Da li rešenje za problem baš uvek možete pronaći sami (i brzo) ili vam je nekada potrebna pomoć i podrška psihoterapeuta?
Kada kažemo psihoterapija, često pomislimo na put bez kraja. Put koji neće biti prijatan i gde će se isključivo dodirivati vaše bolne tačke, bolne teme. Baš ono što izbegavate ili želite da zaboravite u što kraćem roku.
Kada pacijenta preplavi strah, pokušava da ga savlada na sve poznate mu načine. Ljubomora koja se javi po prvi put u novoj vezi, može značajno da promeni tok iste veze. Uspešno voditi tim nema veze sa stručnošću i znanjem osobe koja taj tim vodi. Nestrpljivost u komunikaciji, a zatim i nesporazumi kao proizvodi iste, mogu značajno uticati na odnose sa bliskim osobama. Nepoznate situacije mogu učiniti da se osoba oseća preplavljeno, a da nije ni svesna šta se zapravo dešava. Mnoge osobe tek kada postanu roditelji shvate da u postavljanju granica i komunikaciji nisu baš preterano vešte.
Nabrojane situacije samo su neke od mnogih koje se mogu ugledati tokom psihoterapije. Na korak da zatraže pomoć ljudi se, najčešće, opredele tek kada simptomi postanu toliko intenzivni da je teško, preteško, nositi se sa njima. U svakodnevnom životu postoji bezbroj savetnika koji se najiskrenije trude da pomognu i podrže. Nažalost, često (najčešće) to čine iz svog mesta, sa svojim iskustvom i ličnom pozadinom. Ono što je za nekoga bilo delotvorno, ne znači da će isto tako funkcionisati kod bliske mu osobe.
Šta pomislite kada kažete psihoterapija? Šta očekujete od psihoterapeuta? Kako da se odlučite da krenete na terapiju? Da li mislite da vam podrška psihoterapeuta treba u “svakodnevnim” problemima ili situacijama kroz koje je “toliko ljudi” prošlo? Da li bi vam značila objektivna podrška dok se ne stabilizujete, ne osnažite?
Navela sam neka pitanja na koja ću se osvrnuti ovom prilikom. Razlog je jednostavan – u današnje vreme previše je tereta koji nosimo na svojim plećima, da u jednom trenutku ne pokleknemo, na ovaj ili onaj način, telom, psihom ili duhom.
Šta je cilj psihoterapije?
“Cilj psihoterapije, pa i psihoterapeuta je da najpre otkrije postojeće psihičke smetnje kod klijenta, da im traži uzrok i onda da pristupi lečenju, odnosno otklanjanju psihičke smetnje zbog kojih klijent dobrovoljno (dakle, bez prinude okoline) traži psihoterapeuta”, rekao je prof. dr Vladeta Jerotić. Naravno, profesor naglašava da je to dugotrajan proces (da može da traje godinama).
Celovitost osobe se ne postiže i ne dostiže tako lako. Nije jednostavno ni sačuvati celovitost bića. Ukoliko težimo da budemo uvremenjeni i utelovljeni, onda proces rasta i razvoja treba da postavimo kao prioritet.
Cilj geštalt terapije je jačanje pacijentovog samopouzdanja, do okretanja pacijenta od podrške u okolini do podrške u samom sebi (znam da vam ovo češto ponavljam, ali ću to i dalje činiti zbog značaja za vaš lični rast i razvoj). Po Perlsovim rečima (smatra se osnivačem geštalt pravca psihoterapije), geštalt terapija je doživljena, a ne verbalna ili interpretativna terapija. Čovek se u geštalt terapiji smatra zdravim sve dotle dok je u kontaktu sa samim sobom, svojom okolinom i odnosima između sebe i okoline.
U toku terapije pacijenti uče da koriste svesnost u funkcionisanju svog organizma kao celine. Oni se uče usmeravati svoju svesnost i na taj način otkrivaju šta jeste, a ne šta bi trebalo da bude. Pacijenti uče kako da veruju sebi samima i veruju sami sebi (Clarkson i Mackewn, 1993.).
Ne postoji instant rešenje problema koji imamo ili situacije u kojoj smo se našli. Situaciju možemo prebroditi, problem rešiti, više ili manje uspešno po nas. Međutim, model po kome se ponašamo, naš misaoni sklop se ne menja na tako kratke staze.
Koliko zapravo traje psihoterapija?
