Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Roditeljstvo danas predstavlja veliki izazov. Neki su novi načini komunikacije između dece, ali i između dece i roditelja. Ono što je najznačajnije za roditelje, a istovremeno najplodonosnije za dete, je dozvoliti deci da budu autentična, da znaju da definišu svoje potrebe, da nauče da adekvatno postave granice, da nauče da gube, da se i njima postave i jasno definišu granice. Na veliku žalost, retko danas to i viđam.
Poslušna deca su kad vole roditelje.
Nemoj straha imati od roditelja.
Nemoj straha imati od Boga.
Pokorni smo iz straha, a poslušni iz ljubavi.
Prof. dr Vladeta Jerotić
U jednom trenutku, razmišljajući kako da saberem ono iskustveno i naučeno, ono što znam trenutno o deci i njihovim tegobama, kao pedijatar i psihoterapeut, a znajući da će ovu knjigu čitati i mnogi roditelji (verujem da će mnogima biti na različite načine zanimljiva za čitanje) došla sam na ideju da celo poglavlje O deci bude samo zbir citata poznatih književnika, filozofa i lekara. Pošto se svakodnevno susrećem sa različitim, čak i komičnim situacijama, mislim da je adekvatno, radi boljeg dopiranja do roditelja, da opišem i par situacija koje su meni obeležile rad u ordinaciji i ukazale na pravac kojim trenutno plovim kao pedijatar i psihoterapeut.
“Rđavi su oni roditelji koji zaboravljaju grehe svoje mladosti”, kaže Onore de Balzak i eto neka baš ova misao bude neko pravilo broj jedan koje ne treba da smetnete sa uma. Pitam jednom prilikom pacijentkinju, čija je kćerka zaista dobro dete i snalažljivo, pa jako često sama sebi obezbedi neku stipendiju ili studijsko putovanje i tako je proputovala Evropu, pazite usavršavajući se, što kod mame stvara ljutnju i razočarenje jer “opet negde ide”: “A zašto toliko granica i ograničenja? Zašto se ljutite? Setite se Vas u njenim godinama.” A pacijentkinja mi, kao iz topa, odgovara: “E zato se i ljutim i brinem”, a onda, uz vragolast osmeh nastavlja: “ja sam u njenim godinama stopom prošla Evropu uzduž i popreko!” Samo što to još nije podelila sa svojom kćerkom, jer kako bi onda mogla da je zaustavlja.
Znam i jednog tatu, koji je vraćajući se sa srednjoškolske žurke, glavom razbio izlog u centru grada (ni sada ne znam kako mu je to pošlo za rukom, mislim glavom), kako bi pokazao sa kim imaju ljudi posla, a sada svojoj deci ne dozvoljava da uđu u kuhinju sami da se slučajno neka “tragedija” ne bi desila. Naravno svi prozori u stanu moraju biti zatvoreni ili eventualno na kip tamo gde su deca. Pitam zašto i dobijam odgovor: “Ko zna šta može da im padne na pamet!?” Šta da mu odgovorim, osim: “ Možda da se zakucaju u izlog?! Na tatu!”
U poslednje vreme, a po pravilu, naročito pred kraj školske godine, u momentima kada se donose „velike“ odluke od značaja za „celu budućnost“ u mnogim porodicama dolazi do velikih stresnih situacija i pokreta dece koje roditelji em ne mogu da razumeju, em još teže prihvataju. Bukvalno dolazi do teških trenutaka, svađa, razilaženja u kojima se ne snalaze ni sami roditelji, a kamoli deca. Ova razilaženja u odabiru i prihvatanju načina življenja naročito teško padaju deci i imaju uticaja na razvoj dece. Ona su rastrzana između onoga što žele ili što ne žele, njihovih nezadovoljenih potreba, razočaranih roditelja koji to ne retko i demonstriraju na njima svojstven način (za koji, kada bi malo zastali, shvatili bi da jako podseća na već viđene situacije između njih i njihovih roditelja, bez obzira koliko se trude da ne liče na svoje roditelje)….
… Ono što jeste jedan od osnovnih uzroka ovakvih situacija jeste neadekvatan ili nepotpun kontakt (ukoliko pravog kontakta i ima) koji su roditelji i deca kreirali i uspostavili od samih početaka zajedničkog bivstvovanja (podsetiću vas ovde na već ranije napisano i navedene primere u prethodnim poglavljima). Često se roditelji, na ove reči, uvrede, povuku, jer to dožive (a opet u skladu sa svojim mehanizmima odbrane) kao svoj neuspeh, kao optužbu, što sigurno niti je bilo rečeno, niti je postojala pomisao o tome, niti je kometar ili moje pitanje znak njihove manje ljubavi prema svojoj deci.
