Stid ili krivica

Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT

Kada govorimo o stidu, ne treba da zaboravimo da stid može biti i osećanje koje se s razlogom javilo u situaciji ili momentu kada zbog našeg postupka imamo razloga da se postidimo. Ne retko, možemo i osetiti krivicu zbog učinjenog ili izrečenog. Stid je povezan sa osećanjem krivice.

Kako znamo da li osećamo stid ili osećamo krivicu? Kakva je razlika i gde je granica? Kako da prepoznamo da li je stid adekvatan situaciji ili prerasta u nešto drugo, nešto više i bolnije? 

Stid može biti i adekvatno osećanje, osoba zaista čini nešto zbog čega ima razloga da se stidi. Kada se stid oseća u onim javnim situacijama u kojima osoba procenjuje da je bila, tj. “ispala“ neadekvatna, uvek su u pitanju unutrašnji kriterijumi osobe na osnovu kojih procenjuje da li je adekvatna ili neadekvatna. Ove kriterijume možemo podeliti u dve kategorije.

U prvu kategoriju spadaju kriterijumi koji su socijalno određeni, a koji bi se mogli odrediti kao skup sociokulturnih zabrana koje u svakom društvu suzbijaju i definišu socijalno neprihvatljivo ponašanje. Kršenjem tih kriterijuma osoba oseća kulturni stid.

U drugu grupu spadaju kriterijumi koje je osoba sama sebi postavila u želji da bude prihvatljivija za druge ljude, to je neki sopstveni visoki ili idealni standard, ego ideal. Kada to nezadovoljimo osećamo tzv. idiosinkratski stid.

Stid je povezan i sa osećanjem krivice. I među njima ima puno sličnosti. U oba slučaja to su osećanja kada osoba uradi nešto neadekvatno, ali među njima ima bitne razlike. Dok stid obuzima celo biće, krivica „dodiruje“ osobu i pojavljuje se kao osećanje kada se učini nešto pogrešno. Stid je povezan sa povlačenjem, bežanjem i budućim izbegavanjem te situacije, dok je krivica povezana sa učenjem, promenom ponašanja u sadašnjosti i budućnosti, odnosno sa izvinjenjem i popravljanjem štete. ¹

“Učestalost krivice je i te kako povezana sa savešću, kao i sa osećanjem stida, gneva, zavisti i ljubomore, itd. ali i sa depresivnim stanjima”, kaže otac Vesin u knjizi “Raskršća krivice”, koja zapravo predstavlja njegovu doktorsku disertaciju. U poglavlju u kome se govori o krivici i stidu dr Miloš Vesin kaže: “Ako bismo ma gde u svetu upitali slučajne prolaznike na ulici kako bi oni opisali razliku između krivice i stida, verovatno bi broj različitih odgovora bio približan broju upitanih prolaznika. Zaista, kako u jednoj rečenici opisati i stid i krivicu? Možda bi svima pristupačan i razumljiv način opisa te razlike bio u rečenici koja bi, otprilike, glasila ovako: Osećati se krivim, znači – uradio sam nešto loše, a osećati se postiđenim, znači – ja sam loš.”²

Kako to izgleda u realnom životu?

Mnogo je primera, i osećaj stida i osećaj krivice ne bira uzrast, kao što sam u ranijim tekstovima pisala. Hajde da pogledamo dete, koje u svojim roditeljima vidi božanstva (Žan Pijaže period od druge do pete godine života naziva preoperativnom fazom). Ukoliko pogreši nešto, čak i sitno (naravno i to je relativno i u skladu sa pozadinom roditelja, njihovim iskustvom, stavovima, introjektima, itd.), recimo pojede krišom zabranjeni slatkiš, rastavi neki autić na sastavne delove, napravi penu u kadi, a u bocu za kupku sipa vodu, misleći da je “delo” ostalo neprimećeno, itd. veoma je značajno da se ne kometariše i ne kritikuje dete, već isključivo postupak koje je isto učinilo.

Ukoliko za svaki nestašluk kritikujemo to malo biće, a ne postupak, onda to dete odrasta u odraslu osobu sa usvojenim pravilom – nisam dovoljno dobra ili dobar.

I, ukoliko sada ovo dete pogledamo za 10, 20, 30 ili 40 godina, ugledavamo sledeće:

• Devojčica u pubertetu trpi vršnjačko nasilje, jer nije naučila da pogleda u sebe i da zna da nije ni debela, ni ružna, ni loša. Menjanjem partnera nikome neće dokazati, niti popraviti sliku o njenom “fizičkiom izgledu”. Naprotiv, upašće u još gore psihofizičko stanje
• Dečak, takođe u pubertetu, neće imati potrebu da se prikloni bilo kakvoj grupi (“loših momaka”) da bi dao sebi na značaju i konačno bio ugledan kao individua sa svojim potrebama. Nažalost, tim pokretom, navući će sebi samo još više problema “za vrat”, što bi naš narod rekao
• Žena u tridesetim neće morati roditeljima da dokazuje i dalje da je dobar čovek i dobro dete i uspešno, ali da, istovremeno, mnogo pati jer “ceo život želi samo da je neko pogleda, da je voli i pokaže nežnosti”. Ne, šta god postigla, nije dovoljno dobro i “može bolje” ili su to drugi već postigli
• Muškarac u četrdesetim, umesto da misli da je odgovoran za sve u kući, lično i profesionalno, istovremeno ne prihvatajući da nešto ili negde može i da kalira, da ostavi ponekad, prihvatio bi da sebe doživi kao sina, kao oca, supruga, gazdu, kao biće koje može da pogreši, ali je i bez obzira na to voljen. Nikako kao “glavnog i odgovornog” za sve
• Žena u drugoj polovini pete decenije, predivna, talentovana, uspešna osoba, kada o sebi ne bi mislila da je “niko i ništa. Nesposobna budala koja mora sve da trpi…” imala bi mnogo više ličnog zadovoljstva i spokoja, jer bi ugledavala stvari i dešavanja baš onakvim kakvi jesu, a ne uvek  kako “može bolje”
• Žena u šestoj deceniji, majka predivne dece, borac, mnogo bi spokojnije i mirnije živela, da je čula kako je sopstvena deca svojim postupcima pozvaju na rast i razvoj, na osvešćivanje koliko je pogrešan bio njen stav koji je donela kao devojčica – “Ako ikada budem imala decu, radiću sve suprotno od moje majke!” Tako joj je njen introjekt, njena etiketa – “bezvredna si”, proizveo samo drugu polarnost od one koja predstavlja postupke njene majke. Osećanja su ostala ista – “Nikad, bre, da uradim nešto dobro”.

Ovo su samo neki primeri (iz moga svakodnevnoga rada) i sigurna sam da ih i vi znate bezbroj.  Nemojte se pitati gde ste pogrešili. Postavite sebi pitanje – “A šta je ovde moje? Kako ja u ovome učestvujem?”

Izvor:

1. Ilić D. Stid u superviziji.  Geštalt zbornik 2. Beograd. Colorgrafx; 2009.
2. Vesin M. Raskršća krivice. Beograd. Riznica; 2015.
3. Ćirković O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Beograd. Riznica; 2018.