Iako smo svesni da neke izjave mogu ugroziti naš partnerski odnos, ipak ćemo ih izgovoriti. Kako nam se to desi? Znamo da volimo partnera, a ipak se preispitujemo. Svesni smo da nam je lepo sa partnerom, ipak tragamo za onim što ne valja? Seks sa partnerom je odličan, ali… Ljubav i mi. Ako osetimo da je to ljubav, za čime onda još tragamo? Šta je to što će nas zadovoljiti?
Pitanje staro koliko i čovečanstvo – Da li je ljubav dovoljna za kvalitetnu vezu sa partnerom? Ni ja u ovom tekstu neću dati odgovor na pitanje i time zaključiti priču! Neke ćemo stvari ipak razjasniti. Ako ste osoba koja voli svoga partnera, ako ste pouzdani i podržavajući, ako ste u svojim stavovima dosledni, da li dobijate to isto i od partnera? A, da li vas partner takve vidi ili je to vaše mišljenje?
Najvažnije je da ljubav ne odbacijemo. Takođe, ljubav ne znači trpljenje. Treba znati i otići. Otići onda kada veza (ne ljubav!) za vas postane ugrožavajuća, kada niste ispunjeni, srećni, kada ne dobijate ono što vam treba, kada ste poniženi. Da i to se dešava! Nažalost, ovih dana, valjda je tako polje donelo, često preko puta mene sede osobe koje vole i koje ljubav boli. Bar tako kažu. Da li je to onda ljubav?
Ljubav
“Ljubav je osećanje koje daje smisao ljudskom životu, nastojeći da ga ugradi u svet kome taj život pripada samim svojim nastajanjem. Ljubav ispunjava ljudsko biće ostvarivanjem odnosa sa uvek određenim, datim oblikom sveta, sa kojim se ono stapa, uvek u izvesnoj specifičnoj meri”, kaže prof. dr Svetomir Bojanin (“Voleti, ali kako. Osnove savremene psihoterapije“. Beograd: Konras, 2013).
Ljubav možemo ostvariti i održati (ili ne) na više načina: porodični odnosi, partnerstvo/brak, roditeljstvo, profesija, religija, odnosi sa prijateljima i kolegama, odnosi sa prirodom, nekim hobijem, umetnošću, itd.
Ljubav jednostavno nastaje u svakom našem kontaktu sa objektom ili osobom (bićem) našeg interesovanja. U toj ljubavi mi otkrivamo sebe, potpuno se predajemo, bez granice.
“Zapamtite: ljubav isceljuje. Ne kažem da ljubav leči sve, ali može da isceli…”
Berni S. Zigel
Ljubav i partnerski odnosi
Kada su partnerski odnosi u pitanju, uvek im prilazim sa posebnom pažnjom. Uzmem u obzir sve procese koji se dešavaju kada prvog trenutka ugledam par. Govor njihovog tela i energija koju emituju, govor, otkriju više od priče koju čujem od partnera.
Nikada neću zaboraviti par, koji sam sačekala na ulici. Zapravo, ja i nisam znala da je to par koji dolazi kod mene na terapiju. Međutim, ta dva bića su mi upala u oči i na ulici sam zastala, jer sam ih zainteresovano pratila dok hodaju ulicom. Videlo se da su par. Isto tako se videlo da je to par gde, ne da sevaju varnice, nego pršti na sve strane. Žena je išla par koraka ispred muškarca, oštro, gotovo spremna da se da u beg. On je pokušavao da održi korak, ali se i nije Bog zna kako trudio. Čekala sam da stane i okrene se u suprotnom pravcu. Korak je držao zbog klasične predrasude: “Šta će svet da kaže?!” I zamislite mog iznenađenja kada su baš njih dvoje ušli u ordinaciju. Naravno, u ordinaciji je priča bila značajno blaža (opet, zbog “utiska koji je trebalo da ostave”). Čekala sam da se potisnu predrasude i da krene akcija. I desilo se.
