Deo prvi
Prošle godine u ovo vreme (tačnije 15. oktobra) pokrenula sam akciju #60 dana izazov. Zapravo, izazvala sam vas da tokom 60 dana i svakodnevno ponuđenih zadataka, koji su objavljivani na mom instagram profilu, radite na sebi, ugledavate neke svoje crte ličnosti (koje vam se možda i ne sviđaju), modele ponašanja, nedovršene poslove, traume. Cilj je bio da na kraju, kada sve uokvirite (13.decembar je bio poslednji dan prošlogodišnjeg izazova) definišete šta je zapravo vaša tema za lični rast i razvoj. Na čemu vi zaista želite da radite.
Ovaj #️⃣IZAZOV je potpuno novo iskustvo bio i za mene. Ozbiljno sam se pripremala i razmišljala o njemu. Dugo ga kreirala i osluškivala. Čak sam i sebi postavila određene izazove kao mesta rasta i razvoja, što ličnog, što profesionalnog.
Pripreme su timski rad, nemojte to zaboraviti. Sam čovek ne može mnogo učiniti. Pogotovo ne može pomeriti granice, a ovim izazovom zaista su po prvi put pomere granice u online objavama i psihoterapiji. Meni je u pripremama za #️⃣IZAZOV pomagao tim @kickstart.rs Hvala im na tome!
Šta je bio moj motiv za kreiranje ovoga i ovakvoga #️⃣IZAZOVA?
Osnovni motiv predstavljali su problemi i situacije koje su moji pacijenti donosili svakodnevno u ordinaciju. Bez razlike da li se radilo o psihoterapijskom radu ili mome angažovanju u ulozi lekara. Teme koje su se pojavljivale, sve veći broj pitanja koja sam dobijala na društvenim mrežama, navele su me kreiram online “trening” individualno za svakoga ko prati postove i radi zadato.
Tokom #60 dana izazov-a obradili smo porodicu i porodične odnose, komunikacije, emocije, traumu, partnerske odnose i naravno nas same. Ovoga puta napravuću kratak pregled značajnih celina, a u narednim tekstovima fokusiraću se na odgovore i komentare koje sam dobijala. Retrospektiva po nedeljama i celine koje smo tom prilikom obradili, trebalo bi opet da vas podrže i zaiteresuju u cilju uspostavljanja balansa tela, psihe i duha i rada na postizanju istoga.
NEDELJA I
U prvoj nedelji #60 dana izazov zadatak je bio da što bolje i što preciznije definišemo sebe i svoje potrebe:
- Ja sam…
- Ja želim…
- Potrebno mi je…
- Želim da izbegnem…
- Šta ili ko mi nedostaje…
- Moj strah…
- Moj san…
Prvi dan i prvi zadatak – Kako predstavljate sebe?!
Nikada nije jednostavno predstaviti sebe. Prečesto ljudi imaju utisak da nisu dovoljno rekli, da su preskočili najbitnije, da je moglo efektnije, da ih je glas izdao… Neobično je da i kada vas pitam ko ste vi da mi pričate o svemu, osim zaista o vama. Zato sam vam u izazovu i postavila jednostavno pitanje – Ja sam…
U životu želimo za sebe i ljude koje volimo uvek najbolje (ili bi bar tako trebalo). I kad bolje razmislimo (kad se odmaknemo od centra zbivanja), to i nije nešto nemoguće. Da volimo i da budemo voljeni. Da smo srećni. Da smo zdravi. Naravno, da radimo ono što nas ispunjava i da od toga možemo i da živimo. Da živimo dostojanstveno, kako i dolikuje čoveku. Zato i drugi zadatak jest bio da napišete – Ja želim…
Potrebe i želje nisu jedno te isto. Potrebe mogu biti ostvarene ili neostvarene. Mogu biti ugledane, a ne retko vidim i čujem da ih poništite, ugušite. Ne uradi se to namerno. Obično je prisutan strah da će vas proglasiti sebičnom osobom, nedovoljno dobrom, itd. Potrebno mi je… bio je vaš sledeći zadatak.
ŠTA IZBEGAVATE? Važno pitanje! Postoje ljudi koji ceo život nešto ili nekoga izbegavaju. To, naravno, ne bi priznali, imali bi hiljadu objašnjenja, ali je ipak tako. Ima ljudi koji ne znaju šta žele, niti šta im treba, nemaju snove, vizije, ali bez greške znaju šta ne žele, šta neće, šta im ili ko smeta… Verujem da i vi poznajete osobe koje su, s jedne strane, uvek pričljive, sve znaju, ali su i vrlo kritične, čak su jako lepog fizičkog izgleda, a vi kad ih vidite prođe vas jeza. Rado biste ih zaobišli, jer i na svu tu “farbu” mrače. Naporno je izdržati prisustvo i energiju takve osobe. Jednostavno, za izbegavanje su. Neko izbegava određene radnje i procedure. U prošlosti nisu imali prijatna iskustva sa istim.
Ima roditelja koji su se u detinjstvu zarekli da kad budu imali decu trudiće se da ne ponove (da izbegnu) ponašanje svojih roditelja.
