Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Da li nas deca lažu? Kako da im objasnimo šta to (sve) za njih nije dobro, ni zdravo, ni pametno, ni lepo, ni korisno, ni….
A kada nas odbiju kako se nositi sa tim? Koje mere uvoditi i kada? Do koje granice?
Ovo je vreme teško. Jeste. Mnogo je teško. Ali zar svako vreme nije bilo teško? Ima i dosta izazova, previranja, traganja, napuštanja, odlazaka, žalovanja, nedorečenosti. Transgeneracijski mnogo nedovršenih poslova. Sve to nam ipak ne daje za pravo da i mi, baš kao i naši roditelji, dalje nastavimo da živimo sa onim što nije naše, sa teretom koji nam ne pripada. Budite sigurni da će nam to doneti dosta problema sa rođenom decom.
Svaki uzrast nosi svoje nestašluke. Svaka generacija ima svog đaka „problema“. Imale su ga (ili ih) i naše generacije, generacije naših roditelja, naših baka i deka. Imaće ih i generacije koje dolaze. Možda je vreme da sa našom decom počnemo da razgovaramo na drugačiji način nego što se sa nama razgovaralo.
Kada u razredu postoji đak koji je agresivan (želim da naglasim da se granica uzrasne dobi za manifestovanje agresije vratolomnom brzinom spušta), postoji procedura i ona se više ili manje poštuje. I to što se ne sviđa mnogima je najmanji problem. Mnogo je veći problem kako se ko snalazi u toj proceduri i koliko je ona zaista i efikasna. To što će dete završiti na razgovoru kod pedagoga ili psihologa, u centru za socijalni rad ili u policiji je jedan i to siromašan deo priče. A moram priznati, kao pedijatar i psihoterapeut i ne baš efikasan deo priče.
Dok se bori za svoje dete, roditelj istovremeno postavlja pitanje i kako se boriti. Sve češće čujem da se na snalaze u „procedurama“. I dok svi lutaju u traganju za odgovorom ili rešenjem, dete postaje još agresivnije. Škola „gura“ svoju priču, roditelji svoju, a deca svoju, pa se u tom vrzinom kolu ne možemo, niti treba da se opredelimo za bilo koju stranu. Svi zajedno kokreiraju novonastalu situaciju, svi su podjednako u tome, a što je najgore svaka strana misli da je baš ona bezuslovno u pravu. E, pa neće baš biti tako!
Kada dete pokazuje agresiju prema drugarima u školi treba se zapitati na koga je zaista besno. Ozbiljno se zapitajte gde je vaše dete ostalo nedorečeno, neugledano, „nagaženo“. Gde je to tako doživelo? Kod koga i od koga? Zašto ćuti o tome?
Deca svojim ponašanjem pokušavaju da vas pokrenu, da ih vidite, da ih ugledate onakvima kakva zaista i jesu. Deca žele da ih čujete i vidite i prihvatite. Kaže mi pre neki dan adolescentkinja: „A ja sam samo želela da me vole! Da osetim nežnost.“ Sigurna sam da je roditelji bezuslovno vole, kao što to samo roditelji umeju. Zašto to nisu umeli i da pokažu, da izraze na način da ih ona razume i oseti, to je već tema za roditelje. Ova mlada duša sada ima mnogo da radi na sebi samo u cilju obezbeđivanja dobrog opšteg psihofizičkog stanja. U cilju obezbeđivanja samostalne funkcionalnosti.
Nije redak problem ni da deca prete ili pokušavaju i sebi da naude. Kako su tako mali došli u situaciju da budu tako nesigurni, obeshrabreni? Nije dovoljno obezbediti im „više nego što druga deca imaju“ (ovo citiram jer često, prečesto čujem). Zatrpavajući ih poklonima ne ostvarujemo kontakt sa svojom decom. Roditelji daju – deca uzimaju. To dok su mali. Kad porastu, deca, naučena od roditelja, počinju da traže. Čak i tako agresivno da roditelje smatraju ništavnim ako ne mogu da im pruže sve što zamisle. A umeju da zamisle i previše!
Školi i zaposlenima je mnogo teško. Da se razumemo, pored svih nedostataka, raznih pojedinaca (a takvih ima u svakoj organizacionoj jedini ili profesiji), većina daje svoj maksimum. Roditelja takođe ima veoma različitih, čak rekla bih ponekad i preagresivnih (više ne mogu ni da napišem „prepametnih“ ili „svepametnih“, za koje nema oblasti da eksperti nisu). I sama sam prisustvovala svakakvim scenama. I bilo mi je tužno! Koliko nesamokritičnosti. Toliko rigidnosti. Koliko neviđenosti samih sebe. Naša deca su ogledalo nas samih. Onako kako sejemo, tako i žanjemo, što bi rekao naš narod. A uvek može drugačije i bolje, koliko god da je dobro.
Za decu postoji samo internet i društvene igre zato što za drugi kontakt ne znaju. Podsetiću vas na reči profesora Munjize. „Kontakt je uvek dvosmeran“. Kažu mi roditelji da im dete komunicira isključivo porukama i da u slučaju da treba da verbalizuje neku potrebu u radnji, prevozu, bilo gde, onda se postidi, povlači se. Ne znam da li roditelji uočavaju koliko sada treba da rade na sebi istovremeno podržavajući rad svoga deteta na sebi samome da bi situacija prerasla u adekvatnu vremenu i mestu dešavanja.
Nemojte zapostaviti rad na sebi, onog trenutka kada definišete da treba detetu psihološka podrška. Radeći na sebi deca ugledavaju drugi model, širinu izbora, uče da budu autentiča… A pitam vas, ako roditelj ne bude počeo da radi na sebi, gde će to završiti? Da li će biti u mogućnosti da adekvatno podrži svoje dete?
O roditeljima koji smatraju da je rad sa psihoterapeutom sramota i „javna demonstracija nemoći i neuspeha njih samih“ ovom prilikom ne želim ni da reč napišem. Oni će dobiti posebno mesto! Zaslužuju.
