Uloga porodice i prijatelja od izuzetnog je značaja za osobe sa psihičkim problemima. Postavlja se pitanje koliko dobro članovi porodice i prijatelji znaju da pomognu voljenom biću ili bliskom prijatelju.
Oporavak od mentalnih bolesti može biti digotrajan i težak. Ne retko proces lečenja može izgledati i zastrašujuće i iscrpljujuće.
Kako porodica i prijatelji mogu da pomognu u oporavku i poboljšanju mentalnog zdravlja osobama sa tegobama? Da li je bezuslovna ljubav dovoljna? Koliko su saveti koje im dajete adekvatni? Da li imate strpljenja? Možete li da postavite granice, a da se ne plašite posledica (projektovanih)?
Kako prepoznati probleme?
Teško je jednim tekstom, u par rečenica, opisati kako da članovi porodice i prijatelji prepoznaju da nama drago biće ima neke tegobe koje ga uznemiravaju i dezintegrišu. Neizrecivo teško je obuhvatiti različita iskustva koja su pacijenti sa kojima radim imali. Svako se borio sa svojim strahom – “šta ako…”.
Ono što je sigurno je da bez podrške porodice i prijatelja svaki pacijent bi vodio mnogo težu i dugotrajniju borbu.
Odgovora na pitanje zašto se prikrivaju tegobe koje pacijenti imaju su raznolika (i opet vam naglašavam dolaze iz pozadine tog pacijenta):
- Neki misle da je stanje trenutno i da će se sami izboriti
- Uznemirenje koje pacijenti smatraju da će uzrokovati ukoliko kažu kako se osećaju je neprihvatljivo za njih (zbog ljubavi prema članovima porodice, brige da im ne prouzrokuju dodatne teške momente, razmišljanja da neće hteti da ih podrže, da je sramota imati mentalnih problema…)
- Ima onih koji se plaše da priznaju svoju “slabost”
- Ne mali broj pacijenata smatra da im članovi porodice ne mogu pomoći i da su u svojoj borbi sami
- Drugi opet misle da su krivci za tegobe upravo najbliži članovi porodice, itd.
Dešava se da godinama pre postavljanja dijagnoze ili prepoznavanja izvesnih tegoba pacijenta, situacija u kući može biti izuzetno napeta, stresna, pa i agresivna i bolna. Ove promene značajno utiču na porodičnu dinamiku. Pate svi – stariji i mlađi članovi porodice podjednako.
Ponekad, naročito u početku, osoba koja pati oseća se kao da nikada više neće ozdraviti. Tada grčevito traži pomoć od bliskih i voljenih bića. Čak i porodica i prijatelji ponekada imaju utisak i nisu sigurni da li je oporavak moguć. Oni se tada pitaju kako mogu da pomognu. Mentalne bolesti stvaraju osećaj bespomoćnosti kod svih uključenih.
Moj rad sa pacijentima koji imaju neke psihičke bolesti pomogao mi je da shvatim koliko je važno imati pravu podršku.
Način podrške može da definiše pravac oporavka od mentalnih bolesti.
Gde se najčešće greši?
Najgore što možete da uradite za voljeno biće koje pati je da gurate svoju priču. A ta priča može biti različita:
- Hajde trgni se bre!
- Pogledaj kakve probleme imaju drugi!
- Ti misliš da je meni lakše?!
- Samo gledaš kako da privučeš pažnju!
- Bori se!
- Nemoj da si slabić!
- Ne sramoti se!
Ovo su samo neki komentari koje sam imala prilike da čujem tokom rada sa pacijentima koji su imali ozbiljnih problema: panični napadi, postporođajna depresija, anksiozni napadi, depresivna stanja, opsesivno kompulzivni poremećaji, bolesti zavisnosti i druge psihičke i psihosomatske patologije.
Ne manje važno je kako prilazite osobi sa navedenim tegobama. I tu se često greši. Dijapazon pogrešnih pristupa je veoma šarolik – od potpunog ignorisanja tegoba do preplavljujuće pažnje i brige.
