Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Ljubav nam svima treba. Bez ljubavi ne možemo, bez obzira šta o tome mislili (ubeđivali sebe) ili pričali. Vukovi samotnjaci su vukovi samotnjaci s razlogom. Samo njima znanim. “Nije moguće bez rizičnih posledica biti i ostati sam”, govorio je prof. dr Vladeta Jerotić.
Ljubav je često (uvek) tema na psihoterapijskim sesijama. Samo što se tim prilikama ne zove ljubav, već ima mnogo “sinonima”: potreba za ljubavlju, posledice nemanja ljubavi, nedovoljno ljubavi, nemogućnost, neznanje adekvatnog pokazivanja ljubavi, strah od primanja ljubavi, strah, stid od pružanja ljubavi, strah od samoće, itd. Naravno, kod terapeuta se dolazi sa drugim definicijama ljubavi: panični napadi, anksioznost, stid, bes, depresija, napuštanja, žalovanje…
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo čudnovati svete!
Miroslav Antić
Često smo prolazeći trening program za geštalt psihoterapeuta bili u situaciji da nam učitelji i supervizori kažu da obratimo pažnju na decu kako lako i bez mnogo premišljanja i filozofiranja daju svoje mišljenje o nečemu ili postave granice kad im nešto neodgovara (“Nece!” i zdravo, a vi gledajte šta ćete sa tim). I tako, vođena rečenicom mojih učitelja: “Pratite decu ona će vam najiskrenije i najautentičnije objasniti i opisati nešto”, pitala sam svoju petogodišnju kćerku šta je za nju ljubav i evo odgovora, bez zadrške, bez mnogo razmišljanja:
“Ja mislim da je ljubav nekakva najlepša stvar koju svi volimo. Ljubav se voli između mame i tate, ljubav se voli između mame i deteta, ljubav se voli između tate i deteta. Ljubav voli cela porodica, zbog svega što sam malopre rekla. Ljubav je za mene najvažnija stvar i ljubav je za mene najlepša stvar! Ljubav je za mene najlepša stvar jer sve povezuje! A Bog je spojio ljubav sa nama!”
Kad ti neko ovako lako objasni da je ljubav kad voliš svoje najbliže, “cvetiće i moje papagaje i ribice” (kad je videla da zapisujem šta mi govori onda je dobila poriv da priča naširoko i nadugačko o ljubavi), kad ti objasni da nas ljubav održava i da ljubavi nema bez vere i ljubavi prema Bogu, ljubavi prema sebi samima, nije baš jednostavno nastaviti dalje sa velikim mislima i pričama i definicijama o ljubavi.
Tema ljubavi provlačila se kroz svaku diskusiju u mom radu sa ženama obolelim od karcinoma dojke, a i svim drugim klijentima i pacijentima. Nikada nije izdvojena kao posebna oblast, kao što je to bio slučaj sa temama o Bogu ili duši ili smrti ili deci ili životu i zdravlju. Ljubav se podrazumevala. To kao ide onako u sklopu sa nečim. Zar treba posebno pričati o ljubavi?! Pa to je valjda normalno da volimo decu, partnera, roditelje, rodni grad, prijatelje, posao, i tako u beskraj i nazad. Ipak se tragalo za ljubavlju. Uporno i dugo.
Za divno čudo, čak i dok pišem sada, pokušavam da vratim film i prizovem sećanje, da li je i jedan moj pacijent (sa ili bez dijagnoze nekog oboljenja) izjavio da voli ili poštuje sebe. I ne mogu da se setim, čak ni kod onih sa poremećajem ličnosti, njihova dela su to pokazivala, ali ne i da se izgovori (mnogi su mi čak govorili da „to nije društveno prihvatljivo“). Da volimo sebe ili da volimo Boga su nekako apstraktni pojmovi. Mi smo tu da svojim voljenima pružimo sve što jeste, a sve češće i što nije u našoj moći (ovo u poslednje vreme jako često ugledavam kod majki sa decom u adolescentskim krizama naročito). Zašto? Zato što ih volimo naravno! A Bog je tu da nas podrži da sve to izdržimo. Zato što Bog voli nas, normalno! Zato je Bog!
