Kako se ispoljava stid kod dece i roditelja i kako to utiče na porodičnu dinamiku? Ovim i drugim srodnim temama bavim se u nastavku teksta.
Paradoks novog doba predstavlja sve češće agresivno ponašanje dece, koja istovremeno nemaju dovoljno samopouzdanja. Deca se stide da se pojave, da pokažu svoje emocije, da iznesu svoj stav. Na stranu njihov uspeh, rezultati koje postižu, mlade generacije su nezadovoljne sobom. Same.
Pokušavajući da nađu izlaz iz situacije i pomognu svome detetu, roditelji samo produbljuju postojeći problem i pogoršavaju situaciju. Stideći se nekih svojih postupaka, a često i postignotog, roditelji dele savete kako njihova deca ne bi ponovila isto. Zamka je porediti sebe i dete. Dete se čini još nesigurnijim, a roditelji umeju da postanu sve opterećujući.
Kako kreirati porodičnu dinamiku koja će doprineti da se dete bolje oseća? Da li su roditelji svesni kada učine da se dete postidi? Koji je to trenutak da dete počinje da veruje da nije dovoljno dobro?
Šta je stid?
“Osećanje nelagodnosti koje se javlja kao reakcija u situaciji kada pojedinac svojim izgledom, ponašanjem ili kazivanjem učini da ga drugi opaze kao nedostojnog, manje vrednog, ali i kada on sebe samog ili neki svoj postupak oceni takvim”, kaže prof. Žarko Trebješanjin (Rečnik psihologije).
Stid srećemo u različitim uzrasnim dobima. I uvek nas iznova zapljusne talas toplote, crvenilo u licu, glas počne da nam podrhtava, ruke tresu… I uvek sebi ponovimo: “Zar opet? Ja nisam dovoljno dobra za ovo! Ne mogu ja to! Smejaće mi se. Opet!”
Tokom psihoterapije, kada dođemo na ovo mesto, na scenu stupa naše detinjstvo, odrastanje, iskustva koja smo imali u vrtiću, osnovnoj školi, kod kuće. U prvoj fazi mi, kao deca jednostavno strepimo da li će mama i tata biti zadovoljni nama, da li će nas vaspitačica pohvaliti, da nas slučajno neki drugar ne napusti…
I tu glavnu ulogu imaju roditelji!
Roditelji, pokušavaju da “stvore” što “bolje” dete. Iz tog roditeljskog nagona, postavljaju se razni ciljevi, uče se pravila, kreira se idealno okruženje, dele se saveti, upisuju razne škole i školice… Deca se malo šta pitaju.
Naravno, roditelji sve rade iz najbolje namere. Najbitnije je da njihovo dete bude srećno i ispunjeno. Ali…. Da li je uvek tako? Kakvu poruku dobija dete? I kako stid kod dece i roditelja utiče na porodičnu dinamiku?
Kako roditelji učine dete nesigurnim?
Roditeljska potreba da dete što više nauče i poduče najčešće se završi kratkim ili dužim monologom:
- Šta treba
- Kako treba
- Kako je to roditelj radio u svoje vreme
- Šta je sve loše kod nekog druga, njegove porodice, navika
- Kako je trebalo da uradi da bi bilo još bolje
- Zašto neko nije za nas i našu kuću
- Objašnjava se kako dete treba da radi da bi sledeći put bilo još bolje
- Često bilo ko nije u pravu osim roditelja i njegovog deteta….
Neizostavno skrećem svim roditeljima pažnju da je briga za bezbednost deteta jedno, a da je preuzimanje svih odgovornosti i obaveza na sebe, potpuno drugo.
Primeri iz života
Deca žele da učestvuju u porodičnim dešavanjima, da budu uključena. Tako, još kao mala žele da postave sto, da bar donesu svoj pribor na sto. Roditelji skaču kao opareni, otimajući detetu viljušku i nož ili tanjir iz ruke. To čine iz brige da se dete slučajno ne saplete i padne i eto haosa – može se unakaziti. Dete je, zapravo primilo poruku da nije sposobno i svoj tanjirić da odnese na sto.
Ovakvih primera je mnogo. Verujem da gotovo svakodnevno nema roditelja koji ne napravi sličan korak:
- Daj ruku kad su stepenice ispred
- Ne diraj kutlaču
- Ne trči da ne padneš
- Ti sedi samnom, jer si nežnog zdravlja
- Ova deca su bezobrazna, nećemo tu
- Ja sam se u tvojim godinama peo na Mars
- Kako ne možeš kolut unazad da uradiš
- Svašta, plašiš se kozlića
- Kako on može da bude bolji od tebe? Pa pogledaj mu roditelje….
U ovim porukama, mnogi ne vide bilo šta loše. Osim naše dece, naravno! Kako?
