ILI – KUDA PLOVI BROD PO IMENU JA
Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT
U životu mnoge stvari, tehnike, veštine možemo naučiti, saznati ili otkriti, samo ne znamo šta nas u budućnosti čeka. I tu se sapletemo. Sticanje znanja i življenje dešava se u sadašnjem trenutku, a budućnost je tamo negde. Preskačući sadašnjost, življenje i ostvarivanje u sada i ovde, mi, paradoksalno, ali je tako, sebi uskraćujemo mogućnosti da nam budućnost bude po meri, da se želje i postignuto podudare.
Sve ćemo uraditi za budućnost, samo ćemo u budućnost gledati, da “i meni jednom svane”, “da se i ja malo opustim”, samo su neke od rečenica koje čujem u ordinaciji i u tome nam prolazi sadašnjost. Prolazi nam ono što se računa, što važi. Prolazi nam ono što je važno. Ovaj trenutak se više neće ponoviti. Ide u prošlost. A prošlost da promenimo i ispravimo ne možemo.
Svako od nas ima svoje snove. Neko sanja da kad poraste ima veliku porodicu, neko veliko bogatstvo, neko uspešnu, blistavu karijeru, veliku kuću, samo svoju sobu… Sve je nekako veliko i sjajno, uspešno. Život nas brzo otrezni i postavi ne na svoje mesto (kako mnogi misle i kažu), već, ja duboko verujem na mesto iz koga treba da krenemo da radimo na sebi, da bi svoje snove i ostvarili (naravno, zaista se moram ograničiti – isključivo mislim na snove, želje koji su realni i koje postavljamo u zdravom psihofizičkom stanju i zdravom okruženju i porodici).
Zašto sam se ograničila? Prečesto, u ordinaciji i u svakodnevnom životu, slušam decu koja maštaju o nerealnim situacijama i dostignućima, a roditelji ih zdušno podržavaju (često pišem o tome, pa se ovde neću ponavljati). Onda u jednom trenutku sve prsne kao balon od sapunice. Čak ni tada mnogi ne priznaju da se “malo” preteralo, već se prelazi na sledeći nivo – “mrze nas” i “ljubomorni su”. Rezultati takvog nepriznavanja realnosti su ozbiljni, od promiskuiteta, konzumiranja alkohola, upotrebe narkotika, kocke, ozbiljnih psihičkih tegoba, pa, nažalost i pokušaja suicida.
“Lice nikad ne vara, samo mi pogrešno čitamo sa njega ono što na njemu nema”, rekao je Šopenhauer. Čitamo ono što želimo da pročitamo. Isto radimo i sa sadašnjim trenutkom i situacijom ili situacijama u kojima se nalazimo. Sve što nam se dešava rešavamo na osnovu sećanja koja imamo na situacije iz prošlosti. Sećanja na te situacije formiraju i naš odnos na te događaje, osećanja i naravno iskustva. I mi sa takvim iskustvima ulazimo u nove kontakte i nove situacije.
Da vas ne zbunjujem, to vam je ono kad mi pacijentkinja kaže: “Poslala sam joj email o mogućoj saradnji. Nije mi još odgovorila. Ma, i dok sam slala, znala sam negde u malom mozgu da se to neće desiti!”
Moja pacijentkinja je sebi automatski zatvorila mogućnost za uspostavljanje kontakta, jer “duboko u malom mozgu” ona zna da to ne može da se desi. Zašto? Pa, pređašnje iskustvo joj govori da “nije dovoljno dobra” za tu akciju. Šta jeste napredak, da je email poslala (što do skora ne bi učinila po bilo koju cenu). Ali ono što ostaje da uradimo je da OSVESTI shemu po kojoj razmišlja, radi i živi.
Slična je situacija sa osobom koja je u vezi bila prevarena. Svaki sledeći kontakt ili veza “primorava” osobu da na vreme reaguje. A šta to znači? Haos bez potrebe! Osoba se brani, a nema od čega i od koga, jer nova veza uopšte ne znači da će biti kao prethodna. Ali je možemo napraviti. Ne da bude kao prethodna, nego i gora!
Kada govorimo o budućnosti onda govorimo iz svog mesta, sa svojim iskustvom. To znači, da može biti i bez dobrog (zdravog) temelja. Šta se dešava kada radimo na sebi na terapiji?
