Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Šta je mucanje? Kako nastaje? Koji su tipovi mucanja? Kada je adekvatno da se reaguje? Na ova i slična pitanja odgovoriću u ovom tekstu.
Šta je mucanje?
Mucanje se najčešće definiše kao funkcionalni poremećaj govora kada dolazi do prekida normalnog toka govora. Normalan tok govora može biti prekinut čestim ponavljanjem ili produžavanjem govornih zvukova, slogova ili reči. Dešava se i da osoba koja muca ne može da otpočne, da izgovori misao koju želi da saopšti. Fonijatri osobe koje mucaju nazivaju mucavcima, što osobe koje nisu u svetu defektologije, fonijatrije i ostalih grana koje se bave ovim problemom, doživljavaju pogrešno. Psihoterapeut bi rekao doživljavaju iz svog mesta. To nikako nije slučaj sa stručnjacima koji se bave ovom problematikom (kao što je osoba obolela od astme asmatičar, tehnički je termin za osobu koja muce nazvati mucavac). Mucanje je često praćeno tikovima ili grimasama, određenom mimikom lica, a nekada i telesnom manifestacijom (npr. učestalo treptanje očiju, podrhtavanjem usana, a nekada i vilica, mahanjem, gestikulacijom rukama ili drugim pokretima tela).
Po Van Riperu, do mucanja dolazi kada je prekinuta fluentnost grčem, drhtajima ili abnormalnosti u funkciji i disanju, odnosno mišljenja je da je mucanje posledica neuroze usled emocionalne dismetrije. kao što sam naglasila u prethodnom tekstu – mucanje je poremećaj govora koji obuhvata 1% ukupne populacije, tačnije oko 60 miliona dece, tinejdžera i odraslih muca (Yairi & Ambrose, 2001.). Mucanje posebno teško pada deci u predškolskom i školskom uzrastu. Tada određene situacije, javno izlaganje na času ili s drugarima mogu da i najčešće pogoršavaju mucanje.
Bez obzira ko je i kako definisao mucanje (kao reaktivnu neurozu zasnovanu na biološko-konstitucionalnoj predispoziciji (Nadoleczny) ili kao histeriju uzrokovanu strahom kako smatraju pristalice Frojda) ostaje činjenica da je ovo zaista neprijatna govorna smetnja, a da pojavu određuju endogeni i egzogeni faktori. Endogeni faktori deluju u kritičnim godinama dečijeg razvoja. Egzogeni provociraju i pojačavaju već postojeće simptome bolesti.
Kako nastaje mucanje?
Kako sam u prvom delu teksta i predstavila, postoji objektivna teškoća u davanju definicije mucanju. Mnogi autori, mnogi pravci u nauci sagledavaju mucanje na svoj način. Problemom mucanja bave se dugi niz godina, podjednako logopedi i fonijatri, kao i lekari (ORL, pedijatri, neurolozi, psihijatri, itd.), a i psiholozi i pedagozi. Kompleksna simptomatologija i etiologija (faktori nastanka) osnovna su karakteristika ove bolesti. I zato mogli bismo reći da ova bolest nastaje kao poremećaj u jednom ili sva četiri kanala: auditivnom, vizuelnom, taktilnom, kinestetičkom – što daje sliku sindroma mucanja, kao rezultat narušenosti psihofizioloških funkcija. Ono predstavlja nepravilnost govornog ritma, pri kome osoba koja muca zna tačno šta hoće da kaže, ali je u tom momentu nesposobna da to izrazi – zbog nevoljnog produžavanja ili ponavljanja glasova ili reči, pri čemu je narušena višeslojna struktura govora: ritam, tempo, melodija rečenice i iskaza.
Postoje dva osnovna pristupa u izučavanju mucanja:
- psihološki (jedini uzrok mucanju jesu psihički faktori)
- somatski (tretira mucanje kao bolest u čijoj osnovi leže fine patoanatomske promene i biohemijski poremećaji u funkcionalno vrednimm ćelijama visoko diferenciranog nervnog tkiva).
Kada može da se javi mucanje?
Mucanje se najčešće javlja u ranom uzrastu deteta, između druge i šeste godine, kada ono počinje da usvaja gramatička pravila i jezik, odnosno kada govorni sistem ima važnu ulogu u razvoju drugih funkcija i sposobnosti. Period od rođenja do prve reči uglavnom protiče normalno, jer je govor kojim se okolina obraća detetu usporeniji, razvučeniji i svodi se na bezbroj ponavljanja, dok dete ne izgovori reč i ne usvoji njeno značenje (u ovom periodu roditelji se često uplaše i pogrešno dožive da im dete muca). Nakon progovaranja, dete biva izloženo bržem govoru okoline. Njegov kognitivni (saznajni) razvoj se ubrzava. U ovom periodu, između druge i treće godine, na jezičkom planu dete prelazi sa usvajanja reči na gramatiku. U razvojnoj psihologiji je poznato da do druge godine proces usvajanja značenja i artikulacije teče paralelno, a da posle druge godine dolazi do razdvajanja paralelizma razvoja artikulacije i značenja. Od tog momenta dete počinje da se bori da sastavi verbalni iskaz i da svoju jezičku misao pretoči u rečenicu koja će biti jasna i koja će naići na odobravanje sredine, tj. shvatiće je roditelji, okruženje, drugari. U periodu kada dolazi do razdvajanja ove dve dimenzije, neadekvatno ponašanje sredine ima odlučujuću ulogu u razvoju mucanja (o tome ću pisati više u narednom tekstu). Drugi kritičan period je polazak u školu, između šeste i sedme godine. Pojava mucanja u pubertetu i kod odraslih je retka i obično se vezuje za određene psihičke traume.
