I JOŠ MALO BITNOG O MUCANJU

Categories Blog

Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut

Izuzetno značajni za nastanak, manifestaciju mucanja ili pojačanje intenziteta mucanja kod dece predstavljaju psihički faktori. Značaj okruženja, sredine u kojoj dete živi i pojavljuje se (porodica, vrtić, škola, sportska društva, privatne škole jezika, i sl.) je veliki. Nekada u prevelikoj želji da se detetu pomogne prave se u koraci koji imaju suprotan efekat. U prilog tome ide i činjenica da se intenzitet mucanja pojačava u situacijama koje su za dete prezahtevne, previše stresne ili previše opterećujuće. Svako dete je jedinstvena osoba, pa tako će kriterijumi, tačnije prag “trpljenja”, izdržljivosti, koji može da podnese, a da ne doće do manifestacije ili pojačavanja mucanja, zavisiti i od ličnosti samog deteta (baš kao i odraslih osoba).

 

Ono što sam kao specijalizant pedijatrije naučila je da deca (za razliku od nas odraslih) imaju jednu dobru osobinu, koja ima omogućava da se lakše nose sa fizičkim i psihičkim opasnostima – deca su u periodu intenzivnog rasta i razvoja fleksibilna, pa tako pad koji bi kod odrasle osobe uzrokovao prelom ili isčašenje zgloba, kod dece neće, baš kao što su u stanju i da kompenzuju, integrišu izvesne psiho-socijalne smetnje. Naravno, ovde ne govorim o intenzivnom i konstantnom maltretiranju ili nekom vidu zlostavljanja. Zato vam uporno ponavljam – slušajte svoju decu, pratite kako se igraju, šta u jeku igre kažu ili urade.

Intenzivni psihički stresori imaće za posledicu i tranzitorne, podjednako kao i permanentne forme mucanja. Nemojte nikako pomisliti, iz svega dosadašnjeg napisanog o mucanju, da mucaju samo deca sa teškom životnom pričom, nekom porodičnom dramom. Ne! I dobro zbrinuta deca, deca preplavljena ljubavlju i pažnjom roditelja i ostalih članova porodice takođe mogu da mucaju. Nemojte smetnuti sa uma da ne postoji savršena porodica, porodica bez problema, bez stresa, pogotovo u današnje vreme i kod nas. Razlika je samo kako se ta porodica nosi sa novonastalom situacijom. Koliko uviđa postojanje šema ponašanja, koliki je kapacitet integracije novonastalog i koliko dozvoljava da se osoba sa strane, “slepi putnik” (psihoterapeut) umeša i pomogne u razmršavanju Gordijevog čvora. 

Privilegovanje jednog deteta (jer je značajno mlađe, bolešljivo, “bolje” od ostale dece, problematičnije je od ostalih, i slično, jer situacije su razne) može uzrokovati mucanje drugog deteta, pa čak i preostale dece, ukoliko ih u porodici ima više. Česte svađe, sukobi u porodici, bolesti zavisnosti jednog od roditelja (pa i oba u najgorem slučaju), bolest bliskog člana porodice ili gubitak istog takođe prouzrokuju situacije koje nisu odgovarajuće za podizanje i vaspitavanje deteta, pa dete može početi da muca. Surova sredina škole i vrtića, neprimereno zadirkivanje, omalovažavanje, začikavanje  su idealne hranljive podloge da nežna psiha deteta popusti u jednom trenutku i odreaguje nekim simptomom – tikovima, mucanjem, povlačenjem, povlačenjem, izolacijom, nervozom, agresijom, itd.

 

ZAPAMTITE – samo deca sa izrazitim anomalijama govornih organa mucaju sa prvim pokušajima govora (https://psihoterapeut.co.rs/mucanje-od-a-do/). I da vas podsetim još nekih činjenica iz prethodnih tekstova o mucanju – najčešće se javlja oko šeste godine života (deca su u tom periodu preangažovana privikavajući se i adekvatno odgovarajući novim zahtevima i pravilima, a njihove psihičke i verbalne funkcije rade punom parom), a svoj najveći intenzitet dostiže tokom prvih razreda osnovne škole i češće se javlja kod dečaka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *