Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Poslednjih par nedelja veliki je broj osoba kojima je potrebna stručna pomoć i podrška, profesionalna, timska podrška, a one je uporno odbijaju ponavljajući gotovo uniformnu rečenicu: “Meni ne treba psihijatar! Nisam ja lud/luda! Ali vi nećete da mi pomognete!” Na žalost posledice nekih najekstremnijih slučajeva su strašne, ugrožavajuće po život najbližih članova porodice. O posledicama na psihičko i fizičko zdravlje dece niko ni ne razmišlja. Gde i kako su roditelji ili njima bliske osobe previdele i prečule vapaje za pomoć? Zašto su zatvorili oči pred problemom? Šta učiniti kada ugledate promene u ponašanju voljene osobe?
Da napišem ovaj tekst, vanredni i ne po šemi, naterala me je skoro svakodnevna situacija koju u poslednje vreme srećem u ordinaciji, a koja se izuzetno intenzivirala i učestala poslednje dve-tri nedelje. Kažem vanredna jer je situacija zaista vanredna i nije za zatvaranje očiju i usmeravanje pogleda i misli u pozitivne i lepe stvari, jer ako posle svega ostanemo sami da gledamo u to pozitivno, neće nam mnogo značiti da usamljeni uživamo u pozitivnosti mišljenja. Na kraju, iz svakodnevnog, dosadašnjeg načina razmišljanja “presvičovati” se (termin koji često čujem kako se prilično samouvereno izgovara) na pozitivno nije moguće bez mukotrpnog i dubokog rada na sebi. U protivnom na istom smo – pozitivno mislimo iz ega, a ne živimo i ne osećamo pozitivno, pa somatika opet na kraju odradi svoje. Nije po šemi, jer trenutno, zbog prevelikog interesovanja pacijenata i članova porodica počinjem sa objavljivanjem serije tekstova o palijativnom zbrinjavanju, značenju, cilju, ciljnim grupama, kako se BeoMedov tim uklapa i do kojih razmera, kao i šta sve pokrećemo od septembra. No, da se vratim na glavnu temu i motiv za ovaj tekst.
Poslednjih par decenija života i rada, konstantne borbe za preživljavanjem nas običnih ljudi izrodio je za posledicu ozbiljne psihičke probleme kod značajnog broja naših građana (uznemirenost, povlačenje, bes, agresiju, zaboravnost, premor, malaksalost, malodušnost, i sl.) koji su lagano prerasli u psihijatrijske bolesti sa kojima se sada dobro treba uhvatiti u koštac (ne samo zbog pacijenata, već i zbog njihove dece, jer tek ćemo u tim pokoljenjima imati pravu sliku snage transgeneracijskog urušavanja ličnosti). Više nema nedelje da ne pročitamo u dnevnoj štampi kako je otac zverski ubio majku, pa mu ni to nije bilo dovoljno, već takvo nedelo uradi pred svojom decom. Nema dana da ne pročitamo kako su muškarci u poodmaklim godinama seksualno zlostavljali devojčice od 6-7 godina, pa čak i mlađe ili da je dete na gotovo filmski, horor način ubilo jednog ili oba roditelja ili da su se starije osobe u svoj svojoj nemoći odlučili na kolektivno samoubistvo (kolektivno je, jer oni žive zajedno i reše da isti dan sebi oduzmu život). Istovremeno smo svedoci da roditelji čak maloletnim devojčicama ili punoletnim (po godinama), ali nezrelim još uvek, plaćaju ugradnju silikona (čak zadužujući se ili podižući kredite), jer “što da se dete muči, ako može dobro da se uda”. Zanemaruju jedan bitan detalj cenu koju će im dete platiti za to “bogato”.
U kakve će ljude izrasti buduće generacije bivstvujući u istom polju, u istom životu sa svim gore navedenim i još mnogo više ne navedenog?! I kad postavljam pitanje “u kakve ljude” ne mislim na školovane ili neškolovane, podobne ili nepodobne, politički korektne ili ne! Mislim na njihovo psihofizičko zdravlje!
