Autor: Dr Olivera M. Ćirković, geštalt psihoterapeut, spec. pedijatrije
Ne znam osobu koja se u životu nije dobro naljutila, razbesnela. Takođe, ne znam ni osobu koja nije trpela tuđi bes, čak i agresiju, bila ona verbalna ili neverbalna ili na žalost, u današnje vreme sve češće i fizička.
Kako doživljavate te napade? Da li znate kako ste se našli na udaru druge osobe, poznate ili ne? Kako prevazilazite takve situacije? Da li ste svesni zašto se vi razbesnite? Šta vas je naljutilo? Umete li da opraštate?
Često se dešava (u poslednje vreme naročito) da budemo na udaru tuđeg besa i ljutnje, potpuno nekontrolisano, ničim izazvano. A, kako nam štampa svakodnevno objavljuje, takvih neprijatnih situacija nisu pošteđena ni deca, ni trudnice, ni stare osobe. Bes i agresija postali su deo naše svakodnevnice. I potpuno je svejedno da li tu osobu poznajete, da li vam je bliska, član porodice, neki prijatelj, kolega sa posla ili se radi o vama potpuno nepoznatoj osobi, a naravno i vi ste toj osobi nepoznati. Osvrnite se samo po gradskom prevozu, ulici, radnjama, društvenim mrežama. U trenutku se nađete na udaru, a da vam nije omogućeno ni da se branite, da objasnite neki svoj potez ili nešto izgovoreno ili i neizgovoreno. Prosto, ne znate šta bi, šta vas je snašlo. A, možda ste vi osoba koja lako plane, koja u svemu i svakome vidi opasnost, neku vrstu ugrožavanja. Vi ste uvek u pravu, a to ceo svet nikako da ugleda i prizna! Ne postoji oblast koju ne poznajete i o kojoj ne možete da razgovarate sa bilo kime, jednostavno takvi ste, čovek ili žena za sve. Bilo da ste izloženi nečijem besu ili da ste vi ta ili taj koji izlaže besu (toga ne morate uvek ni biti svesni) kako se osećate? Šta vam zaista u tome ne prija? Kako se nosite sa tim osećanjem? Da li vam je to potaman?
Mnogo je pitanja koja tokom terapije isplivaju na površinu. Bitno jeste da pogledate u situaciju, da ugledate koja je vaša uloga u tome. Kako to da baš vi privlačite besne ljude? Kako to da vas ljudi uvek tako isprovociraju da je neophodno da planete, da se razbesnizte? Kako dođete na mesto gde iz tuđih dela, pa čak i samo izgovorenog, vi morate da se branite besom ili agresijom. Radeći po osnovnom geštalt principu u sada i ovde na terapiji vam geštalt terapeut pomaže da uz određena psihološka pomagala za jačanje svesnosti, pažnje, možda i frustrirajući vas, prevaziđete distance između vas i događaja iz vašeg života. Terapeut vas uvodi u sadašnji trenutak i podržavajući vas da osetite sadašnji trenutak uđete u sopstveni doživljaj. To se radi pitanjima poput: šta se sada dešava ili ostanite sa tim osećajem ili gde ste sada ili šta je vas tu pogodilo da tako odreagujete ili šta je ovde vaše ili da li vam je ovo poznato, i sl. Tako se otkriva kako se dešavaju navedene situacije, šta je u tome najvažnije za vas, sa kime se situacije najčešće dešavaju, najbitnije kakve su posledice. Psihoterapeut vas tako usmerava na srž problema (izvor).
A zašto sve u prethodnom pasusu navedeno (u najkraćim mogućim crtama) terapeut radi? Komunikacija je uvek dvosmerna, pa čak i kad ćutite ili se povlačite ili trpite verbalno, neverbalno ili fizičko nasilje (u svakodnevnom životu i radu pre mogu koristiti termin agresija, jer je nasilje već ekstremna kulminacija, veoma ugrožavajuća po psihofizički integritet osobe koja trpi. Naravno time ne umanjujem negativne efekte agresije, naprotiv! Naročto što je sve prisutnija u svakodnevnom životu). Različite su reakcije koje osobe izložene tuđem besu imaju: neke ulaze u dijalog (to uvek preraste u konflikt, mnogo teških reči i jako loša osećanja, obostrano), dok se neke osobe povlače (ni one se ne osećaju dobro, s godinama im postaje previše, daju sve od sebe, a od drugih (najbitniji su značajni drugi: partner, deca, roditelji, kolege, prijatelji) dobijaju kao odgovor samo još goru reakciju i nezadovoljstvo raste, opet obostrano). A napad i povlačenje su dve polarnosti, dve strane iste medalje.
Rešenje je u balansu, u ravnoteži onoga što dajemo i što primamo. Biti priznat/priznata, ugledan/ugledana i uvažen/uvažena od strane drugih bitnih i manje bitnih, ali na prvom mestu od strane sebe samih, je najznačajni korak u postavljanju granica besu (bez obzira da li ga trpite ili ga emitujete). Ka ovom cilju značajnu podršku obezbeđuje vam vaš psihoterapeut.
I na kraju, važno je oprostiti, ukoliko ne oprostimo osuđujemo sami sebe na nezadovoljstvo, neispunjenost, bes, ogorčenost, na kraju i izolaciju. Opraštanje ne znači da se povlačimo, da smo bitku predali ili izgubili. Oprostiti znači da smo tu drugu osobu razumeli i prihvatili, jer sve što radimo, radimo iz svog mesta, iz svojih cipela, sa svojim iskustvom i pozadinom koju i donosimo u kontakt sa drugima, baš kao što ti drugi svoju pozadinu i iskustvo donose u kontakt sa nama.
I ne zaboravite, LJUBAV JE ISCELJUJUĆA! A gde ćete lepše trenutke za praštanje i ljubav od predstojećih praznika Božića i Nove Godine.
