Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
U ovom delu nastavljamo sa tekstom Dr Olivere M. Ćirković, koji je pripreman za Radio 202 u emisiji “Letnja bašta – popodne”. Tema je bila emocionalna preosetljivost. Intervju je vodila novinarka Ivana Vesić.
Da li se muškarci i žene razlikuju kada je emocionalna preosetljivost u pitanju? Ili kada govorimo o različitim stilovima emocionalne prosetljivosti? Kako muškarci i žene vrednuju osetljivost? Da li je osetljivost društveno nepoželjna osobina?
- Da li drugačije doživljavamo “preosetljive” muškarce i žene i da li je to i kulturološki uslovljeno?
Značajno je spomenuti da na našim prostorima veliku ulogu igra način vaspitavanja dece, bez obzira da li govorimo o devojčicama ili dečacima. Značajna je “pozadina” – iskustvo koje ima roditelj ili iskustva sa kojima roditelji ulaze u međusobni kontakt, podjednako kao i u kontakt sa decom o kojoj brinu, koju vaspitavaju. Ovde već govorimo o introjektima – davno usvojenim pravilima društva ili porodice po kojima se ponašamo, a koja nisu naša, nisu autentična i mogu da bole. Meni se, umesto reči introjekti, mnogo svideo termin etikete monahinje Matrone. Monahinja Matrona Brdar u svojoj knjizi „Daj mi srce svoje“ kaže za etikete (introjekte): “…da imaju emocionalni naboj i da ne samo što opisuju, već optužuju i bole. Ove i slične etikete su stereotipi i zanemaruju našu autentičnost. I tako smo vrlo često povezani sa svojim očekivanjima, a ne sa samim životom.”
Svakodnevno na ulici, u parku, školi, igraonici možemo čuti da odrasli kažu svojoj deci nešto poput “nemoj da si devojčica, što plačeš…” ili “to rade dečaci…”
Potpuno je nebitno da li se radi o osobama ženskog ili muškog pola, oni svoje emocije, način na koji se vezuju ispoljavaju na isti način, definisan teorijom emocionalnog vezivanja. Zapravo, u teoriji emocionalnog vezivanja razlikuju se tri osnovna tipa emocionalnog vezivanja ličosti: siguran, preokupirajući i ignorišući. Navedeni stilovi određuju i načine na koje odrasli doživljavaju intimnost. Ovi stilovi korespondiraju sa onima koje ispoljavaju deca.
- Da li je preterano reci da muškarci i žene na različit način vrednuju osetljivost?
I ovde treba razlikovati šta je naše, autentično, a šta je “društveno prihvatljivo”. Da podsetim na prethodni odgovor, nema veze da li je žena ili muškarac na terapiji ili u svakodnevnom razgovoru, na poslu, u društvu, porodici. Bitan je stil emocionalnog vezivanja kome pripadaju.
U ovoj sobi, dok radimo, svi su isti i svima bez razlike treba ljubav! Vape za ljubavlju! Problem nastaje kada izađu iz ove sobe i kada treba da se “pokažu” pred svetom! Tu se život komplikuje
- Najčešće ljudi kada procene da neko reaguje preosetljivo kažu da to čini zbog sitnica i preburno na njih reaguju? Da li pri tome gubimo iz vida da “sitnica” nije za svakoga ista, da joj svako pripisuju drugačije značenje i važnost?
U knjizi, koju je napisao sa Perlsom i Heferlajnom (Perls, Hefferline), Geštalt terapija, Gudman (Goodman) kaže: “Izučavanje načina na koji ljudsko biće funkcioniše u svom okruženju jeste izučavanje onoga što se događa na granici kontakta između pojedinca i njegovog okruženja. Upravo u toj granici dolazi do psiholoških događaja.” Zanimljivo je koliko smo mi moćni da postavimo granice, da uspostavimo balans koji nama prija, a koliko to retko i radimo, koliko te moći nismo svesni. Kako nas to neznanje muči i na kraju razboleva i opet ne vidimo da je odgovor u nama.