Znam i one koji izbegavaju sami sebe, a da čak to i ne vide.
Neko, opet, izbegava činjenicu da ga je draga osoba napustila, ovako ili onako.
E, sve što sam vam do sada napisala su izuzetni podaci za rad koje možete dati psihoterapeutu ili koje su učesnici trebalo i sami da osveste tokom #️⃣ IZAZOVA
Sve su to POSLEDICE naših šablona po kojima živimo, naših mehanizama odbrane, formiranih davno pre.
A šta nam nedostaje?
Nedostaje nam ono za šta nikada nismo imali hrabrosti da se pojavimo pred drugim bliskim osobama i zatražimo.
Nedostaje nam zapravo samo ono za šta sebi sami nismo dali dozvolu da imamo ili dostignemo.
Nedostaju nam voljene osobe koje su nas zauvek napustile.
To su razlozi zbog kojih možemo biti razočarani, tužni, usamljeni, nesigurni, bez samopouzdanja, bez podrške, nezadovoljni fizičkim izgledom, sa više ili manje izraženim fizičkim ili psihičkim tegobama. A šta ili ko vama nedostaje?
Još jedan zadatak zadao vam e muke u prvoj nedilji – STRAH. Strah je moćan gospodar. Toliko moćan da smo u stanju da zaboravimo na sopstvene potrebe, pa i na sopstveni identitet.
Daću vam samo dve situacije kao primere, a toliko ih ima:
⚠️ Vršnjačko nasilje
⚠️ Panični napadi.
Strah koji obuzme decu koja zaista trpe svakodnevno nasilje je toliko moćnog intenziteta da deca prihvataju da trpe “da ne bi bilo gore” umesto da reaguju. Kada pacijenti opisuju napad panike, uvek, bez razlike daju podatak da su “iz straha od…”, a zatim opisuju telesne manifestacije. Naravno, o napadima panike, kao i o vršnjačkom nasilju govorila sam i posebno tokom ove nedelje izazova.
Strah blokira našu autentičnost. Blokira ono što jesmo, ono što možemo i znamo, za šta smo sposobni zaista.
Strah nam uzme na moći, pa ono što demonstriramo u javnosti, ono kako se pojavljujemo, nisu zaista i naši kapaciteti.
Strah nas čini da se osećamo kao da hodamo po žici iznad nepoznatog (bezdno), a da žica dok održavamo balans ili se bar trudimo, lagano popušta.
MOJ STRAH JE… bio je sledeći zadatak u prvoj nedelji.
Da li dozvoljavate sebi da sanjarite? Koliko? Kako se osećate tada i šta to vama znači? Na šta vas pokreće? Podsetiću vas na reči Ive Andrića:
“Mašta ne poznaje drugih zakona osim svojih, ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre, ne zna za doslednost ni odgovornost. Mašta nema pamćenje ni mere, ne priznaje gospodara; ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori, ne iscrpi i ne klone.”
Načini na koje maštamo su različiti. Najčešće maštamo da nam bude bolje, da izgledamo lepše, da nam bude lepo sa osobom do koje nam je stalo… Imala sam prilike da u radovima čujem i neka drugačija, ne tako prijatna sanjarenja. I vrlo ozbiljno sam ih shvatila i zajedno smo radili na istim.
Značajno je i kako prekidate svoja sanjarenja, kako se vraćate u realnost, kojim mehanizmima, po kojim shemama.
Takođe, bitno je da ugledate i potrebe svoje duše u svojim sanjarenjima. Naravno, da se za njih, kad ih radom na sebi osvestite, i zauzmete.
NEDELJA II
MISLI VAS ODREĐUJU
Neobično je, ali istinito, kako na terapiju dođu osobe sa temom vezanom za postupke ili reči drugih njima bitnih (više ili manje) osoba, a isti razgovor završimo gledajući baš u “donosioca” priče. Ima tu svega i povređenosti i besa i suza i smeha i zbunjenosti… Ipak na kraju se zagledamo i zapitamo: “A šta je tu moje?!”
Veliki problem i pogrešna komunikacija nastaju kada osobu sa kojom smo u kontaktu gledamo iz svog mesta. Poznato vam je ono:
– Ja to nikad ne bih…
– Kako samo može…
– Pa zar se ne seća kad sam ja…
Osoba preko puta nas nosi na svojim plećima isto što i mi, SAMO SVOJE! Svoje godine, svoje obrazovanje, svoje patnje, svoje tuge, ljubavi, iskustva, odlaske, napuštanja, neki i ratove, izbeglištvo, neki i više ratova, mnogo tragedija… Ako o toj osobi razmišljamo i očekujemo ono ŠTO BI MI sigurno dolazi do KONFLIKTA.
Zato smo ove druge nedelje probali da budemo u koži drugih, da vidimo kako to izgleda.