Ako nasrćete na osobu kojoj je potrebna pomoć uporno nudeći svoje rešenje ne da joj ne pomažete, već joj i odmažete.
Biti podrška, ali kako?
Osobi koja ima problema, veoma je teško da iste prihvati, a još teže i da ih prizna ili podeli sa nekim. To treba da prihvatite. Nećete postići ni bolje ni brže rezultate ako uporno nudite pomoć, tražite da se razgovara ili nudite rešenja kako treba.
Često je ova osoba uplašena, zbunjena, besna. Dešava se i da neki smatraju da im pomoć nije potrebna. Možda će se povući u sebe i odgurnuti porodicu i prijatelje. Strah ih učini vrlo ranjivim i navodi na takve poteze. Pitate se zašto strah? Jednostavno – mentalne bolesti nose stigmu i to je zastrašujuće.
Roditelji često umeju da budu preplavljujući, da guše, pa dete odbija saradnju. To ne znači da je ne želi, ali znači da način na koji je nudite je pogrešan. Nema veze koliko majka voli svoje dete i koliko se bori za isto, ako uporno nudi isključivo svoje rešenje i čak provocira dete “kako bi to shvatilo”.
Bilo je situacija gde su pacijenti “uslovljavani”, kako bi pristali na terapiju ili na sve lekare, iscelitelje, terapeute, i sl. koje su pronašli članovi porodice.
Strpljenje je takođe bitan faktor! Proces lečenja ume da bude dug i krivudav, sa dosta plus i minus faza. Ukoliko ugledate boljitak u raspoloženju i stanju obolelog člana porodice, nikako ne donosite ishitrene zaključke. Tako ćete još više destabilizovati osobu, kojoj će i to biti potvrda da nije adekvatna i dovoljno dobra.
Isključivost je još jedan problem koji često ugledavam – “ako nećeš ovako, onda nećeš ni po tvome!” To nije postavljenje granica, to je uslovljavanje.
Osobe sa psihičkim problemima su podložne različitim uticajima. Vodite računa kako im se obraćate i koliko oštro dajete ocene o ponašanju, napretku, itd.
Ni činjenica da im ispunjavate svaku želju i potrebu neće doneti ni brži ni sigurniji boljitak. Samo gubite svoje granice i pecate se na sopstvenu udicu.
Šte treba da imate na umu?
Ako je član porodice ili prijatelj nestabilan, najvažnije što možete učiniti je da ga podsećate da će ponovo postati dobro i da je za to potrebno vreme.
Važno je da imate plan delanja. Ali ne vaš plan! Zajednički plan. Efikasna komunikacija biće presudna u oporavku. Nemojte se libiti da zajednički posetite terapeuta i kažete o čemu i kako razmišljate. Kada se u prisustvu “medijuma” susretnete sa svojim mislima i osećanjima, mnogo će vam lakše biti da se nosite sa problemima.
Za lakše funkcionisanje ne zaboravite i ovo:
- Vaši strahovi za voljeno biće nisu bezrazložni
- Niste vi odgovorni za njeno ili njegovo stanje
- Ne trebate pokušavati da ih kontrolišete
- Vi niste ta osoba koja će ih izlečiti
- Postavljanje granica nikako ne znači da prestajete da brinete
- Niste odgovorni za postupke pacijenta
- Nije sramota da član porodice odlazi na terapiju i/ili na redovne kontrole
- Priznajte probleme koje imate, bez obzira da li su “mali” ili “veliki”
- Ne može se oporaviti preko noći.
Sigurna sam da bih imala još dosta da vam pišem na ovu temu. Za danas ću biti srećna i ukoliko ovaj tekst pročitate i upitate člana porodice kako možete da ga (ili je) podržite danas i kažete samo koliko ga (je) volite i da ste tu za njega ili nju.
Ne zaboravite – bez kvalitetne podrške nema ni adekvatnog oporavka!
Autor: Mr. sci. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapije, EAGT
