Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Ovo su upravo reči koje mi je uputio roditelj u inicijalnom razgovoru, dok je izlagao problem zbog koga bi došao sa detetom na psihoterapiju: “Kada ona muca, meni srca puca!”
Ne dešava se retko da roditelji u današnje vreme imaju ovaj problem (jako ih boli kada im mezimče nije savršeno, da ne kažem da ima neku “manu”), ali ono što jeste značajno je da roditelji reaguju na manifestaciju, na posledicu, mnogi ni ne pomišljaju na uzrok. I baš zbog toga u narednih par tekstova govoriću vam o mucanju, o ovom poremećaju govora. Objasniću vam šta je zapravo mucanje, kako i kada nastaje, koji su tipovi mucanja, šta može biti uzrok, koja terapija se primenjuje…
Cilj bilo koje komunikacije jeste da saopštimo osobi preko puta ono što želimo ili treba da saopštimo na najbolji mogući način, tačnije, želja svakoga od nas je da se na taj način, putem verbalne komunikacije predstavimo što bolje možemo, da ostavimo utisak, da budemo zapamćeni, viđeni. Od malih nogu nas uče da su osnovne karakteristike sporazumevanja razumljivost, osmišljenost, svrsishodnost, jasnost, glasnost i pravilnost. Uz verbalnu uvek ide i neverbalna komunikacija, tj. uz izgovorenu misao uvek ide i telesni proces koji je prati kako bi izrečena misao bila još ubedljiva, efektna i zapamćena. Dešava se da se ovaj sklad naruši pred sobom imamo osobu koja muca.
Danas sve češće srećemo decu kod koje se manifestuje u većem ili manjem stepenu razvojni zastoj u efikasnoj socijalnoj komunikaciji. Neumen i Neuman (2006) smatraju da oko 3-5% dece ima neki tip razvojnog poremećaja u komunikaciji. Jedan od tih problema (tipova) je i mucanje. Mucanje je poremećaj govora koji obuhvata 1% ukupne populacije, tačnije oko 60 miliona dece, tinejdžera i odraslih muca (Yairi & Ambrose, 2001.). Mucanje posebno teško pada deci u predškolskom i školskom uzrastu. Svi se stručnjaci slažu da mucanje ometa akademski uspeh dece, posebno zbog toga što u predškolskom, kao i školskom radu učenje uključuje interaktivnu komunikaciju, kao i aktivnu razmenu informacija i ideja. Iz tog razloga deca koja imaju smetnje u komunikaciji, kakvo je mucanje imaju u današnjoj svakodnevnici veliku verovatnoću da budu meta vršnjačkog maltretiranja i socijalne isključenosti i podsmeha. To automatski dovodi do povlačenja deteta koje muca, dobrovoljne socijalne izolacije, ali i formiranja nekih drugih psihičkih patologija. Naravno, nasuprot ovom iskustvu, objavljen je, u stručnoj javnosti, veliki broj publikacija od strane psihologa i psihoterapeuta kojima je prikazan pozitivan efekat na formiranje dečijeg samopouzdanja i samopoštovanja, nastao kao rezultat zdravih odnosa u porodici i okruženju, kvalitetnih kontakata sa drugarima i drugim bliskim osobama.
Zbog navedenih činjenica, od izuzetnog je značaja da roditelji i vaspitači i učitelji odreaguju pravovremeno i adekvatno i tako podrže dete u suočavanju sa problemom koje ima. Rad sa psihoterapeutom, uz timski rad za logopedom, pedijatrom i porodicom značajno će poboljšati kvalitet života deteta i njegove komunikacije i ostvarivanja kontakta, jačajući mu samopouzdanje i samopoštovanje.
Deca reaguju na probleme u porodici i okruženju, na traume, krize i gubitke na približno slične razvojne načine (disfunkcionalnosti). Vajolet Oklander (Violet Oaklander, 2007.) smatra da kapacitet deteta da na simboličan način, kroz igru predstavi ranije iskustvo omogućava detetu da sopstvenom kreacijom (na sebi svojstven način) razviju i ojačaju svoj self.
