Strah nas čini nemoćnima. Strah ume potpuno da nas parališe i pomuti razum. Strah je emocija – znak da opasnost postoji. Život je ugrožen čim se smanjuje nivo sigurnosti i STRAH je prvi i preventivni alarm.
Govorimo o STRAHU kada je opasnost neposredna, a o ANKSIOZNOSTI kada plašljivo očekujemo da se neka opasnost desi u budućnosti. Naravno, ne možemo govoriti o strahu, a da ne spomenemo i PANIČNI POREMEĆAJ. Panični poremećaj je vrsta poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha, praćen drhtanjem, ubrzanim disanjem, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom, osećanjem dezorijentacije i derealizacije.
“Da li se strah leči?”, pitanje je koje mi skoro svakodnevno postavljate. Kako da postanemo osoba sigurna u sebe? Da li je moguće da se strah savlada (prevenira)? Da li postoje tehnike koje bi pomogle da se strah savlada? Šta treba da radimo da se oslobodimo straha?
Vreme u kome živimo, naročito poslednjih godinu dana, sa pojavom #Covid_19 pandemije, suočila nas je sa, ne samo starim strahovima, koje smo “uspešno” potiskivali, već i sa bezbroj novih strahova. U ovom tekstu pažnju ću posvetiti onim strahovima sa kojima se najčešće srećem u svakodnevnom radu sa pacijentima u ordinaciji.
Šta je strah?
STRAH predstavlja primarnu emociju, koju odlikuje snažno, neprijatno uzbuđenje, nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili ozbiljne pretnje pred kojom je organizam nemoćan. Strah je urođena, genetski programirana adaptivna reakcija na preteći ili bolan stimulus.
Na subjektivnom planu, strah je neprijatno osećanje uznemirenosti, ugroženosti i bespomoćnosti. Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, potrebi za mokrenjem, znojenju, ubrzanom disanju, sušenju usta, itd. Na planu ponašanja, karakteriše se karakterističnim držanjem tela koje je odmaknuto od izvora opasnosti, bledilom, drhtanjem, oči su širom otvorene, zenice su šire, itd.
Strah je normalna i biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost, čiji je smisao da pripremi organizam za begstvo iz ugrožavajuće situacije, skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Osim realnog postoji i neurotični strah. Već na rođenju i u prvim mesecima, kako pokazuju eksperimenti, strah se javlja kao reakcija na iznenadni jak zvuk i na naglo izmicanje podloge. U toku razvoja javlja se veći broj strahova (od odvajanja, od gubitka ljubavi, od autoriteta, od nepoznate osobe, od neuspeha, od komadanja, od nepoznatog, od smrti, od savesti, itd.). Za razliku od strepnje, kod straha vezan je za određeni objekt i postoji jasna opasnost. Preterano snažan i nekontrolisan strah prerasta u emociju užasa. Abnormalan i iracionalan strah naziva se fobijom (Trebješanin Ž. Rečnik psihologije. Beograd: Stubovi kulture, 2008. IV izdanje, str. 468).
Kako nastaje strah?
Od malih nogu deca se vaspitavaju da se od nečega ili nekoga plaše. Naravno da roditelji to ne rade sa namerom da se dete toliko uplaši, da mu strah postane sila koja ga pokreće, detotov gospodar! Jedan od razloga je da su i sami roditelji tako vaspitavani (introjekti). Drugi, ne manje bitan razlog postojanja straha je naše iskustvo. Čuvene su rečenice:
- Čekaj, čekaj, sad će ti doći tata
- Eto ide čudovište
- Ne u mrak, ko zna koga tamo ima
- Kloni se grubijana
- Ne smeš u duboku vodu
- To ne sme
- Ne trči, pašćeš
- Ako ne budeš učila i radila, bila najbolja, završićeš kao…
- Čuvaj se drugih ljudi, itd.
Sa godinama i novim iskustvima strah se samo pojačava (ukoliko se ne radi na njemu, naravno).
