Vršnjačko nasilje, kao posebna kategorija, nije uvek jednostavno prepoznati. Svaki roditelj ima strah da mu dete ne doživi neku grubost, neprijatnost, šikaniranje. Istovremeno verujemo da se tako nešto neće desiti. Ideja da i naše dete može da bude zlostavljač retko kome pada na pamet.
Da li je i vaše dete žrtva vršnjačkog nasilja? Da li znate kako to da otkrijete na adekvatan način? Kako ćete reagovati? Šta ćete učiniti da bi zaštitili svoje dete? Kako dete da se ponaša ako mu se drug ili drugari podsmevaju, maltretiraju ga, ne daj Bože povrede?
Nasilje između dece u školama
Novinski natpisi, priče iz komšiluka ili razgovori koje vodite sa decom, u poslednje vreme, prepuni su nasilja. Svako detinjstvo i školovanje obeleženo je nekim nestašnijim učenikom. Bilo ko od nas nije stasao, a da ne zna nekoga ko je bio žrtva nasilja ili je bio nasilnik.
Mnoge osobe se pojave na psihoterapiji u adolescentskom dobu ili u poznijim godinama sa željom da rade na samopouzdanju ili prevazilaženju nekog straha. Tokom vremena, dođemo na mesto koje nedvosmisleno pokazuje da je osoba kao dete prošla kroz neki težak period. I nema veze da li je ta osoba kao osnovac ili srednjoškolac maltretiranje trpela od drugara u razredu ili (ne retko) od nekoga ko im je u to vreme bio autoritet (učitelj, neko od nastavnika).
Danas neki vid nasilja u školama srećemo skoro na svakom koraku. Prema pisanju CINS-a (Centar za istraživačko novinarstvo Srbije) od 26. avgusta 2020. kaže se:
“Od početka prošle godine do marta ove godine, od 173 državne osnovne škole u Beogradu njih najmanje 67 je prijavilo teži oblik vršnjačkog nasilja, pokazuju podaci koje je prikupio CINS. Moguće je da nasilja ima i više jer neke osnovne škole i dalje ne rešavaju sve slučajeve i ne prijavljuju Ministarstvu. Iako je vršnjačko nasilje u porastu, Ministarstvo se u rešavanje uglavnom ne meša, pa roditelji pravdu traže i na sudu.”
Šta je vršnjačko nasilje?
Vršnjačko nasilje je vrsta agresivnog ponašanja. Agresija se definiše kao ponašanje sa namerom da se drugoj osobi ili osobama nanese bol, da se ta osoba ponizi ili da joj se nanese neka druga vrsta štete. Naravno svaku dečiju čarku ili svađu ne možemo podvesti pod termin – vršnjačko nasilje. Dva su uslova koja, kada se ispune, možemo pričati o vršnjačkom nasilju:
- Postoji nejednak odnos snaga
- Ponavlja se više puta.
Kada kažem nejednak odnos snaga to ne znači da nasilnik mora biti krupniji, snažniji, fizički sposobniji od deteta koje trpi njegovo ili njeno maltretitanje. Osoba koja trpi nasilje može biti povučena, naučena da se ne tuče, da ne vređa, ne ponižava druge. To može biti dete kome su roditelji rekli da se “sklanja” od dece koja manifestuju problematično ponašanje u školi ili u kontaktu sa drugima.
Švedski psiholog, Dan Olveus (Dan Olweus) je još 1973. godine napisao knjigu o mobingu u školi. On je precizirao definiciju vršnjačkog nasilja kao “niz učestalih agresivnih radnji protiv osobe koja ne može lako da se brani”. Navodi četiri kriterijuma za koja kaže da su ključna:
- Čin koji nanosi štetu nekoj osobi ili je izvesno da će naneti štetu nekome
- Vrši se sa namerom da se nekome nanese šteta (što je generalno kriterijum za agresivno ponašanje)
- Ponavlja se tokom izvesnog vremenskog perioda (repetitivnost)
- Odnos snaga je nejednak tako da se žrtva nasilja ne može lako odbraniti (kriterijum koji je specifičan za vršnjačko nasilje).
Američka akademija za pedijatriju vršnjačko nasilje definiše kao:
Nepoželjno, agresivno ponašanje među decom školskog uzrasta, koje uključuje realni ili percipirani disbalans snaga.