Po autorima knjige “Mucanje”, najveći broj dece muca u drugoj školskoj godini, tj. između osme i devete godine života. Posle toga se broj obolelih smanjuje da bi do rapidnog porasta broja obolelih od mucanja došlo u uzrastu između četrnaeste i petnaeste godine života (i o ovim fazama ću pisati više u nekom od narednih tekstova jer svojom problematikom i ozbiljnošću i posledicama koje imaju po decu zaslužuju mnogo više prostora).
Kakva je klinička slika mucanja?
Mucanje ima kompleksan karakter i to jako otežava da se da “klasična” slika bolesti. Možemo reći da kliničku sliku mucanja čini pojava grčeva govornih organa, i to kloničnih – u vidu kratkotrajnih, učestalih ponavljanja glasova ili slogova, nastalih usled podrhtavanja govornih mišića (m-m-m-mama, ili ma-ma-mama). Česte su kombinacije jednih i drugih grčeva. Postoje i grčevi disajnih organa, grčevi govornih organa, grčevi u predelu sklopa donje vilice, grčevi na više mesta istovremeno. Pojava prvih simptoma nije strogo vezana za određenu starosnu dob deteta. Evidentan je napor koji deca ulažu da adekvatno odgovore “pravilima” konverzacije. Tako deca često koriste uzrečice koje im pomažu da prevaziđu grč (ovaj, znaš, znači, i sl.) ili razvlače dok pričaju ili prave duže pauze između izgovorenih reči (ovde je jako značajno dete naučiti tehnikama disanja i relaksacije, uz psihološku podršku i osnaživanje deteta, jačanje selfa).
Gutzmann razlikuje tri klinička oblika mucanja:
- Oblik koji karakteriše rasejanost i odsustvo pažnje
- Oblik koji se odlikuje pogoršanjem simptoma bolesti kod jačanja pažnje
- oblik mucanja koji je komplikovan sekundarnim pojavama koje nemaju direktne veze sa osnovnom bolešću. Ovo je i najteži oblik mucanja
Tipovi mucanja
- Fiziološko mucanje
Svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja. To je normalni razvojni put i traje od 20 do 40 dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete savladava oko 2.500 gramatičkih oblika. Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih gramatičkih pravila mališan greši i „sapliće se“ u govoru. Suviše brižne majke upadaju u zamku preterivanja, pa se dešava da iskompleksiraju dete. Mališan pod uticajem treme i preterane pažnje počne da ponavlja slogove i glasove, što podseća na mucanje, ali to nije. Fiziološko mucanje u fazi pojavljivanja indentifikuje se sa nefluentnim govorom. Svako skretanje pažnje na sam način dečijeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca
- Primarno mucanje
Kod ove vrste mucanja dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada možemo kod deteta uočiti izvesnu napetost, ali dete nema svest o svom govornom problemu.Prelazak između primarnog i sekundarnog mucanja jeste pojava tranzijentnog mucanja, koje pokazuje dve osnovne karakteristike: učestalije je i napornije, tenzija mišića je povećana, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća
- Sekundarno mucanje
Kod ovog oblika mucanja javlja se opšta mišićna napetost celog tela, a posebno govornih organa, dete počinje da ima strah od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj neadekvatnog ponašanja i problema u učenju
- Traumatsko mucanje (abruptno)
Kod deteta ovaj oblik mucanja se javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija.
O svakom od navedenih tipova posvetiću više pažnje u narednim tekstovima, kao i tehnikama rada i timu koji učestvuje u istom. Značajno je da, da bi dete koje muca pokazalo zadovoljavajući verbalni efekat neophodno je da sačuva mirnoću, da ne bude isprovocirano faktorima iz okruženja. Uzročnu ulogu za manifestaciju mucanja može imati i sredina u kojoj dete boravi, u kojoj dete živi. Autori već citirane knjige naglašavaju “i to da roditelji dece koja mucaju naginju ka perfekcionizmu”, kao i “da su zahtevi roditelja istih mnogo veći nego kod druge dece” i da “preterana aktivnost na kraju uvek vodi ka negativnoj reakciji i inhibiciji”. Veoma je značajno da roditelji nauče kako mogu svoje dete da podrže i da ga osnaže, kao i kakva je i kolika njihova uloga u tome.
Izvor:
- Bošković, D. Bošković, D. MUCANJE. Dijagnoza i lečenje. Beograd: Dinex. 2014.
- Van Riper, C. Erickson, R. L. Speech correction: An introduction to speech pathology and audiology. 9th ed. Boston: Allyn and Bacon. 1996.