Ovde treba razlikovati potrebe klijenata od stavova psihoterapeuta. Osnažiti osobu i obezbediti joj da ne bude više disfunkcionalna, nikako ne znači da je osoba rešila sve svoje tegobe. Normalno, treba imati u vidu i razlog ili razloge zbog kojih neko traži pomoć psihoterapeuta. Ako bih mogla grubo da napravim podelu tih razloga (u skladu sa mojim svakodnevnim iskustvima), u pitanju su osobe koje:
- traže podršku zbog narušenog psihičkog zdravlja (depresija, depresivne epizode, postporođajna depresija, anksioznost, napadi panike, strahovi, bolesti zavisnosti, različite fobije, granični poremećaj ličnosti, itd.)
- traže podršku zbog narušenog fizičkog zdravlja (najčešće osobe obolele od karcinoma i drugih hroničnih oboljenje)
- prolaze kroz težak period u životu (gubitak posla, smrt bliske osobe, napuštanje, razvodi, itd.)
- žele da rade na sebi u cilju poboljšanja kvaliteta života uopšte (bez obzira da li se radi o ličnom ili profesionalnom životu).
U skladu sa navedenom podelom zavisi i dužina trajanja psihoterapije. Dužina zavisi prvenstveno od volje osobe da radi na sebi. Ovo često ponavljam, jer sam sigurna da bi iz mog mesta lekara i psihoterapeuta u većini slučajeva proces rasta i razvoja, tj. period trajanja terapije bio značajno duži od onoga što ugledavam u praksi.
Šta je ciljana geštalt terapija?
Ciljana geštalt terapija (BGT – Brief Gestalt Therapy) je specifična metoda rada u geštaltu – vremenski je ograničena.
Ciljane terapije ne traju dugo (zato kažemo da su kratkoročne, brze). Šest susreta je neki optimalan broj susreta psihoterapeuta i pacijenta. Prvi susret nam je određen procenom pacijenta. Procena pacijenta predstavlja najvredniji aspekt BGT i stalna je karika rada, od početka do kraja terapije. Ona podrazumeva prepoznavanje modela ponašanja, stilova kontakta, znakova, kao i simptoma o kojima pacijent govori. Najveća koncentracija na proceni je na samom početku rada.
U razvijenim zemljama na ciljanu terapiju (BGT) budu upućene osobe:
- Od strane ordinirajućeg lekara (preoperativna priprema, psihološka podrška pacijentima koji prolaze različite procedure lečenja i rehabilitacije, podrška u različitim životnim situacijama, itd.)
- Koje firma pošalje (problemi komunikacije, priprema za novo radno mesto, nemogućnost da se zaposleni uklopi u radno okruženje, priprema za novu životnu ili radnu sredinu, i sl.)
- Od strane osiguravajućeg društva.
Kratkotrajne ili dugotrajne terapije?
Za mnoge pacijente kratkoročne intervencije su mnogo prihvatljivije i sasvim dovoljne nego vremenski neodređene i neograničene psihoterapije (Roth and Fonagy, 1996.). Za druge, kojima se problemi ili disharmonija (disbalans) psihofizički protežu godinama unazad i samo se produbljuju i učvršćuju u svome postojanju, meseci i godine, pre nego nedelje rada sigurno su potrebne za promenu starih shema i percepcija i učenje novih, prihvatljivijih i plodnijih za postojeći stil života. Bitno je naglasiti, da čak i kod ovakvih slučajeva, evidentno je da kratke, brze intervencije mogu biti izuzetno korisne i primenljive. Fish i Schlanger su 1998. godine opisali takve slučajeve u radu sa paranojom, alkoholizmom, depresijama, i sl. („Kratke intervencije u slučajevima zastrašivanja: Menjanje nepromenljivog“ naslov je knjige koju su objavili). Klerman i saradnici su još 1984. godine opisali primenu kratkih intervencija u radu sa klijentima koji su imali umerenu i tešku depresiju. Njihov rad bio je baziran na Salivanovoj interpersonalnoj metodi koja je analog geštalt metodi dijalogom.
Šta je još važno znati?
Psihoterapeuta nije jednostavno odabrati. Psihoterapeut nije i ne bi trebalo da bude vaš prijatelj, kod koga zakazujete “čajanku”, niti dolazite na “čašicu” razgovora. Ne uzdižite svoga terapeuta na pijedestal koji mu ne pripada. Ne retko, možete se razočarati kada shvatite da psihoterapeut nema čarobni štapić, kojim će u najkraćem roku rešiti sve vaše probleme i dileme (ma koliko mu postovi dobro zvučali i bili hranljivi za vas dok ih čitate). Psihoterapija je proces koji traje i preko noći se ne dešava bilo šta.
Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapije
Izvor: Ćirković O. “Tražim lek i nailazim na samu sebe“. Beograd: Riznica; 2018.