2017. godine Evropska mreža protiv vršnjačkog nasilja definisala je vršnjačko nasilje na sledeći način:
Nad osobom se čini vršnjačko nasilje kada se ona redovno izlaže nasilničkim radnjama sa implicitnom ili eksplicitnom namerom da se poveća sopstveni ili umanji društveni status druge osobe, a da je pri tome toj osobi teško da se brani iz ličnih, društvenih ili kulturoloških razloga.
Različiti oblici vršnjačkog nasilja
Sve reagujemo kada nam se dete požali da ga je neko udario, povredio, gurnuo. Međutim, mnogo češće i intenzivnije posledice viđam kod osoba koje su pretrpele verbalno nasilje. Nekada roditelji i ne znaju kroz šta dete prolazi u školi, dok za njim ili njom uzvikuju pogrdne reči.
Najčešća podela nasilja, koja je prisutna u školama, je na:
- Fizičko nasilje
- Verbalno verbalno
- “Sajber” nasilje
- Društveno isključivanje.
Ovo su vidovi direktnog nasilja. Veliki posledice na ponašanje i kasnije pojavljivanje mladih osoba ostavlja i indirektno nasilje. Ovaj vid nasilja se nikako ne treba zanemariti. Indirektno nasilje se ne vrši “licem u lice”. Naprotiv, iza leđa deteta smišljaju se najpogrdnije neistine. Trećim licima, koja su u kontaktu sa decom žrtvama, se prepričavaju ružne stvari, neistine, smišljaju se spletke. Na ovaj način utiče se na decu koja se druže sa žrtvom da prestanu da se druže, da ih bojkotiju. Ovo je vid malicioznog, sistematičnog isključivanja deteta iz zajednice kojoj pripada i koja mu je potrebna u fazi rasta i razvoja, stasavanja u psihofizički zdravu odraslu osobu.
Pored ovih vrsta nasilja nikako ne treba zanemariti ni seksualno nasilje (slanje SMS ili drugih vrsta poruka sa seksualnim sadržajem, štipanje, seksualno dodirivanje, silovanje) ili emotivno nasilje.
Kako izgleda razred u kome neko trpi ovaj oblik nasilja?
Kada posmatramo jedan razred (u kome očigledno postoje problemi) učenike tog razreda možemo podeliti u tri kategorije:
- Kategoriju dece koja imaju ulogu nasilnika
- Kategoriju dece kaja su žrtve nasilja
- Kategorija dece koja su neuključena.
Nekada je nasilnik pojedinac. Češće postoji kolovođa, ali tu su i asistenti i potkrepljivači. Ja sam, iz iskustva svakodnevne prakse rada sa decom, najčešće sklona da verujem da je nasilništvo grupni proces, naročito kada se u jednom razredu ne iskorenjuje ili mu se ne može stati na kraj. Kolovođa ima ulogu da “osmišljava” i “vodi” akcije – nasilnički čin. Asistenti su oni koji prate kolovođu i pridružuju se činu maltretiranja. To su često deca koja se nasilniku priključuju da sami ne bi trpeli nasilje. Potkrepljivači su ona deca koja se u sam čin nasilja ne uključuju direktno, ali ni ne sprečavaju sam čin nasilja. Potkrepljivači pružaju podršku zlostavljaču podržavajući ga, pružajući mu alibi nekada, podsmevajući se žrtvi.
Neuključena deca su deca koja su ili naučena da ne reaguju na bilo šta što se ne dešava isključivo njima lično ili potpuno nisu svesna šta se dešava oko njih (tzv. autsajderi). Kada je o ovoj prvoj kategoriji reč i oni na neki način pasivno podržavaju zlostavljača – ne čineći bilo šta da podrže druga ili drugaricu u nevolji. Naravno, zašto se tako ponašaju možemo razgovarati, ali oni nisu fokus ovoga teksta danas.
I same žrtve klasifikujemo u dve kategorije:
- Dete koje nije bilo šta učinilo da isprovocira ili da pruži povoda za napad – pasivna žrtva
- Dete koje je svojim vršnjacima iz nekog razloga iritantno – provokativna žrtva.
Kako saznati da li dete trpi vršnjačko nasilje?
Obratite pažnju na ponašanje svoga deteta!
Deca će vam indirektno sigurno pokazati da se nešto dešava:
- Povlače se u sebe
- Ne žele da izlaze napolje
- Napuštaju dosadašnje vanškolske aktivnosti
- Postaju razdražljiva i agresivnija
- U igri sa svojim igračkama ili kućnim ljubimcima pokazuju agresiju, glume strogoću
- Telesno reaguju na bilo čiji povišen ton (podižu ruke ispred lica u znak zaštite, trgnu se)
- Postaju nesigurna
- Samopouzdanje opada
- Ne vole nova poznanstva
- Stidljiviji su nego inače
- Neumerenost u jelu
- Odbijanje obroka
- Glavobolje, bolovi u stomaku, stezanje u grudima, i sl.