Neke osobe teško prihvataju da ih i rečenica (da ne kažem reč) otkriva. Otkriva i njih i njihove stvarne procese. “Imam nešto da odradim za vikend, pa se čujemo, čim je ispratim.” To “nešto” što se “odrađuje” je osoba koja tog što je odrađuje voli ili ima neke svoje namere, šta god. Svakako se zajedno pojavljuju, demonstrirajući sreću i ispunjenost. Ko tu koga laže? Ko tu sebe laže? Da li će ove dve osobe ikada spoznati značenje reči iskrenost i poštovanje? Žele li uopšte tako nešto ili je dovoljno ispuniti formu? Kada im se ova pitanja postave tokom psihoterapeutskog rada umeju i veoma burno da odreaguju. Čak i da demonstriraju bes.
Kada osoba ne sme da se javi na telefon trenutnom partneru, jer se nalazi u društvu koje istom ili istoj ne bi odgovaralo, opet mnogo više otkriva o sebi. To što partner od vas traži (podrazumeva) pripada vašem partneru. Isti ima od vas pravo da traži šta mu padne na pamet. Kada izbrišete svoje naloge na društvenim mrežama ili ih zaključate, čega se zapravo plašite? Pravo pitanje je kako vi na to pristajete? Gde su vaše granice u toj vezi? Šta vi želite od te i takve veze?
“Ja ne mogu sve sama!” Nije tačno! Možete. Pitanje je da li i trebate? Želite? Naravno, i zašto to radite?
“Dug je put od posedovanja do ljubavi.”
Prof. dr Svetomir Bojanin
Ljubav i brak
Svaka ljubav ne mora obavezno da se završi brakom. Pogrešno je to i očekivati. Brak je institucija, a institucija podrazumeva određena “pravila”:
- Poštovanje
- Iskrenost
- Podršku
- Uvažavanje
- Kvalitetnu komunikaciju…
Brak nije pristajanje. U brak se ne stupa zato što “tako treba” ili je “sada TO na redu”… Brak dve osobe je unija dve osobe koje su svesne i svojih dobrih i svojih loših strana (a svi ih imamo). U ovoj uniji ne postoji “fantom bivšeg partnera”. Od faze zaljubljenosti do ljubavi, a kasnije i braka je dug period. Period ispunjen procesom rasta i razvoja oba partnera i njihovih emocija. Ako od braka očekujete da bude samo uživanje, smeh, strast i samo lepe stvari, nije baš realno. Život nije ispunjen samo pobedama. Ponekada se i posrne. Nekada se pogubimo od tereta koji imamo, pokleknemo. E, tu na scenu, stupa ona vaša druga polovina: da sasluša, da podeli, da podrži, da nasmeje, da čuva, da neguje, da voli.
Partneri u braku treba da imaju (a svakako to da nauče) sluha za osećanja druge polovine. Treba da znaju da prate fizičke signale koje primaju jedno od drugog. Naravno adekvatan odgovor je veština. I ona se uči.
Kada ulazite u vezu (bilo kog tipa) sa drugom osobom vrlo jasno treba da postavite granice između vas i te osobe. U kom smislu granice? Treba da znate šta je vaše, šta vi projektujete na svoga partnera, a šta pripada vašem partneru i šta on projektuje na vas. I vi i vaš partner u vezu stupate sa različitim iskustvima, emotivnim stanjima, obavezama, statusom, obrazovanjem, kulturom, navikama, željama, potrebama. E, to treba da pomirite. To što vi želite, nikako ne znači da želi i vaš partner. I obratno.
Još jedna činjenica u partnerskim odnosima je izuzetno važna za prepoznavanje i reagovanje na vreme u cilju ostvarivanja kvalitetnog partnerskog odnosa. O njoj vam često pričam i pišem – tip emocionalnog vezivanja. Svi mi, ovakvi kakvi smo, pripadamo nekom od tri osnovna tipa emocionalnog vezivanja: izbegavajući, preokupirajući i siguran tip emocionalnog vezivanja. Naravno i kombinacija je mnogo. Naša komunikacija sa partnerom upravo zavisi od tipa kome pripadamo. Isto se odnosi i na kvalitet veze.