Još jedan velikan geštalt psihoterapijskog pravca Polster stavlja “naglasak na moć individue da kreira sopstveni život, a to obuhvata i moć da prepozna u kojoj meri joj odgovara okruženje”. Polsterovi u svom delu dalje kažu: “Ono što je potrebno većini ljudi jeste da postanu eksperti, umetnici ako hoćete, u pronalaženju i kreiranju okruženja u kome će kretanje van njihovih ja-granica biti podržano, ili pak u napuštanju ili menjanju okruženja u kome je to nemoguće. Iskustvo ja-granice može da se opiše na osnovu gledanja iz nekoliko povoljnih uglova. To su: telesne granice, vrednosne granice, granice poznatog, granice izražavanja i granice izlaganja.”
Kako se desi da dve osobe sa istim osećanjem prema nečemu ili nekome u istom trenutku ili pak jedna ista osoba u ražličitim situacijama mogu imati različite reakcije i konačne odgovore, osećanja? Mnogo je faktora uključeno u formiranje naše ličnosti. I samo ukoliko smo svesni vremena u kome nam se nešto dešava i mesta na kome se nalazimo u datom trenutku (ako smo uvremenjeni i utelovljeni) možemo biti i slobodni, autentični. Bićemo svoji.
Svako od nas ima svoju priču i muziku svoje duše. Koliko nam ta muzika prija, da li naša priča ima srećan ili tužan kraj zavisi isključivo od nas samih. Naravno, to je deo koji je i najteže prihvatiti i sa kojim je najteže nositi se. Možemo se uhvatiti u koštac i uspešno savladati bilo kakav poslovni zadatak, makar i najgoru porodičnu dramu, preživimo i elementarne nepogode i ratove, međutim kad dođemo do nas samih nastaju problemi. Lakše je optužiti okruženje, društvo, politički sistem, prijatelje, najvoljenije, pa na kraju i samoga Boga, nego zaviriti u sebe, u najtananije prostore našeg tela, naše psihe i naše duše.
- S obzirom da je ovo polje senzitivnosti, osetljivosti ili ranjivosti prilično široko, kada je “preosetljivost” dobra osobina a ima li situacija kada može da opterećuje i pojedinca i njegovu okolinu?
Sve je to nekako povezano i uslovljeno, a opet vrlo različito. Termini poput osećajnosti, osetljivosti, ranjivosti… su veoma različiti. Ako opet spomenem psihoneuroendokrinu spregu ceo mehanizam reakcija, biohemijskih i fizioloških, koje se pokreću su u skladu sa početnim osećanjem i našim načinom odgovora na isto. Podsetimo se sigurnog, preokupirajućeg i ignorišućeg tipa emocionalnog vezivanja.
- Da li vam deluje da osetljivost nije društveno poželjna osobina jer često se uz nju pakuje i stid i anksioznost i fobije i inhibiranost, a da ne govorimo o savetima “mnogo si osetljiv, očvrsni, ne valja ti to” …
Svaka osetljivost se izjednačava sa nesposobnošću, neadekvatnošću i automatski nije društveno prihvatljiva. Nisu retki primeri da osobe iz unutrašnjosti odlaze u drugo mesto kod psihoterapeuta, da se slučajno ne sazna!? Ili da se kupe knjige ili sl. gde se “uči” kako treba da se postavite u životu. Nisam do sada videla da je to urodilo plodom. A zašto? Jednostavno – glava koja problem napravi, ne može isti problem rešiti tako što će da “okrene ploču”. Paradoksalna teorija promene se to zove u psihologiji i terapeuti koriste kao način da ugledate sebe.
Da bi postao ono što hoću, prvo treba da osetim, doživim i da priznam ono što jesam!
- O čemu danas, u vremenu, kako mnogi tvrde, kada izostaje empatija, kada su ljudi mnogo neosetljiviji, čak ravnodušni, govorimo kada govorimo o osetljivosti?
Lično mislim da je to PARADOKS današnjice, našega doba! Zbog preosetljivosti poželjno je biti, tj. predstaviti se kao neosetljiv. U zbilji to nije tako. Volimo mi i osećamo, al nas ubiše neznanje i introjekti.
Izvori:
Monahinja Matrona (Brdar). Daj mi srce svoje. Beograd-Šibenik; 2011.
Levin A., Heler R. Ljubav kao emocionalno vezivanje.Novi Sad: Psihopolis; 2013.
Perls, F. S., Hefferline, R. F. and Goodman, P. Gestalt therapy: Excitement and growth in the human personality. New York: Julian Press; 1951
Polster I. Polster M. Gestalt Therapy Integrated. New York: Brunner&Mazel; 1973