- Noćne more
- Nesanica, itd.
Ovo su samo neke od širokog dijapazona promena u ponašanju deteta koje trpi nasilje. U radu sa ovom deceom, u zavisnosti od uzrasta, različitim tehnikama (crtanje, završavanje bajki, mini predstavama…) deca jako lepo donesu šta im se dešava. Kada steknu poverenje u psihoterapeuta postaju i otvoreniji, postavljaju pitanja, traže podršku, savet.
Najgore što roditelji mogu da učine je čuvena rečenica: “Ih, bre kako tebi to da se deci!? Pa ja bih ga….”
Takođe, nasrtanje roditelja na decu da im “priznaju šta se dešava” neće dati rezultata. Insistiranje da deca promene svoje ponašanje ili ocene (upoređujući ih sa prošlim periodom), učiniće decu žrtve još nesigurnijima.
Deca treba da shvate da u porodici, šta god im se dešavalo, imaju bezkompromisnu podršku.
Kako sa zlostavljačem?
Svedoci smo da u školama ne funkcioniše baš najadekvatnije borba protiv vršnjačkog nasilja. Detektovati zlostavljača i raditi sa njim je samo jedan korak. I roditelji deteta koje vrši vršnjačko nasilje neophodno je da budu uključeni u proces psihološke podrške. Razlog je jednostavan – preko je potrebno da zlostavljač u primarnoj porodici ima adekvatnu podršku. Ako se sve svede na pojačan nadzor, opomenu razrednog starešine ili kakve već “kazne” postoje u školi, a aktivno se ne radi sa decom zlostavljačima i njihovim roditeljima, neće se postići preveliki uspeh. Od krucijalne važnosti je aktivno raditi na kupiranju problema (dete je problem donelo iz porodice ili je zlostavljanje bunt protiv nečega, skretanje pažnje da bude ugledano, konačno). Roditeljima je to teško da prihvate. Nekada oni ni ne vide da problem postoji. Ponašanje deteta je ipak nepogrešiva smernica. Treba je pratiti.
Šta učiniti u slučaju vršnjačkog nasilja?
Akcija roditelja je ogromna podrška detetu žrtvi nasilja. Kada kažem akcija, ne mislim na ishitrenu reakciju, koja je svakome od nas uslovni refleks kada su nam deca u opasnosti. Razgovor sa odgovornim osobama u školi u prisustvu deteta uvek preporučujem. Detetu je važno da vidi da ima ko da ga zaštiti, da stane pred autoritete škole i iznese problem.
U strahu su velike oči, pa vas dete može pitati kako će ubuduće ići u školu, ma koliko to vama bilo neverovatno pitanje. To je u redu. Dete koje je izloženo kontinuiranom maltretiranju, logično je da očekuje da napadi mogu biti i pojačani, sada kada je prijavilo zlostavljača. Važno je detetu pred odgovornima ponoviti da nije ni “cinkara”, ni “drukara”, još manje loš drug ako je reagovalo na nasilje koje trpi. Ponudite detetu opciju da razgovara sa potpuno neutralnom osobom (pedijatrom, psihoterapeutom) kako bi se osnažilo i integrisalo emocije koje ga preplavljuju.
Naučite dete da se nasilje ne trpi! Reaguje se u startu. Žrtva nije kriva za to što su joj drugi uradili. Reakcije tih drugih su lično njihove reakcije i ne predstavljaju istinu o žrtvi.
Možda će vam od pomoći biti i link Ministarstva prosvete i toplo ga preporučujem da ga pogledate. Kada je bezbednost naše dece u pitanju uvek treba biti dobro informisan.
Za sva pitanja, ukoliko ste pretrpeli neki vid vršnjačkog nasilja ili niste sigurni da li ste ga doživeli, potrebna vam je podrška, stojim vam na raspolaganju. Kontaktirajte me emailom na adresu ambulantabeomed@gmail.com ili pozivom na broj 0611626570 ili porukom u DM instagram profila @psihoterapija.dr_cirkovic
Autor: Mr. sc. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapeut
Izvori: https://www.cins.rs/vrsnjacko-nasilje-raste-pojedini-roditelji-prepusteni-sami-sebi/
Smit P. Psihologija vršnjačkog nasilja. Novi Sad: Psihopolis Institut; 2019