Veliko čuđenje, čak, pre bih rekla šok izazove moje pitanje: “A gde ste tu Vi?” Lagala bih kad bi rekla da nije bilo situacija, naročito sa ženama, da me, onako zgranute pitanjem ili “mojim samoljubljem”, s jednom dozom majčinske strogosti prozovu “pa kako mogu tako nešto da pitam?!” Uvek u toj situaciji odćutim i posmatram je, pratim šta se dešava i kako je pitanje radi, što bi rekli terapeuti. I ne postoji slučaj da se nakon nekog vremena pacijentkinja nije rasplakala i odgovorila: “Ne znam” ili “Pa mene nema” ili “Pa valjda tako treba” ili “Tako je oduvek bilo”. Mnogo je boli u tim konstatacijama i mnogo tuge…
… Mnogi bi rekli, a kasnije mnogi pacijenti su mi i rekli: “To ja tako presečem i nema više!” ili dobar deo mi je rekao: “Ja mogu da trpim do ludila! A kad mi pukne…. E onda više ne postoji!” (i tako su otpisale sestru ili bratanca ili bivšeg partnera i oca njene dece) ili ima i ovakvih stavova: “Pa ja sam mu/joj majka! Šta ću moje je kakvo god da je. Šta sve drugi trpe, a joj!” I svi su uvereni da su uspostavili ravnotežu. Na njihovu žalost, tu ravnoteže nema. Tu ostaje mnogo nedovršenog posla, mnogo patnje, tuge, suza… O balansu davanja i primanja nema ni reči. A ljubavi? E, ljubav se opet nekako izmigoljila i prema drugima (oni se neće takvim ekstremnim “čišćenjem” popraviti), i prema sebi (sada samom sebi donosimo bol i suze, pa čak i osećaj promašenosti), i prema Bogu za verujuće (zaboravili smo na značaj praštanja i oprosta). Ovakvi ekstremni potezi samo su drugi kraj polarnosti, druga strana medalje.
Malo je bolesti koje nisu psihosomatske. Nemojte misliti da se ponavljam, osećam potrebu da ponovo nabrojim bar neke, sa kojima se najčešće srećem u ordinaciji, kako bi vas pozvala da se probudite i osetite ljubav, najdelotvorniju terapiju: oboljenja štitne žlezde, kardiovaskularne bolesti (povišen krvni pritisak, aritmije, infarkt srca, bolesti krvnih sudova), dermatološka oboljenja (psorijaza, neurodermatoze), gastrointestinalne bolesti (ulkus želuca i/ili dvanaestopalačnog creva, hronični kolitis), bolesti respiratornih organa (astma, bronhitisi), neurološka oboljenja (migrena, vrtoglavice, tremor), nefrološka oboljenja, i još mnogo, mnogo simptoma i bolesti koje na kraju vode i do karcinoma i fatalnog ishoda. Sve su uzrokovane nemanjem balansa u uzimanju i davanju, izgubljenoj (ako je ikada bila postavljena) ravnoteži psihičkog i duhovnog života čoveka.
Budu pacijenti jako iznenađeni kada im kažem da ne mogu da vole druge ako ne vole sebe. Pa opet moram da vas pitam – Gde se to uči, u kom zakonu ili pravilniku piše kako se neko voli, podržava i poštuje, bez ljubavi prema sebi, samopodrške i samopoštovanja. I koja je kazna, ako to pravilo ne primenimo? Ko je odgovorni sudija za taj prekšaj? …
… Završiću ovaj deo o ljubavi rečenicom kojom dr Berni Zigel završava predgovor povodom ponovnog objavljivanja već spomenute i citirane knjige Ljubav, medicina i čuda. Sve više bilo bi nepotrebno. Dakle dr Zigel kaže:
“Zapamtite: ljubav isceljuje. Ne kažem da ljubav leči sve, ali može da isceli, a u procesu isceljenja događaju se i isceljenja.”
Izvor: Ćirković, M.O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Beograd: Riznica; 2018.