Upravo je CILj druge nedelje bio da ugledamo širok dijapazon različitosti, kao i da u komunikaciji sa drugima ne treba da gledamo IZ SVOG MESTA, tako smo se upoznavali sa osobinama naših roditeja, generacije X, milenijalcima, zedsima…
To kako biste vi uradili je VAŠE i NE MOŽETE ni očekivati, a tek ne zahtevati da se drugi ponašaju i delaju po vašem “kroju”. GRANICE treba da postoje u svakom kontaktu. Ljubav NEMA veze sa granicama (ovo se naročito odnosi na roditelje i decu ili partnere – kad je previše, previše je). Kada vas u komunikaciji sa drugima nešto uznemirava, teško pada, proverite sebe i šta je tu “vaše”.
Ako ste bili u mogućnosti da sve ili bar dobar deo prethodno navedenog osvestite i ugledate, onda ste uradili odličan posao! Imate dobar temelj da krenete dalje u rad na sebi, a ako ne to, onda sigurno imate iskristalisane teme kojima treba ozbiljno da se pozabavite.
Često i prečesto čujete da treba da mislite pozitivno i sve će pasti s neba. Nije baš tako. Misliti je jedno, a osećati nešto sasvim drugo.
NEDELJA III
Ova nedelja donela je značajnu (najznačajniju) temu – 👨👩👧👦 PORODICA
“Porodica je domovina srca”, rekao je Đuzepe Macini. Mnogi, ako ne i većina osoba sa kojima radim bi se složile sa ovom misli. Međutim… Nije sve tako sjajno kako ume da bude predstavljeno ili kako bi mi želeli. Mnogo bola i patnje srećem u porodicama sa kojima radim, a istovremeno mnogo nepokazane ljubavi, nikad rečene… Paradoksalno!
Neke porodice imaju svoje tajne (koje zapravo i nisu “tajne”, ali po dobrom starom introjektu “da se ne čuje”, kao čuvaju se): bilo je ubistava, samoubistava, psihijatrijskih oboljenja, vanbračne dece, raznih gubitaka, trauma, napuštanja…
Druge porodice, opet, žive po davno postavljenom kodu ponašanja: ko je glava porodice, taj je neprikosnoven, ima pravo na sve, pa i da bije, do krvi… Negde je pravilo da se sve mora potisnuti, čuvena rečenica: “Ovo zaboravi! Nije se desilo!” Može i da se živi, samo da bi se ispunila forma, zajedno su za sve “javne nastupe” (svadbe, slave, rođendane, odmore, skijanja…), tačno onoliko koliko se “srećna u uspešna porodica” vidi na selfiju….
Mogu ovako ređati i nabrajati jako dugo. Ja sam ovom prilikom navela tri, u mojoj praksi, najčešća slučaja.
Šta jeste nezaobilazno – porodicu, ma kakva bila, NE MOŽEMO zameniti, niti poništiti. Ona je tu, naša je, kao i dinamika te porodice, njena energija, koja se generacijama prenosi. Mi smo član te porodice, pa stoga zarad nas, naše budućnosti i budućnosti naših potomaka, vreme je da završimo sve ili bar nama najznačajnije “nezavršene poslove”. Davno usvojena pravila te naše porodice, kao i mehanizmi odbrane, tačnije sheme po kojima živimo i pojavljujemo se, nešto su na čemu možemo raditi i treba da radimo, ako želimo da budemo u skladu sa sobom.
NEDELJA IV
U IV nedelji rada otvaramo jedno potpuno drugačije polje. Opet smo mi u centru pažnje, ali sada direktno ne gledamo u naše emocije i psihičko stanje. To ćemo indirektno dodirnuti. U ovoj nedelji smo gledali u naše telesne manifestacije, simptome, bolesti koje su posledica stanja naših emocija i stanja duše. Pričala sam vam o koži (najčešćem simptomu kod mladih – dermatilomaniji), o anoreksiji, o gojaznosti, o govoru tela, gušenju, aritmijama, glavoboljama… U ovoj nedelji bićebilo je i više snimljenih priloga, jer sam bila sigurna da se ovim i još mnogim drugim tegobama ne pridaje značaj kakav bi zaista i trebalo. I bila sam u pravu. Veliku pažnju izazvao je prilog o dermatiolomaniji i poremećajima ishrane, kao i o glavoboljama.
Temu o psihosomatici otvarila sam pričom o koži. Koža je organ koji se “najogoljenije” vidi već u prvom susretu. Lice, kosa, nokti… San svake žene bez obzira na generaciju kojoj pripadaju je da izgleda dobro (da ne kažem savršeno). Koliko jeova tema važna pobrojaću vam samo neke PSIHOSOMATSKE POREMEĆAJE KOŽE: akne, alopecia areata, atopijski dermatitis, dishidrosis, herpes simplex, hiperhidrozis, pruritus, lihen planus, perioralni dermatitis, neurotske i psihogene ekskoriacije, trihotimija, ekcem, psorijaza….
Dosta ste mi pisama poslali, mnogo različitih pitanja i onoga što vas muči kada ste vi i vaš izgled u pitanju. Ova nedelja i vaša reakcija na ono o čemu sam vam pisala i govorila u njoj razlog su što veoma često spominjem psihosomatske tegobe i skrećem vam pažnju na iste.
U sledećem tekstu nastaviću pregled preostale 4 nedelje i teme koje smo u njima obrađivali.
Autor: Mr. sc. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapije, EAGT
