Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT
Verujem da bi na pitanje da definišu pojam vere u grupi od, recimo, desetak osoba, svaka individua imala posebnu i samo svoju definiciju. I to po meni uopšte nije loše. Čak, naprotiv, odlično je.Vera i jeste lično pitanje i stav svake individue ponaosob. Vera treba da bude autentična. Samo tada je delotvorna. Ljudi imaju pravo da veruju, baš kao i oni koji kažu da ne veruju. Ono što ne treba činiti, i u veri i u neveri, je nametati svoj stav drugome.
Ono što brine je isključivost i rigidnost u stavovima, podjednako “verujućih” i “neverujućih”. Vera JESTE jedna od potreba svake osobe, zato ovaj tekst i nalazi mesto u seriji tekstova o našim potrebama. Kao lekar i terapeut najčešće pitanje vere postavljaju mi dve kategorije pacijenata: pacijenti sa teškim hroničnim bolestima i parovi koji pokušavaju da se ostvare kao roditelji.
“Tri osnovna obeležja koja upravljaju izvornim hrišćanskim životom su: vera, nada i ljubav. Vera predstavlja projavu slobode. Opet, bez vere ne može biti nade, ali bez nade vera se ne može održati. I konačno, bez vere i nade ne može se voleti – nema ljubavi”. 1
Kada bih sve do sada napisano o radu sa pacijentima obolelim od karcinoma, o radu sa članovima njihovih porodica, o radu sa parovima uključenim u procese vantelesne oplodnje, kao i o radu sa decom koja pate od određenih hroničnih bolesti, svela na prethodni pasus (citat) postavila bi matematičku jednačinu, vrlo preciznu. Ako nema ljubavi nema ni psihofizičkog blagostanja, nema zdravlja. Narušavanje postojanja, ravnoteže jednog sprata poljuljaće i ravnotežu, celovitost i stabilnost ostalih.
Pitanje da li postoji razlika između izlečenja i isceljenja se više ne postavlja. Postoji jasna razlika između ova dva pojma. U poslednjih par decenija napisano je dosta radova iz oblasti izlečenja i isceljenja, kao i spiritualnosti kao značajnom faktoru koji se može javiti u procesu izlečenja kod pacijenata (u poslednje vreme sve češće), ali je vrlo manifestno u procesu isceljenje. Praktično, ne može se zamisliti proces isceljenja bez spiritualnosti.
Ovo se može vrlo lako uočiti u ordinaciji lekara, bez obzira da li se radi o nivou primarne, sekundarne ili tercijalne zdravstvene zaštite. Isceljenje u sebi sadrži i izlečenje, koje za naučnu javnost (bez obzira da li se radi o zdravstvenim profesionalcima, psiholozima, psihoterapeutima ili teolozima) predstavlja saniranje fizičkih tegoba. Isceljenje nikako nije i ne može biti sinonim za izlečenje. U procesu izlečenja postoji simptom, dijagnostička procedura ili procedure i terapijski, a po potrebi i rehabilitacijski postupci. Nestajanjem simptoma, osoba je izlečena. Ukoliko postoji ozbiljnija tegoba ili bolest onda je i vremenski period lečenja duži. Isceljenje predstavlja mnogo kompleksniji put ka pacijentovom boljitku. Isceljenje predstavlja i rad na sebi, na svojim osećanjima, na duši, kako bi nekako stigli i do duha i probudili ga. Isceljenje predstavlja složen i težak rad na sebi, u sebi i za sebe. Isceljenje predstavlja jedno dugo putovanje. Putovanje one osobe koja se isceljuje, ali istovremeno i drugih bliskih osoba pacijenta.
Sigurna sam da su mnogi pomislili da sam pomešala temu i iz pisanja o veri prešla na pisanje o pacijentima sa kojima se srećem. Međutim, nema greške. Najčešće mesto gde se ljudi okreću veri je stanje bolesti, gubitaka, stanje nekog tipa nemoći. Strah od ishoda nas okreće veri.
I to jeste značajan trenutak. U takvim stanjima sebi postavljamo pitanja smisla svega što smo ikada rekli, uradili ili bili. “Naći odgovor na pitanje o smislu života – znači biti religiozan”, rekao je Ajnštajn.
I ja se slažem sa ovom misli. Ono sa čime se ne slažem, jer smatram da nije autentično, nego nametnuto, su situacije kada, na potpuno identičan način na koji su pacijenti nekada živeli, sad počinju da veruju. Preko svake mere i opet iz ega, jer tako treba i “sad će valjda Bog da pomogne!” A, ako se to ne desi, onda eto razloga da se i na Boga naljute.
Bečki psihijatar, osnivač jednog pravca u psihoterapiji (logoterapija), Viktor Frankl, čovek koji je iskusio muke i najteža iskušenja i patnje u nacističkim logorima (Aušvic i Dahau) opisujući patnje logoraša koji su nestali u toj nesreći kaže: “S gubljenjem vere u budućnost izgubio je svoj duhovni oslonac, prepustio se i izložio telesnom i duhovnom propadanju.”
