Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Kako nam se deca igraju i kako provode vreme? Masovno uz mobilne telefone, tablete, kompjutere. Kako komuniciraju? Putem društvenih mreža. Internet i društvene mreže su zamenile bakine i dekine livade, mamin i tatin asfalt.
Svako od nas jedino želi da nađe cilj kome težimo u životu, a taj cilj nam zatim daje smisao našeg bivstvovanja, pojavljivanja, kontakata koji ostvarijumo sa sobom, kao i sa drugima. Vakuum koji roditelji osećaju u svojoj egzistenciji sigurno i nedvosmisleno se projektuje na decu. I kada roditelji dostignu vrhunac svoje profesionalne karijere i kada su materijalno obezbeđeni ne baš retko slušam o praznini koju imaju i o svakodnevnom traganju, samo im nije još jasno o kakvom, za čime (kad realno sve imaju).
S druge strane, oni roditelji koji imaju problema sa egzistencijom, koji se bore sa materijalnom nestabilnosti, obezbeđivanju sigurnih radnih mesta, bore se da svojoj deci obezbede sve što mogu. I tako i jedna i druga deca imaju sve što im roditelji pruže (a to nije malo, kada govorimo o materijalnom). Pa šta onda nedostaje?! Kako se deca i pored sve ljubavi odmaknu od porodičnog gnezda, od poverenja, razgovora sa roditeljima, poverenja i okrenu video igricama, kladionicama, narkoticima, neproverenim pokretima, i sl?
Kako nam se deca igraju i kako provode vreme? Masovno uz mobilne telefone, tablete, kompjutere. Kako komuniciraju? Putem društvenih mreža. Internet i društvene mreže su zamenile bakine i dekine livade, mamin i tatin asfalt. To je njihovo igralište! Obezbeđivanjem mira, u ranom detinjstvu, kako biste završili posao (bitan, vrlo bitan za vas i vašu egzistenciju) upućujući dete na crtane filmove ili igrice, posao ste sigurno i završili, ali kontakt, zdrav, kvalitetan kontakt ste potisnuli u stranu. Za početak u stranu, kako dete raste gubite ga potpuno. U početku se roditelji oduševljavaju kako dete broji na engleskom pre nego na srpskom, kako čita oba pisma (češće latinicu), a ne retko se može čuti kako je dete “samo to naučilo”. Roditelji su ponosni, preponosni. I treba, sticanje novih znanja i veština jeste bitno. Zaboravljaju samo kako je dete došlo do tih znanja i veština. Sa kime? Tačnije, sa čime, uz šta, a ne uz koga? Naravno, uz kompjuter ili TV. S vremenom dete sve više vremena provodi uz TV ili komp, tako ih čak i hrane (“Lakše jede”, kažu mi).
S godinama, dete vas neće razočarati u školi, ne mora da postane “problem”, ali više neće ni imati potrebu da sa vama podeli značajne događaje, osobe, probleme. Svoje dileme, strahove, ljubavi, tuge, podeliće sa nekim virtuelnim drugom (koji će uvek biti tu za njega ili nju i u potpunosti razumeti potrebe deteta), uz neku igricu, koja tokom vremena može i da preraste u pretnju po bezbednost, pa čak i život vaše dece. Tada obično bude kasno da se pitate kako se desila neka tragedija ili kako se to desilo kada vam se dete nije žalilo na bilo kakav problem. Dete vam je pružalo ono što volite da čujete i što od njega očekujete. Sve drugo zadržava za sebe i …. Ko zna koga? Nemojte se pitati kako je dvanaestogodišnja devojčica, odličan đak, sa još par drugarica iz škole bukvalno druga (“koji je inače problematičan”, ovo je prvo što naglase roditelji, to je valjda opravdanje ili olakšavajuća okolnost) naterala u beg uz povike “nabodi ga”. I šta je problem roditelja? Zašto smanjiti ocenu iz vladanja!? Ne, dragi moji, problem vaših devojčica je od koga su naučile to “nabodi ga” ili da se sila još brutalnijom silom rešava. Kako ste saznali da postoji drug koji im stvara problem tek pošto ste pozvani u školu? Ako ste znali da postoji takva osoba, kako ste reagovali?
Ko je tu zakazao? SVI! Društvo, škole, porodice, na prvom mestu. Nećete problem rešiti, ukoliko nakon neke tragedije u svim novinama počnete da čitate uputstva tipa – obratite pažnju na ponašanje deteta, koliko vremena provodi u svojoj sobi, uz komp ili telefon, da li je nervozno, agresivno, da li je popustilo u školi, i sl. To se ne radi samo kada se pojavi “Plavi kit”. Uvek će postojati neki kit, a boja je potpuno nebitna. Boje ne treba da se plašimo, ako smo od samih početaka roditeljstva naučili da komuniciramo, da delimo, da podržavamo, priznajemo, da budemo prisutni, da čujemo, da budemo autoriteti po stabilnosti i poverenju koje izgradimo, a ne po titulama, funkcijama i paramo koje zaradimo.
A deca? Deca se igraju tačno onako kako smo ih i naučili i koliko smo vremena posvetili njima.
