GEŠTALT PSIHOLOŠKA PODRŠKA ŽENAMA OBOLELIM OD KARCINOMA DOJKE

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut

Pitanja poput: “šta sad” ili “kako dalje” ili “zašto ja” samo su neka od mnogih koje žene u trenutku dobijanja dijagnoze sebi postavljaju. Povratak na posao, uspostavljanje seksualnih odnosa, briga o sebi, briga o deci, povratak “na staro”, tip ishrane, su sitnice u odnosu na ono što kroz šta žene obolele od karcinoma dojke zaista prolaze.

Velika je greška prolaziti kroz različite faze ove bolesti, od dijagnostike do rehabilitacije, sama bez stručne podrške. Ne kažem da dame ne bi mogle same, ali ne bi trebalo. Ne bi trebalo to da dozvolimo ni kao društvo, ni njima, niti bilo kom drugom pacijentu.

Sama bolest, kao i sve promene (ne baš prijatne) koje ova bolest donosi sa sobom na svim poljima (zdravstvenom, porodičnom, poslovnom, privatnom, itd.) dovoljno je teška i dovoljno urušava, do tog trenutka, bilo kakvu stabilnost i ravnotežu i telesno i psihički i duhovno, da polje koje se kreira još pri prvom susretu sa terapeutom može biti izuzetno teško, izuzetno bolno, izuzetno komplikovano. Potpuno je pogrešno verovati da strah koji pacijentkinje imaju u predijagnostičkim fazama, dok iščekuju konačnu dijagnozu i veruju da “nisu one te” može da jenjava. Taj strah postaje teži i intenzivniji kako terapijske procedure odmiču, a najjači je kada se sve završi (i hirurške intervencije i zračenja i hemio ili imunoterapija) i kada izlečene pacijentkinje (ali ne i isceljene) čekaju svoje redovne, čovek bi rekao, rutinske kontrole. U tom trenutku možda nisu iskusni klijenti, ali su svakako iskusne pacijentkinje koje su mnogo prošle i znaju kako to izgleda.  “Čovek ne kopira događaje već ponovo oživljava originalno, prvobitno iskusvo” (Polster, 1994).

Upravo zbog svega navedenog od izuzetnog je značaja poznavanje toka bolesti i dijagnostičkih i terapijskih procedura, jer su iskusne pacijentkinje, sada vrlo znatiželjne klijentkinje, koje traže nešto ili nekoga da ih ugleda, da bude sa njima, da zna kroz šta prolaze i bar malo nasluti koliko je to teško i koliko pate na svim poljima, koliko boli telo, koliko boli glava, koliko boli duša. “U zagrljaju patnje, malo pažnje je preostalo za ostale realitete, koji bi mogli dati konture, značenje, proporcionalnost ili inspiraciju osobi koja pati. Onima koji pate, jedino je patnja važna. Postoji figurativno uvećavanje koje se formira oko patnje sa ciljem da ovo iskustvo, koje se trenutno ne može asimilovati, dobije svu pažnju koja mu pripada”, kaže Polster u svojoj knjizi “Život svakog čoveka je vredan romana”. I u tom i takvom polju terapeut treba da bivstvuje i ne samo da bivstvuje već i da pomogne, da bude podrška, oslonac.

Žene koje su suočene sa ovom teškom bolešću (a postoje studije koje potvrđuju da rak dojke izaziva najsnažniji strah) kada dođu u fazu remisije, to jest kada su im nalazi (fizikalni) u redu, u stanju su da vrlo autentično i sadržajno opišu sve kroz šta su prošle. Kada takve žene zatraže pomoć psihoterapeuta to je siguran znak da su spremne da se bore i dalje i da iz stadijuma izlečene (telesno) pređu u stadijum isceljene (psihički i duhovno).  U tom trenutku na scenu stupa geštalt psihoterapeut.

Kako sam već ranije pisala, iz iskustva svakodnevnog rada sa pacijentima, a i na osnovu mnogih publikovanih radova (npr. svim profesionalcnima toplo preporučujem radove Suzan Imes (Susanne A. Immes) i saradnika) delim mišljenje da geštalt psihoterapiju, tačnije načine primene geštalta, implementacije u psihoterapijski rad, treba da (grubo) podelimo na najmanje četiri faze, u skladu sa stanjem pacijenta u kome se trenutno nalazi, a koje možemo primenjivati na više nivoa (ista situacija ponavlja se i sa pacijentima obolelim od bilo koje druge vrste karcinoma):

• Prva faza ili dijagnostička faza
• Druga faza ili faza praćenja
• Treća faza ili rekurentna faza (faza ponovnog javljanja)
• Četvrta faza ili terminalna faza.

 Ono što je bitno, kako za individualni tako i za rad u grupi je da se svakoj osobi priđe kao jedinstvenom biću koje ima svoju ličnu priču, svoje radosti i tuge koje nosi sa sobom, posebno iskustvo sa kojim dolaze kod psihoterapeuta, čak i u situacijama kada su u istoj fazi bolesti.