 4-5 u rangu epidemije srećem, a to je potreba da se zaustavi vreme, da budu večito mladi, večito lepi, večito mršavi…. To je dostiglo takve razmere, da majke za kćerke podižu kredite kako bi se podvrgle nekim plastičnim intervencijama, koje će ih učiniti “lepšim”. Deca u nižim razredima osnovne škole broje kalorije ili školske drugove vrednuju po roditeljima i to zamislite, više pare i funkcije nisu u igri, roditelji se vrednuju po godinama i fizičkom izgledu, tačnije kilogramima, borama, silikonima.

Život nije tako jednostavan, kako nam se predstavi kao malima – “ili si dobro dete ili bezobrazno”. Svako od nas to “dobro” definiše na svoj način, svojim jezikom. Ja sam lično ponosna na svoje “bezobrazne” drugove iz osnovne škole. Sada su to ljudi, koji sa bogatim životnim iskustvom, sa životnim problemima, idu dalje, imaju svoje poslove, svoja verovanja, svoje porodice, koji su zaista krenuli sami u svoju borbu i svoja osvajanja. Istovremeno znam i mnogo “dobre” dece koja su zaista sve odradila po protokolima, ali su sami sebe negde pogubili. Naravno, ova dva primera su dve strane iste medalje, dve polarnosti, dva ekstrema između kojih se nalazi bezbroj varijanti i mogućnosti.

Ono što jeste važno je da sa našim potrebama i pokretima da ih dosegnemo umemo i da skrenemo sa pravoga puta. Kada kažem pravoga ne znači ni da nije krivudav, ni da je onaj “dobar” (prethodno navedeni) .  To znači da je put čestit, da nećemo pogaziti osnovne, bar minimalne nivoe profesionalnog i ljudskog morala.

Izazova će naravno uvek biti! Da li ćemo pogrešiti? NARAVNO!

Ljudski je pogrešiti. Ljudski je i sagledati tu grešku i priznati je, izviniti se zbog nje, ispovediti (šta je kome bliže, naravno). Neću vam ovoga puta pričati o sedam smrtnih grehova i kako uplivamo u njih tragajući za sopstvenim potrebama, ali vam ih hoću navesti: gordost, srebroljublje, blud, zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev, očajanje. Nema osobe koja nije “počinila” bar jedan ili po neki greh. I to nije najveći greh. Počiniti, upoznati sebe, priznati i ispraviti. Lakše napisati ili pročitati, nego zaista i pretvoriti u delo. Tu vas vraćam na početak teksta kada sam spominjala kome je i koliko dovoljno da dobije od terapije. Upoznati sebe i dodirnuti u najtananije delove svoga bića je veoma delikatan posao. I dugotrajan. To je proces. Proces koji da rezultate ili može da završi po onoj Borhesovoj misli:

“Počinio sam najveći od svih smrtnih grehova: nisam bio srećan.”

Ne postoji knjiga ni nauka koja će vas naučiti da budete srećni i zadovoljni. Da postoji, to bi bila knjiga koja nema početka ni kraja, jer bi u njoj trebalo da piše uputstvo za svakoga od nas ponaosob, pa se vi snađite u uputstvu. Generalizovati uputstva je opet “ubacivanje u tuđ kolosek”. Svako od nas radom na sebi spoznaje i definiše sebe, a sa time i svoje potrebe. Svako od nas uspostavlja sopstveni balans uzimanja i davanja, primanja i pružanja. I trebalo bi da bude spokojan je sa tim, bez obzira da li se to drugima sviđa ili ne. Svako od nas bira svoj pravac, svoj put.

Neko na tom putu zadovolji sve svoje potrebe, neko samo bazične. Podsetiću vas na Maslovljevu hijararhiju ljudskih potreba (fiziološke potrebe, potrebe za sigurnošću, potrebe za pripadnošću, potreba za uvažavanjem i potreba za samoostvarenjem). I svakome je po meri (ili možda i nije) mesto gde se nalazi, tj. da li je obezbedio dovoljno ića i pića, seksa, siguran posao, porodicu, stekao imovinu ili je otišao i korak dalje pa postoji i samopoštovanje, poštovanje drugih, ugledanost i priznanje postignutog ili jedan korak na lestvici više, pa je osoba i kreativna, spontana, moralna, bez predrasuda, svoja. Samo svoja!

Na kom se vi mestu nalazite? Da li vam je tu potaman?