Raskid
Partnerski odnosi predstavljaju najfiniji i najstrasniji ples na vodi. To je umetnost. Biti nežan, krhak, a istovremeno strastven i snažan i održati se na površini vode, bez obzira da li je mirna ili se uzburkava.
Uvek se rastužim kada mi u ordinaciju uđu mlada bića koja iskreno pate za svojim partnerom. Ta snaga pronalaženja opravdanja, istovremeno tragajući za svojim greškama, je očaravajuća i dirljiva u isto vreme. Nekada čak od bola zbog raskida nisu u stanju ni da primete koliko je ples njihov i njihovog partnera bio bolan i posut trnjem, koliko nije bio fer. Pristajanje na sve, samo da se održi veza, je neverovatnog intenziteta. Kada nakon nekog vremena rane zalečimo i sami priznaju da takvu vezu ne žele za sebe. Ali, mladost je to.
Često se tada setim pokojnog profesora Vladete Jerotića koji je jednom prilikom rekao:
“Nema mudrosti bez ludosti!”
Lako je roditeljima da savetuju kako i sa kime treba. Kao da su zaboravili svoje “ludosti” od pre dvadeset i kusur godina. Naravno, kada se u njihovim godinama (roditeljskim) desi raskid onda na scenu stupaju razne aveti prošlosti (osim ako ne pripadaju sigurnom tipu emocionalnog vezivanja). I neverovatno, dok deca gledaju šta su pogrešno uradila, roditelji isključivo gledaju u onu drugu stranu i greške koje je ista počinila.
Iz veze treba izaći mirno i spokojno. Ništa forsirano i zato što ste se setili prethodnih iskustava. Podsetiću vas:
Iskustva predstavljaju sećanja na osećanja koja su u nama izazvali neki drugi ljudi i neke druge situacije u PROŠLOSTI.
Znači, ta iskustva nikako nisu i vaša iskustva u sadašnjem trenutku. Zaustavite se. Zapitajte se: “Da li mi je ovo poznato?” Ako jeste, eto vam nezavršene priče iz prošlosti kojoj u sadašnjosti nema mesta. Nije to isto. Međutim, vaša odbrambena reakcija, može biti ne ista, već i značajno burnija. I stigli smo na mesto zašto kažemo ili uradimo nešto što možda i ne želimo ili zasigurno znamo da nije u redu. Ali kad se to desi nema nazad. Postoji IZVINI i kvalitetna komunikacija. Ili ne postoji. Ako ne postoji, imate problem.
Ako samo sedam dana dozvolite partneru da bude to što jeste, da vi ne gurate, ne podmećete leđa, ne opravdavate, ne negirate… videćete kako vam je u toj vezi. Ako vam nije dobro, ako se osećate skučeno, uznemireno, tužno, povređeno, razočarano, još nije sve gotovo – imate još prostora da se borite i da radite na partnerskim odnosima. Naravno, samo ako i partner to želi. Ako ne želi, ako ne vidi problem, ako mu je tako super, onda vi razmislite šta vam je činiti i na koju ćete stranu.
Nema potrebe za svađama, teškim rečima, besu, haosu… Unapred ste izgubili. Možda niste izgubili vezu ili brak, ali partnera sigurno jeste. A ako vaš partner zna šta želi, svestan je svojih vrlina i mana, ako je siguran u sebe, onda zna i šta ne želi i može da ode, a da vi toga niste ni svesni. I opet upadate u vrzino kolo – istorija se ponavlja.
A ne mora i ne treba tako da bude!
“Nije zahtev: videti sopstvenim očima,
već da se, pred pritiskom predrasuda,
ono što je viđeno – ne protumači pogrešno.”
E. Huserl
Autor: Dr Olivera M. Ćirković, MD, MA, EAGT