Cilj terapije je povećati polje svesnosti u određenom području doživljavanja, kao i povećati sposobnost pojedinca da osvesti svoje automatske reakcije (navike/sheme) u određenoj situaciji i time sebi omogući izbor delovanja u toj situaciji. “Svesnost” i “kontakt” su osnovni termini geštalt terapije. Svesnost se odnosi na doživljaj kontakta s “onim što jeste”, tj. sa svojom egzistencijom – preciznije rečeno, govorimo o:
- svesnosti o nivou poznavanja i prihvatanja sopstvene posebnosti/individualnosti/autentičnosti
- svesnosti o nivou poznavanja okoline
- svesnosti o odgovornosti za sopstvene izbore
- svesnosti o svojoj sposobnosti ulaženja u kontakt i izlaženja iz njega.
Pokazivanje i prikazivanje realne situacije, onoga što jeste (znači, autentičnost je opet stavka koja se ne preskače, jer kada to učinimo gubimo kontakt sa sobom) daje terapiji na kvalitetu, obezbeđuje mogućnost prihvatanja onoga što jeste i pojačavanja svesnosti o sopstvenoj odgovornosti.
Rad na sebi nam obezbeđuje svesnost, sigurnost, samopriznanje, ugledavanje autentičnog sebe, a na kraju, ono što svima u poslednje vreme manjka zdravo samopouzdanje. E, tada možemo postaviti svoje ciljeve ispred nas, sagledati ih, organizovati se i iz sadašnjeg trenutka, iz punog života u sada i ovde, utabavati put za budućnost koja nam pripada.
Avansna briga, kako volim da nazovem strah pacijenata šta će biti i kako, je uzaludno trošenje vremena. Tada pažnju usmeravamo na formu, a sadržaj nam potpuno odlazi u pozadinu. Brinući o problemu koji još ne postoji, mi ga automatski i stvaramo, jer projektujemo postupke, situacije, druge, njihov odnos, onda panično pokušavamo sve to da raspetljamo i obezbedimo sebi “sigurnu” zonu. Ono što dobijamo je blokada, koja nas sputava da bilo gde i bilo kako delamo, osim u okvirima koje smo sami isprojektovali, u okvirima problema (kako god se on zvao: preljuba, finansijski problemi, porodični problemi, problemi na poslu, itd.). U takvim situacijama i sa takvim energijama osobe nemaju vremena ni da razmisle zbog čega, zašto, za koga, takva žurba, takva panika.
“Površno i pogrešno je mišljenje da se čovekov život kreće samo horizontalno, između polova uspeha i neuspeha, zadovoljstva i nezadovoljstva. Pojedinac koji traga za smislom, a ne za zadovoljstvom ili uspehom, uzdiže se iznad ove dimenzije u visinu i on se kreće po vertikali, između besmisla i smisla, što donosi osećanje duhovne ispunjenosti i spokojstva, čak i po cenu da je praćeno bolovima i patnjom”, kaže prof. dr Žarko Trebješanin u predgovoru jedne od knjiga Viktora Frankla, čuvenog psihijatra.
Tako prolazi vreme u čekanju (da nešto dođe, da “samo” još ovo završimo, da bude bolje, da prođe…), a dok čekamo dolazi i do zamora materijala (zamislite, čak i vaše telo ima svoje granice trpljenja!), osobe na terapiju dolaze umorne od briga, od truda, od povlačenja, od ćutanja, od pristajanja, od neviđenosti, od nezadovoljstva.
A život prolazi. Godine lete.
Većina i dalje čeka bolje dane, da dođe i njihovih 5 minuta, očekujući da se sudbina i njima nasmeši, da tako kažu razni magovi…
Nemojte se zavaravati. Odgovornost je na vama, jer promene se ne čekaju, promene stvarate sami. Ni na slobodu se ne čeka i za slobodu se bori. Budite dovoljno hrabri da se upustite u lični rast i razvoj, da radite na sebi, da zatražite pomoć i podršku terapeuta, kako bi stvari postavili na svoje mesto i kako biste vi zauzeli mesto u ovom životu koje vam pripada. Vi od terapeuta dobijate njegovo ekskluzivno vreme i objektivnu podršku da svoj život kreirate onako kako vam je po meri, da tragate i pronađete smisao.
NEĆE SE DESITI SAMO OD SEBE!
SVOJU SUDBINU KREIRAMO I OSVAJAMO SAMI!