“Svakodnevno doživljavam da ljudi u svom odraslom ja mogu veoma jasno da promišljaju o onome što ih je u detinjstvu obeležilo, ali da uprkos tome ostaju zarobljeni u svojim starim programima. Iskustvo koje su kao deca stekli sa svojim roditeljima naprosto i dalje osećaju kao stvarnije od svakog razumnog razmišljanja.”
Štefani Štal, Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj
“Bezbroj je unutrašnjih i spoljnih objekata koji mogu izazvati strah. Svaki čovekk, pa tako i dete, ima svoj repertoar zastrašujućih objekata. Neko više, a neko manje. Neki objekti su gotovo univerzalni, npr. zmija, bolest, smrt, potres, mrak, ludilo, mučenje. Dakle, kad govorimo o strahovima, podrazumevamo da postoji objekt koji je izazvao to stanje neugodnosti. Nekad se, međutim, pojavi i kad ne znamo precizno koji objekt ga je izazvao. Stanje nelagodnosti nazivamo – teskoba, anksioznost, strepnja ili strah. Gledajući s pozitivne strane te fenomene, možemo reći da nas strah često štiti od situacija koje bi mogle biti pogubne za nas. Strah nije svojstven samo čoveku. Nalazimo ga i kod životinja, a s obzirom na odbrambeni karakter straha, očigledno je i evolucijski važan. Neki strahovi, s obzirom na objekt koji ih je izazvao, deluju nerealno, odnosno preterano. Njih obično nazivamo fobijama“, kaže prof. dr Marko Munjiza (Psihopatologija svakodnevnog života).
Iz svega gore navedenog važno je zapamtiti da
Strahovi koji nam se javljaju tokom detinjstva (razvojni strahovi) predstavljaju normalne pojave, koje svi imamo. Međutim, ako ti strahovi postanu naši gospodari, onda govorimo o neurotskim strahovima, koji su posledica slabosti na relaciji roditelj – dete.
Fenomen straha
Kada govorimo o strahu veoma je važno razlikovati racionalan od iracionalnog straha. Racionalni strah nas motiviše da se čuvamo, da brinemo o sebi i o svojim bližnjima, ljudima koje volimo, ali i o svim ostalima (što smo u današnje vreme nekako stavili u zapećak).
Najbolji i najsvežiji primer možemo pronaći u vremenu u kome živimo – #coronatime. Brinuti o poštovanju svih epidemioloških mera u cilju očuvanja svog fizičkog, podjednako kao i psihičkog zdravlja, trebalo bi da nam bude prioritet. Strah od zaražavanja je racionalan strah. Međutim, kada odemo korak dalje, pa umesto da brinemo o sopstvenoj zaštiti, počnemo da razmišljamo, ne o tome da realno svi možemo da se zarazimo, već da ćemo završiti na respiratoru, da respiratora neće biti, pa ćemo umreti u najgorim mogućim mukama, strah je iz racionalnog (pokretačkog) prerastao u iracionalan strah. Telesni doživljaji koji prate ovakvo stanje (gušenje, ubrzani rad srca, bolovi u celom telu, malaksalost), praćeni psihičkim tegobama (anksioznost, depresija, panični napadi) mogu nas potpuno dezintegrisati, bukvalno razvaliti.
Više nećemo biti u mogućnosti da samostalno razlikujemo šta jeste, a šta nije realna situacija u sada i ovde. Tada, u panici, počinjemo da pratimo sve vesti, tragamo za teorijama zavere, postajemo lako prijemčivi za sve što pronađemo na društvenim mrežama, na kojima bez potpune kontrole svako ima pravo da napiše šta mu pada na pamet. Iracionalan strah koji nas radi onemogućava nam da osvestimo ko je osoba koja piše tako “važnu”, “dobronamernu” i “upozoravajuću” poruku. Postajemo robovi sostvene zavere protiv svog psihičkog i fizičkog zdravlja.
Možda je u početku bilo i drugih motiva,
ali danas je glavni strah.
Od straha su ljudi surovi i zli, i podli,
od straha su darežljivi, čak dobri.
