Između ljubavi i sebičnosti
Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT
Da li vam se čini da su današnje generacije arogantne, manipulativne, komandujuće? Istovremeno one su i depresivne, nesigurne, agresivne. Kakve god da su, naše su! To su naša deca i zato otvorite četvore oči kada decu vaspitavate, kada decu GAJITE. Nije bez veze upotrebljavana u prošlosti ta reč “gajiti”. Da, decu treba gajiti, decu treba negovati, pratiti svaki korak, sve faze njihovog ljudskog razvoja ispratiti od početka do kraja, aktivno angažovani, ali ne i preplavljujući. Sve to zarad jednog – da nam se deca ne bi celog veka lečila od nesrećnog detinjstva (“Celog veka se lečimo od nesrećnog detinjstva” – Ivo Andrić).
Specifični modeli psihopatologije dečijeg uzrasta predstavljaju veliko poglavlje u mome profesionalnom životu pedijatra i psihoterapeuta. Međutim, neću ovom prilikom govoriti isključivo o dečijem uzrastu. Više pažnje ću posvetiti nešto starijoj deci i adolecentima.
Na društvo i sistem ovim tekstom ne mogu imati uticaja, ali se iskreno nadam da ću roditeljima, malo bar, skrenuti pažnju na njihovu ulogu i značaj manifestovanja određenih patoloških ponašanja, kao i na značaj koji imaju u izlečenju i isceljenju naših potomaka.
Sve je više mladih bića, izuzetno bistrih, pragmatičnih, koji nemaju predstavu ni gde su, ni šta su, ni ša žele. Biti srednjoškolac ili student ili sportista a nemati želja to je alarmantno!
Leteti sa cveta na cvet, tragati za sobom, smatrati da ne pripadaš bilo gde, da je tvoje okruženje “nekako prosto”, da ti je, izuzetno dobar i dobro plaćen, posao (u trenutku dok mnogi, pa možda i roditelji te iste dece jedva čekaju bilo kakvo angažovanje) “smorno i nekako bljak”, želeti jedino da “zableje” sa ortacima, do šesnaeste probati sve dozvoljeno, a još više ono što nije dozvoljeno, ozbiljni su problemi današnjega društva. I ne samo našeg. Ono što jeste činjenica da slabe “vajde” možemo očekivati od zajednice, a, i pošteno, zašto bi, kada sami roditelji ne čine baš preterano da se navedene situacije svedu na pristojni nivo, ako za to postoji iole pristojan nivo.
Glavno pitanje koje roditelji sebi, a i meni na terapiji, kao svedoku, od koga najčešće očekuju da ih demantujem i negiram pitanje, pa da zajedno ospemo paljbu po nekom trećem, često postave je: “Gde smo pogrešili?” Ja bih ovo pitanje preformulisala u sledeće:
“Šta mogu u sadašnjem trenutku da uradim da pomognem svome detetu?”
Jer, to je realno pitanje. Pitanje u sadašnjem trenutku i sadašnjem vremenu. Prošlost da promenimo ne možemo. Ne postoji hirurški sto na kome bi se patološko tkivo roditeljskih pogrešnih koraka, učinjenih IZ NAJBOLJE NAMERE, odstranilo. Takođe, ne postoji ni čarobni štapić, kojim budućnost naše dece možemo pretvoriti u najlepšu i najčarobniju bajku, koliko god to želeli i koliko god ih voleli. Nemojte zaboraviti, da radom na sebi, radimo za svoju decu. Završavanjem naših nedovršenih poslova, ne ostavljamo u amanet deci svojoj da ih završavaju. Svi ratovi, sukobi, razvodi, sve patnje, odlasci dragih ljudi, izgubljeni pragovi i grobovi, izgubljena deca, ISKLJUČIVO su naš – RODITELJSKI nedovršeni posao. Ne pripadaju našoj deci, ali ih transgeneracijskom energijom, koju nosimo i koju ne možemo negirati, prenosimo na našu decu. “Ono što je ostalo nezavršeno u prošlosti, vrši pritisak da bude završeno u sadašnjosti. Ljudima je potreban konačan oblik (figura) i značenje svakog iskustva, kako bi slobodni i zdravi funkcionisali”, kaže Kurt Kofka, jedan od utemeljivača geštalt psihoterapijskog pravca.
Često mi u ordinaciju ulaze mlade osobe koje su potpuno svesne grešaka koje prave u svojoj svakodnevnoj rutini, bez obzira da li se radi o profesionalnom ili ličnom životu. Istovremeno, svi mi, bez ikakve kontrole, svakodnevno slušamo o zdravim stilovima života, značaju pravilne ishrane, fizičkih aktivnosti, slušamo od znanih i neznanih o nekom novom trendu u koji se bezrezervno veruje, baš kao i u sve prethodne, al ovaj sad je “najbolji”. A opet, sa druge strane nikada nismo bili u goroj situaciji kada je u pitanju broj obolelih od karcinoma ili dijabeta ili kardiovaskularnih oboljenja. Čak nam više ni godišta ne predstavljaju neki značajan podatak koji će nam omogućiti da upalimo onaj naš unutrašnji alarm za uzbunu. Svakodnevno slušamo kako je alarmantan broj dece koja imaju višak kilograma ili imaju neke deformitete koštano-zglobnog sistema. U svim tim dešavanjima i pokretima za sebe, u svim tim našim borbama i trudu negde, neznano, izgubili smo sebe. Mi, a onda i naša deca za nama.