U svom članku (“Gestalt Play Therapy”), publikovanom u International Journal of Play Therapy, Vajolet Oklander (Violet Oaklander, PhD, RPT-S) smatra da je rad sa decom metodama geštalt terapije prirodan proces, jer je sama geštalt terapija organske prirode, ali i da je jako malo geštalt literature fokusirano na upotrebu geštalta u radu sa decom. Ona dalje kaže: “Razvojni proces odojčadi i dece je neverovatno sličan principima geštalt terapije”. Mnogi od suštinskih principa geštalt terapije su bitni u radu sa decom i mladima (Oaklander, 2001). Ova čuvena terapeutkinja čija je uža specijalnost rad sa decom, smatra da igra predstavlja oblik samo-terapije kroz koji se sve preživljeno (nerazumevanja, strahovi ili sukobi) proradi.
Igra je simbolički jezik koji deca koriste za formulisanje i asimilaciju onoga što su doživela ili doživljavaju, a čiji veći deo ne mogu verbalizovati, ne mogu izreći rečima. Predškolski, a posebno školski uzrast je period kada deca počinju da preuzimaju sve veći deo odgovornost za svoje ponašanje u odnosu na svoje roditelje, u odnosu na vršnjake i na sve ostale bliske osobe. Kaplan (2000: 423) navodi da je ovaj deo detinjstva izuzetno važan za podsticanje i negovanje visokog stepena samopodrške kod dece. Zdravo stasavanje u ovom periodu vodi u bolje prilagođen, samopouzdiniji period puberteta i adolescencije. Na žalost, prema Van Riperu i Eriksonu (1996: 257), deca koja mucaju često imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, imaju lošu predstavu o samima sebi jer im je komunikacija neadekvatna. Ne što je komunikacija neadekvatna, nego su deca (a tome smo svakodnevno svedoci) veoma surova i znaju da kazne sve što se ne uklapa u “sistem”, u “šablon”, pitanje je samo čiji i ko im je dao taj sistem vrednosti (to je pitanje i to ogromno za neki novi tekst).
Reakcija i akcija roditelja
Odnos roditelja i okoline je presudan u trenutku kada se jave prvi simptomi mucanja, jer od toga zavisi da li će postojeće teškoće spontano da nestanu, ili će da se uobliče u formu mucanja. Upoznavanje sa samim problemom mucanja je moguće ostvariti samo primenom pravilnog dijagnostičkog postupka. Dijagnostika mucanja se zasniva na timskom radu i obuhvata medicinsku, defektološku, logopedsku i psiho-socijalnu dijagnostiku. Danas se kod nas primenjuje metodologija vezana za tretman mucanja u svim domovima zdravlja, koja se temelji na postavkama KSAFA sistema. Individualnim i grupnim radom, kao i radom sa roditeljima, i to u trajanju od šest do 12 meseci – moguće je sprečiti pojavu sekundarnog mucanja.
Ono što roditelj uči zajedno sa detetom kod mene na psihoterapiji je da postane dobar slušalac. Roditelj bi trebalo da nauči da detetu omogući dovoljno vremena da govori. Roditelj treba da nauči da ne samo sluša već da čuje svoje dete i da dete toga bude svesno. Kroz igru kao terapijski proces roditelj može ugledati šta to njegovo dete muči ili šta mu smeta (a što najčešće ne želi da prizna). Tako će uočiti i koji su to izvori stresa u porodičnom okruženju, a i šire koji predstavljaju triger za pojavu mucanja, ponovno javljanje ili inteziviranje mucanja kod deteta. Nije retka situacija da su roditelji ubeđeni da pred svojim detetom nisu izgovorili bio šta što bi ga uznemirilo i isprovociralo ovu disfunkciju. Roditeljima treba približiti činjenicu da svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju mucanja. Zato se i procena i pomoć moraju odrediti prema svakom detetu ponaosob.