Značajno je takođe da shvatimo da stapanje u kolektivno verovanje, baš kao i neverovanje svojevremeno, nikako ne mogu doneti mir i spasenje. Frankl kaže: “Kakva bi bila religioznost na koju bih bio nagnan, nagonjen kao na seksualnost? Hvala lepo na takvoj “religioznosti”! Jer autentična religioznost nema karakter instinkta, nego odluke (….). Religioznost, naime, ili jest egzistencijalna – ili nikakva.”
Naravno baš kao što neki rigidno veruju (a ne osećaju), tako postoji i kategorija onih koji ne da ne veruju, nego sam i sama bila svedok da su prečesto i neumesni i neumereni u iznošenju svojih stavova, u svoj njihovoj “demokratičnosti” i “ravopravnosti” za koju se bore, a “vera im to isto oduzima”. Vi kažete vera, oni pričaju priče o sveštenicima, parama, autima, avionima, kamionima, ovozemaljskim materijalnim i verujućim ljudima sporednim i nebitnim (neugledanim, nepostojećim) stvarima u njihovoj veri. Oni, nesvesno, čine ono što ceo život rade, ponavljaju staru shemu – sa sadržaja odlaze u formu.
Kao terapeut, tada obično uzvratim pitanjem: “A kakav ti problem imaš sa verom?” Baš kao što “moćne” žene, kada pričaju o onim “plačljivim” pitam kakav problem imaju sa nežnim i krhkim bićima, sa nežnošću i suzama.
To su tačnije polarnosti. To su dve strane iste medalje. Kada se ugledaju i pomire do lazi do balansa uzimanja i davanja, primanja i pružanja. Dolazi do ravnoteže, do mira i spokoja. E tu nastupa vera.
Verujem da o veri možemo razgovarati na više nivoa, iz ražličitih mesta, sa različitih distanci i oblasti. Možemo pričati kao verujući ili neverujući ili možemo razgovarati verujući sa neverujućima. Ono što je meni posebno bilo zanimljivo, a nametnulo mi se kroz ovakve razgovore sa pacijentima, je ideja preplitanja psihoterapije i vere, ali još značajnije podrška koju mi je vera obezbeđivala u psihoterapijskom radu. Na kraju krajeva, neophodno je da mi pacijent veruje, da ima poverenje kako bi naš rad imao rezultate. Opet neki vid vere.
Vera može postojati, baš kao i psihoterapija na vertikalnom i horizontalnom nivou. Samo tada su i vera i psihoterapija celovite, potpune. Iz moje veome skromne riznice znanja o veri (ovde se ograničavam na pravoslavnu) i geštalt psihoterapiji smela bih se usuditi reći da možemo povući neke paralele, što bi geštalt terapeutu koji bivstvuje u duhovnom svetu sa pacijentom bio kao vid podrške, i spoljašnje, a i unutrašnje, ako je terapeut verujući. Evo i nekih primera koje sam ja koristila kao sistem podrške:
- U hrišćanstvu Bog se kreće ka ljudima, postoji radi ljudi, da bi im pomogao, usmerio ih, podržao posustale – “Ne tražim vaše, nego vas.” (2 Kor. 12:14). Tako i geštalt terapeut postoji da bi klijenta čuo, podržao, osnažio – “Tu sam za vas.” (reči su Perlsa koje su značajno pomerilo mesto, značaj i ulogu terapeuta)
- “Jer iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule. I ovo je što pogani čoveka, a neumivenim rukama jesti ne pogani čoveka” (Mt.15:19). Ovo učenje može nas navesti na razmišljanja da je vera (hrišćanska) u osnovi iskustva imala holističkog, psihološkog iskustva (koje se moglo demonstrirati u postupcima ili je moglo biti zadržano u sebi). U geštaltu tragamo za shemama po kojima se ljudi ponašaju, načinu na koji kokreiraju kako prijatne tako i manje prijatne događaje i odnose, pokrećemo ono davno zatrpano duboko u klijentu
- Vera znači i očišćenje, prosvetljenje i oboženje. U geštaltu vodimo pacijenta ka pojačavanju svesnosti, osvešćenju, ugledavanju dela i reči koje je činio ili izrekao, priznavanju istih, uvažavanju, pa onda kretanju ka drugom, autentičnijem, boljem
- Postom čistimo telo, dušu i duh. Geštalt kao holistička disciplina podržava ovo trojstvo
- Bog nam nije dao odgovore o problemima života i smrti, za odgovorima tragamo sami, sa Hristom u nama ili bez njega (to je opet naš lični stav). U geštaltu terapeut ne daje rešenja pacijentu, ali ga zato podržava u traganju za odgovorima o problemima života i smrti
- Vera za mene postoji u sada i ovde, baš kao što i geštalt radi.
Odnos psihoterapije prema veri i obratno je veoma složen. Svako ima pravo da gleda na jedno ili na drugo iz svog mesta. Moje mesto, kao verujućeg psihoterapeuta, je mesto stabilne podrške i ekskluzivnog vremena koje svaki pacijent koji sedne preko puta mene dobije, bez obzira na veroispovest ili činjenicu da je verujući ili neverujući. Zajedno gledamo u čoveka, gledamo u ličnost, tragamo za putem koji će pacijentu, uz moju podršku, omogućiti da se oseća bolje, ugledanije, značajnije, zdravije, voljenije. I verujemo u taj put!