Jedna od usluga moje ordinacije je usluga lekara firme. To podrazumeva isključivo posete lekara u kućnim uslovima, pregled, ordiniranje terapije, dalje eventualne kontrole, onda kada nam odgovorna osoba iz kompanije pošalje obaveštenje da je zaposleni bolestan i adresu dotičnog ili dotične. To je meni bilo ohrabrujuće, jer mi je takav angažman pokazivao da zaista ima društveno odgovornih firmi (do duše stranih), jer se u posete išlo svima, ama baš svim zaposlenima (a ne samo menadžerima ili odgovornim u kompaniji, niti su navedeni imali posebne pakete. Ja nisam ni znala ko je ko u kompaniji kad sam im odlazila u posetu). Jedna od navedenih firmi zapošljava, zbog prirode posla (programeri, kol (call) centar, i sl.) mlade perspektivne ljude. Retko sam nailazila na situaciju da nisu vodili računa o ishrani, svakodnevnim ili bar redovnim treninzima, suplementima koje su dodavali ishrani, trče maraton, praktikuju posebne režime ishrane… Čovek bi pomislio da kod njih neće biti potrebe za kućnom posetom lekara. Međutim, stvarnost je bila mnogo drugačija. Iscrpljeni organizmi, gurani do granica izdržljivosti da sve isprate nisu mogli da izdrže. Lako se širila respiratorna infekcija ili neki stomačni virus.
Sve su praktikovali osim jednog – nisu nikako uspevali da pronađu ravnotežu u svojim (a možda i nečijim tuđim) željama, zahtevima posla, sredine i porodice i svojom potrebom da se pronađu. Nigde ni traga nije bilo od ravnoteže uzimanja i davanja, tela i duha, tela i duše, duha i duše. Prehladu nisu doživljavali kao opomenu, naprotiv, po cenu pogoršanja simptoma i upozorenja lekara vraćali su se na posao pre nego je trebalo. Čak i to su morali sami da iskuse i da se uvere da ne mogu beskrajno, načinom na koji su navikli i koji su smatrali idealnim, jedino mogućim. S njima sam ugledala jednu novu, mogu reći, sociološku promenu. Roditelji su dolazili iz mnogo težih vremena, mnogo težih političkih i ekonomskih previranja, mnogo veće nemaštine, a sve što su uradili uradili su boreći se da sve navedeno ostave iza sebe i svom potomstvu obezbede mnogo bezbrižniji život (a, ruku na srce, pored svega roditelji su umeli da žive i da se druže). Njihova deca, ovi mladi ljudi, na moje iznenađenje manifestuju mnogo rigidnih stavova, tako snažno usvojena pravila “tako treba”, “tako mora”, “ovo je samo pravilno”, “ako popustim znači da sam gori, da manje znam”, “ako nisam uvek bolji znači da nisam dovoljno dobar/a”, itd. Deca porasla u svom izobilju (materijalnom) koje su im roditelji bili u mogućnosti obezbediti i prezaštićena (da se ne muče baš kao i njihovi roditelji) mnogo više pate i tragaju za smislom i sobom nego što su to njihovi roditelji činili, mnogo manje su u kontaktu sa sobom, a po automatizmu i sa svim ostalima, bliskim ili ne, druženje i “razgovore” svode na društvene mreže (“četovali smo”, “nije me sinovala”, “nije me lajkovala”, ne daj Bože da ih neko “obriše sa liste prijatelja” – eto tragedije, itd.). Da li je onda iznenađujuće što su granice manifestacije bolesti pomerene u mlađu životnu dob? Nije! Meni nije. To mi je nekako logičan sled događaja, na žalost.
“Socijano poreklo ovih DUHOVNIH BESKUĆNIKA je različito, najčešće dobro i vrlo dobro, porodice su, dakle, imućne, ali dezintegrisane, napola raspadnute, bez emocionalne klime zaštite i topline. Inteligencija im je najčešće dobra i vrlo dobra, bili su nekada odlični đaci u srednjoj školi, na studijama znatno popustili sa učenjem, mada ima primera da su uspešno završili studije podsmevajući se sami sebi i društvu uramljenom diplomom”, kaže pokojni profesor Vladeta Jerotić u prvom poglavlju knjige “Neurotične pojave našeg vremena”. Profesor dalje kaže: “Bilo je takvih koji su tražili, opet bez strasti i istinske potrebe, odgovore na neka sebi postavljena pitanja u nekim spiritualnim ili nazovi spiritualnim pravcima, očekujući od spiritizma, transcendentalne meditacije, joge, zena, raznih eklektičkih sekti gotove obrasce ponašanja i unapred spremljene odgovore na pitanja života i smrti.”