A gde je problem? Najbliže druge osobe (roditelji, braća, sestre, porodica, partneri, bliski prijatelji) žmure i ćute i misle da će proći samo od sebe. A ono ne prolazi, neće! Neće jer ne može. Ne može više da prođe samo od sebe, treba mu (problemu) pomoć. Stručna pomoć. E, ovde se vraćam na početak priče – praveći se da ne vide problem, misleći da tako podržavaju bolesnu osobu (jer je umorna, pod stresom, malo “sluđena”….), da će proći samo od sebe, kao i do sada, članovi najbliže porodice direktno učestvuju u kokreiranju još gore situacije. Kreiraju sa voljenom osobom circulus vitiosus. U izlečenju voljenih osoba neophodno je da učestvujete direktno, da vidi da se borite za tu osobu, da ste uz nju, da osećate koliki bol i patnju trpe, koliko im je teško, kako se bore. Neophodno je da oseti vašu ljubav!
Ne čini uslugu majka mladoj psihotičnoj ženi koja ne priznaje osnovnu bolest već traži neku drugu dijagnozu i u to ubeđuje sve, pa i preti različitim profesijama koji se slažu svi u jednom – dijagnozi, podržavajući je u tome. Ko će biti odgovoran kad njeno stanje dostigne eskalaciju, samo zato što nije na vreme adekvatno lečena (a već se kasni). Nije sramota zatražiti pomoć psihijatra i tima sa kojima psihijatri sarađuju! Uostalom da li je bitnije šta će komšije ili kolege da kažu ili u kakvom se stanju nalazi biće koje volite (a najčešće i bića, jer tu su uvek i najčešće i deca) ili imate neki drugi, sekundarni razlog zbog koga svi ćutite. Ne čini uslugu majka sinu ispunjavajući mu svaku želju, radeći dan i noć, na par poslova, iako je svoju penziju odavno i prepošteno zaradila i sve to da bi on “konačno bio zadovoljan, a u kući mir”. Mira na taj način biti neće, samo će se nemir sve više urušavati, do neke nove agresije, do neke nove strašne tragedije. Kod muškarca srednjih godina, prisilno mobilisanog devedesetih ne može teška depresija nestati tako što će on ili neko drugi “tako da pucne prstom i ujutru depresije nema. Ja sam onaj stari”. Ne možete depresivnu osobu ni terati u akciju, komunikaciju: “Ajde pokreni se! Možeš ti to!” Najblaže rečeno nije u redu, nije odgovorno, da mladi otac svoju suprugu opravdava da je “prebrižna majka”, dok ona svoje dete staro nekoliko meseci vodi od lekara do lekara tvrdeći da ima neki karcinom. To su traume za to dete, na kojima im neće biti baš zahvalno kad malo stasa.
Nemojte da vas je sramota da pitate za savet, da proverite, ukoliko ste primetili promenu raspoloženja, ponašanja vama bliske osobe. Naravno, vodite računa i koga pitate. Pitajte profesionalce koji se tom oblašću ili usko temom bave. Pitajte kako da se vi postavite, šta da uradite, kako da motivišete osobu da krene sa lečenjem, kako da je podržite. Ne žmurite i ne sklanjajte se. Ne bojte se da će osoba koju podržavate da pomisliti da je time ne volite, da vam nije stalo, da je tako odbacujete, da hoćete na taj način da je diskvalifikujete. Isto tako bolesna osoba smatra da je neadekvatna, da više nije funkcionalna kao pre, samim tim da je manje vredna i da je vi tako doživljavate. A niti jedno niti drugo ne stoji. Kumunicirajte! To se odavno negde izgubilo.
Ne zatvarajte oči pred problemom, neće nestati! Postaće samo još ozbiljniji i kompleksniji, teži za lečenje i oporavak.