Ivo ANDRIĆ
Kako reagujemo kada se pojavi strah?
Kada se pojavi strah postoje tri odgovora našeg bića:
- Socijalni
- Telesni
- Psihički
Socijalni odgovor predstavlja “izdajnika” naše intime. Mislimo da svi vide naše reakcije ili da svi bulje samo u nas. To stvara još veću anksioznost, a onda su naše reakcije nekontrolisanije. Postajemo nemoćni.
Telo nam takođe reaguje, jer za svaki naš pokret neophodna je energija (dovoljna količina energije, kako bi profesor Munjiza rekao). “Zato naše telo oslobađa šećer iz telesnih magacina u krvotok, jer je on jedan od glavnih energetskih sastojaka u organizmu. Takođe, za pojačane napore u slučaju borbe ili bekstva iz opasnosti, potrebna je veća količina kiseonika, pa počinjemo ubrzano da dišemo. Ubrzava nam se i rad srca i raste na kratko vreme i krvni pritisak, a sve u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do delova telo koji su najaktivniji. I krvotok se prilagođava, tako da se dotok krvi redukuje u onim delovima koji nisu u trenutku opasnosti neophodni, a u drugim delovima pojačava. Zato kada osetimo strah prebledimo i osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija za odbrambene aktivnosti. Tako se, recimo, usporava rad creva, pa kad imamo strah osećamo nelagodnost u stomaku. Svi mišići se malo zategnu da bi bili startniji, objašnjava prof. Munjiza. Glavobolja, bol iza grudne kosti, preznojavanje, tremor (podrhtavanje), neki su od tegoba koje se javljaju.
Kada govorimo o psihičkom odgovoru, reagujemo na način koji određuju naši mehanizmi odbrane (agresija, povlačenje, stapanje sa drugima, desenzitizacija, prihvatanje nametnutnog stava). Kada opasnosti realno nema, a strah se ipak pojavi, postaje naš gospodar, taj iracionalan strah postaje dobar temelj za mnoga patološka stanja naše psihe.
Šta nije tačno u strahu?
Način na koji razmišljamo u navedenim situacijama mogu da nas dodatno destabilizuju i pojačaju naše simptome.
Bitno je znati da nije istina da:
- Svi gledaju samo u nas i prate svaki naš korak
- Mi moramo sve kontrolisati kako ne bi dospeli u “ovo” stanje i kako nam se ništa loše ne bi desilo
- Snosimo odgovornost za sve osobe koje nas okružuju i sve što se dešava nama i nama bliskima
- Ostaćemo zaglavljeni u ovakvom stanju.
Ovo su najčešći stavovi i razmišljanja osoba sa kojima radim. To naravno ne znači da nema i drugih. Ovi dominiraju, zato ih i navodim.
Kako sebe podržati?
Prvo i najznačajnije je da postanete svesni da je stanje straha privremeno, a koliko će trajati zavisi od vas samih. Neophodno je voditi računa o:
- Stanju duha (osvešćivanje, kreativnost, prihvatanje/učenje, zahvalnost, poštovanje, pouzdanje, pomoć profesionalaca)
- Stanju tela (ishrana, unos tečnosti, spavanje/odmor, kretanje/fizičke aktivnosti, priroda, hobi)
- Stanju emocija (povezivanje, preispitivanje emocija, postavljanje granica, empatija, detox od društvenih mreža).
Podržite sebe: polako duboko dišite, osetite koliko čvrsto stojite na zemlji.
Razvijajte svesnost: zapazite gde se u vašem telu javlja tenzija, ne bojte se emocija koje se jave (imenujte ih).
Proverite realnost situacije: da li je to istina, podsećajte sebe da možete rešiti “situaciju” u kojoj se nalazite, ne isključujte se iz trenutne situacije, delajte – preduzmite akciju u sada i ovde.
Nije sramota plašiti se, biti anksiozan, imati napad panike:
– Pričajte o tome
– Ne žurite
– Potažite stručnu pomoć.
Autor: Mr. sc. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapije, EAGT