Na našu i naše dece žalost, instant rešenja neća dobiti. Ne postoje pare, ni diplome, ni funkcije, uspesi, kojima se instant rešenja za srećan i izbalansiran život mogu dobiti. Ono što roditelji za svoju decu treba da urade je da budu svesni da način postojanja naše dece, manifestovanje određenih patoloških stanja (depresija, narcistiška ličnost, granični poremećaj ličnosti, shizoidni poremećaj, bolesti zavisnosti, ciklotimija itd.) zavisi i od načina postojanja njih samih (roditelja) u životima same dece, od ranih početaka. Kad kažem ranih početaka mislim na prenatalni razvoj dece.
Hajde, da na blic, ovom prilikom pogledamo ulogu majke (bez namere da jednog roditelja diskreditujem u korist drugog) u nekim navedenim psihičkim nestabilnostima, poremećajima, koje često ugledavam u ordinaciji kod mladih ljudi.
Narcističke ličnosti imaju majke kod kojih postoji potreba da se napravi predstava kako je sve što se oko nje dešava od krucijalnog značaja, bitno. Bitno je da se ide ka cilju, da se stavke sa “ček liste” (oprostite na terminologiji citiram majke) precrtavaju. U takvom polju dete je onda instrument potreba majke. Kada dete postoji u tom polju, ono nije bitno kao biće, bitno je da idemo ka nekom cilju (koja hrana, koje pelene, koje igračke, koji program fizičkih aktivnosti, koji strani jezici, škola, jedna, druga, treća…). Odrastajući u takvom okruženju dete zna šta bi trebalo, ali ne zna šta je samo. Tako da su sva iskustva koja gradi, grandiozna i kada donesu uspeh, deca se osećaju kao da nije njihovo, praznina je u vezi sa iskustvom da “nisam ja u vezi sa mojim bićem, moj uspeh nije moj uspeh”. Zbog toga što je kriterijum majke uspeh ili neuspeh, postizanje ili ne, dete će se truditi da bude što uspešnije u tome, a detetovo biće, koje će čeznuti za danom kada će biti viđeno, postaće sve više povučeno, sebično, tužno, postiđeno. Svaki put kada se dete pojavi oseća neprihvatanje između njega i sredine, pa se postavlja barijera.
I svako pojavljivanje praćeno je velikim osećajem stida, pa se tokom vremena pojavljuje bes (da se stid ne bi pojavljivao, osoba aktivira bes).
Intimnost narcistička osoba neće dozvoliti, jer u intimnosti padaju granice ega, pa može biti viđena, a to je veliki rizik, jer preti opasnost da se vidi ono duboko skriveno – NARCISTIČKA LIČNOST.
Kod graničnog poremećaja ličnosti, s druge strane, postoje tipovi majki koje mogu uticati na razvoj ovog poremećaja. Tako, dete može biti odvojeno od majke pre treće godine života ili je majka emotivno hladna, emotivno nije uključena ili se onemogućava detetu da raste, da se razvija, jer su majke prezaštitničke, pa tako onemogućavaju detetu da poveruje u svet, da se prepozna. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti traže zato bezuslovnu ljubav i prihvatanje, 24h potpune posvećenosti, bez ičega za uzvrat.
Ova dva primera poremećaja ličnosti sam navela jer su mi u iskustvu najsvežija (od danas), dok sam o depresiji, ciklotimiji, i sl. posvetila i posebne tekstove, obzirom na zainteresovanost koja mi je pokazana i pitanja koja sam dobila u trenutku pisanja o tim temama.
U navedenim stanjima najbitnije je konsultovati psihijatra da se uključi terapija, iako kod ovih pacijenata u 40% slučajeva ne deluje isključivo terapija lekovima. Obavezno treba uključiti i neki vid psihoterapije (grupni ili individualni) i naravno, uključiti i roditelje u proces lečenja.
I opet ću vam naglasiti značaj KVALITETNOG KONTAKTA. Kontakt je uvek dvosmeran. Kontakt je realnost. Kontakt se dešava u sada i ovde, pa ga ili ostvarite ili ne sa svojim detetom. A dete primljenu informaciju obrađuje, dorađuje dalje i plasira u okruženje, prema drugima, ali i prema sebi. Realnost nije tamo negde, van nas, već je mi kreiramo.
Izvori:
Jerotić V. Neurotične pojave našeg vremena. Beograd: Ars Libri; 2014.
Ćirković O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Beograd: Riznica; 2018.
Pecotić L. Predavanja. Beograd: Geštalt studio Beograd; 2013.