Nije suština slušati kako neko priča, nego čuti šta taj zaista poručuje, kako verbalno, tako i neverbalno.
- Pre nego što je dete počelo “naprasno” da muca i pre nego ste ga odveli kod “vrhunskog stručnjaka”, da li ste razmislili i vratili film u kom trenutku se to desilo? Da li vam je uopšte takva informacija na raspolaganju?
- Pre nego što izrazite zabrinutost da će vam dete upropastiti tako lepe zube ili daleko bilo neki i okrnjiti, zato što ste primetili da noću škrguće zubima, nekad i vrlo izraženo, pre nego ga povedete kod zubara, zastanite i prisetite se prethodnog dana. Da li je dete bilo ljuto ili ćutljivo ili se desilo nešto u vrtiću, školi, u kući?….
….Centralna tema ovoga poglavlja o deci je mesto i uloga roditelja. U svakom „bliskom“ susretu zastanite i zapitajte se: „A šta je ovde moje? Kako sam ja ovome doprinela/doprineo?“ Kako ste došli na ideju da vi treba da rešite sve problem svoje dece? I šta će oni onda da nauče? Kako će da steknu iskustvo greške? Šta kad vas ne bude, a oni pogreše, jer nisu imali priliku da sami bilo šta odrade, a kamo li da grešku plate i ispravljaju je? Mislite o tome. Zašto je toliko strašno i pogrešno da vam kćerka priprema nešto za jelo? Uprljaće kuhinju? Pa pokažite joj kako da je pospremi posle završenog, a do tada uživajte zajedno sa njom. Tako nećete doći u situaciju da o sebi mislite kao o kućnoj pomoćnici. Kaže moja pacijentkinja: “Ja sam tu da sve operem, raspremim, popeglam, nabavim i naravno izfinansiram”. Tako nekako i ispada, jer ju je tako i naučila. Što je najgore, ni kćerka nema baš značajno drugojačije mišljenje: “Zamislite, ona meni više ujutru ne cedi sok?!” Stvarno problem! I to ozbiljan! I ja sam ozbiljna kad ovo kažem….
….. Mahatma Gandi ima jednu lepu misao: “Pametni roditelji će svojoj deci ponekad dopustiti da pogreše.”
A Duško Radović završava ovu misao: “Ako rešite sve problem svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.”
Zapitajte sebe kako ste se našli u toj situaciji, zašto mislite da ne postoji drugi ni bolji način od onoga koji vi nudite. Zašto: „tako treba“, „tako mora“, „to svi rade“, „tako je pravilno“, zašto je vaše dete „nežno i osetljivo“, kako to „sve dobre majke rade tako, a pravi očevi ovako“, i tako redom dalje bez kraja, do u nedogled. Osetite jačinu ovih prethodno pročitanih reči. I opet ću da postavim pitanja: Gde pišu ta pravila? U kom zakonu? Da li je to vaša priča? Da li su vam poznate ove etikete kako ih je monahinja Matrona nazvala, a psihoterapeuti to zovu introjekti?
Teško je odupreti se tome, zato se pojedinci odlučuju da rade na sebi, na svom ličnom rastu i razvoju, na ugledavanju sopstvenih šema i mehanizama odbrane. I ne što je teško, neko može biti i bolno. Izuzetno bolno!…..
….. Da li ste razmišljali šta bi se desilo kad bi vaša deca na ulasku u vaš dom (bar na određeno vreme) morala prvo da predaju svoj telefon, kompjuter, tablet, sat, sve? Kakva bi njihova reakcija bila? A vaš odgovor? A kad bi pristali, šta biste vi onda radili? …..
….. Moram da priznam, slatko sam se smejala i zabavljala, prvo gledajući telesne odgovore roditelja, a da misao nisam ni završila. A ono što su izgovarali vredno je posebne studije i knjige i to beskrajno zabavne knjige u rangu komedija.
I zato kad sledeći put dođete u situaciju da slušate potrebe svoga deteta (ovde se ne misli na materijalne), pre nego što odreagujete, zastanite za trenutak i zapitajte se da li je Vaš komentar pripada vama, da li je autentičan.
I potrudite se ne da odslušate svoje dete, već da ga uistinu i čujete.
Izvor: Ćirković O. “Tražim lek i nailazim na samu sebe”. Beograd: Riznica; 2018.