Deca dobijaju poruku da nisu adekvatna, da nisu dovoljno dobra, da su nesposobna, da su drugi bolji. To su pokreti koji deci oduzimaju na značaju. Tako i kad urade nešto dobro, postignu rezultat, to ne biva viđeno, jer… Uvek može bolje i više!
Kada dete dođe na to mesto da stalno merka da li je moglo bolje, dete gubi na samopouzdanju. Ne vidi više sebe kao sposobno da bilo šta postigne ili je uvek nezadovoljno postignutim. Dete gubi samopouzdanje. Sa vremenom i životnim situacijama to osećanje neadekvatnosti se samo pojačava po modelu koji je samo dete kreiralo da bi zadovoljilo druge (na prvom mestu roditelje, vaspitačicu, učiteljicu). Dete više ne vidi sebe. Nema ga. Kad je malo to i ne pravi veliki problem. Međutim, kako deca odrastaju i zahtevi su sve veći, potrebe rastu. A njih i njihovog bića, njihove individue nema.
Zato nije ni čudno što sve više dece manifestuje anksioznost, depresivne epizode, napade agresije. U poslednje vreme kod adolescenata sve češće čujem i pitanje koje sebi postavljaju: “Koja je svrha moga postojanja?”
Znate li šta im je najteži zadatak u razgovoru samnom? Da mi nabroje sve što su tokom prethodnog dana postigli! Oni sve podrazumevaju. I tad, tog momenta kada to izgovore, nema više stida. Javlja se tuga.
Porodična dinamika
Kada ste bili mladi, kakav tip porodice ste želeli? Da li ste to i postigli?
Odrastajući na odgovarajući način i našem porodičnom okruženju, neki su se zarekli da će imati potpuni drugačiju porodicu. Drugi, opet žele da dostignu baš takvu u kakvoj su rasli. Da li je to moguće? Ovo nije adekvatno pitanje. Pravo pitanje za roditelje i buduće roditelje je – Da li se u novokreiranom okruženju, svoje novostečene porodice, osećate kao i u svojoj primarnoj porodici?
“Porodica, pored reproduktivne, privredne, društvene, ima i značajnu psihološku, vaspitnu i socijalizacijsku ulogu u formiranju ličnosti potomstva”
Žarko Trebješanin
Mašta može svašta. Maštanje o idealnoj porodici, po našim uslovima i nama kao glavnom zvezdom te porodične dinamike, nije i ono što zaista živimo. Maštanjem, ne uzimamo u obzir krize, teškoće, gubitke, pandemije. Gledamo samo u ono idealno. Kada nas realnost sastavi, a mi uporno gledamo u ono idealno (a nedostignuto) možemo kreirati i razne neprijatne situacije, manifestovati nezadovoljnstvo životom i porodicom koju imamo, upadati u konflikte, svađe, napuštanja, trpljenja. Sve je to porodična dinamika. Sve to, te emocije, tu energiju, upijaju, kao sunđeri, naša deca. I oni, kao i mi nekada u njihovim godinama, formiraju svoje stavove, svoje modele ponašanja i pojavljivanja.
Patološki razvoj ličnosti dece upravo je proizvod neadekvatne porodice, razorene porodice, nepotpune porodice. Prisustvovanje raspravama, svađama, grubim rečima, vređanjima, fizičkom ili bilo kakvom drugom načinu zlostavljanja siguran je put da se kod dece manifestuju nesigurnost, agresivnost, neurotičnost, depresija, suicidne ideje.
Šta treba imati na umu:
- Idealne porodice ne postoje (postoje srećne, skladne, podržavajuće porodice i one koje to nisu)
- Ne upoređujte svoju porodicu sa drugim porodicama (u realnom ili virtuelnom životu)
- Porodice koje vidimo na društvenim mrežama, najčešće i nisu baš tako idealne
- Ne prilagođavajte se tuđim vrednostima, kako bi postigli tuđi balans i sreću
- Negujte sopstvene vrednosti
- Kreirajte porodični prostor u kome je dozvoljeno pogrešiti (kako deci, tako i vama)
- Razgovarajte sa decom od malih nogu, delite sa njima svoja osećanja (deci je to potrebno, tako se osećaju ravnopravnim članom porodice, značajnim i vrednim)
- Ne držite predavanja kako treba i šta treba, stvarate kontraefekat.
Ukoliko imate bilo kakvo pitanje, dilemu, osećate da nije lako usvojiti i poštovati gore navedene predloge, pišite u DM Instagram profila @psihoterapija.dr_cirkovic ili pošaljite email adresu: ambulantabeomed@gmail.com. Ja sam tu za vas i vašu porodicu.
Autor: Mr. sc. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
