Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Svakodnevno smo u situaciji da odgledamo u emisijama ili pročitamo u novinama ili čujemo iz najbližeg okruženja da je dete bilo izloženo vršnjačkom nasilju. Potpuno je isto da li dete trpi fizičko nasilje od strane drugara ili psihičko, verbalno ili neverbalno. Tragično je za roditelje, za društvo, za školu da se na to nasilje ne odreaguje adekvatno i da dete – žrtva podlegne „napadima“ i odustane od sebe. Najtragičnije je što se dete oseti nezaštićeno i samo u ovom „prezaštićenom“ sistemu odrastanja.
Kako se postaje žrtva vršnjačkog nasilja? Kako roditelji da prepoznaju simptome nasilja kod deteta? Kako pomoći detetu u takvim situacijama?
Više je pitanja, od značaja (kao sistem podrške detetu) koje treba definisati:
- Šta je to vršnjačka grupa?
- Kako se dete oseća u toj vršnjačkoj grupi?
- Kako dete manifestuje svoja osećanja, tj. kako se ponaša?
- Kako roditelj da prepozna znake nasilja kod deteta?
- Kako roditelj da reaguje u situacijama kada mu je dete žrtva vršnjačkog nasilja?
Prvo, značajno je da se definišu vršnjačke grupe. To je značajno iz više razloga. Kao pedijatar i psihoterapeut, veoma često se srećem sa situacijama da je dete deo grupe, ali da to nije vršnjačka grupa (bar ne ona kojoj po uzrastu treba da pripada).
Vršnjačka grupa predstavlja grupu dece koja su približno iste uzrasne dobi, koja su sličnog nivoa obrazovanja i koja imaju slične sisteme vrednosti.
Zašto je za roditelja značajno da mu dete bude deo ovakve vršnjačke grupe? Prečesto, deca podržana od strane roditelja, izgube sistem vrednosti, pa se i precene u nekim situacijama ili na nekim mestima („moje je dete presposobno/prepametno“, „moje dete ih rastura, oni su mačiji kašalj za njega/nju“, „nisu mu/joj ni do kolena“). Kada dete raste sa ovakvim ubeđenjima, često se i prikloni grupama koje mu po uzrastu ne pripadaju. A kada se nađu u toj starijoj grupi onda, hteli mi to da priznamo ili ne, postaju njena najslabija karika. Drugo, neće vaše dete postati ni uspešno, ni bogato, ako ga gurate da se druži sa decom „uspešnih“ i „bogatih“, “pametnih”, ali će zato u tom surovom sistemu vrednovanja biti izloženo „sprdnji“ (ovo mi je jedan dečak rekao, kada mi je opisivao kako se oseća kada mora da se druži sa „pravom decom“).
Iz prethodno napisanog dotakla sam i to, najznačajnije, pitanje – kako se vaše dete oseća u grupi u kojoj odrasta? Da li se oseća sigurno? Da li je podržano? Da li ima problema u komunukaciji (ili nekih drugih) u toj grupi? Da li je vođa ili sluga (i to je termin sa terapije)? Koliko često i otvoreno razgovarate sa svojom decom o prethodnim i sličnim pitanjima?
Povlačenje, kao i agresija mogu biti posledice dečije reakcije na dešavanja u vršnjačkoj grupi. Međutim, nikako nemojte zanemariti (a to je čest slučaj sa kojim se suočavam u ordinaciji) na somatske (telesne) tegobe, kao što su: glavobolje, grčevi u stomaku, dijareja, povraćanje, grickanje noktiju, čupkanje zanoktica, trljanje ruku, preznojavanje, mucanje, namotavanje kose oko prsta, i sl.
Uloga roditelja u prepoznavanju simptoma vršnjačkog nasilja je veoma značajna. Pratiti ponašanje deteta i biti dobar roditelj se uči. Naravno, uči se i na greškama. I to je normalno. Nemojte da vas bude sramota da zatražite pomoć ako ne uspevate ili ne znate da komunicirate sa svojim detetom, da doprete do deteta. I to se uči. Uči se na obostrano zadovoljstvo, vašeg deteta i vas. Niste neadekvatan roditelj, ako ste uz sve što ste mu pružili i dali (a uradili ste, sigurna sam najbolje što znate), propustili da zapazite vapaj vašeg deteta za drugačijom podrškom od one koju mu pružate. Nemojte dozvoliti, da vas vaši introjekti (davno usvojena pravila porodice ili društva) zadrže na pola puta, da za svoje dete ne idete do kraja. Nije svađa sa roditeljima dece koja zlostavljaju vaše dete jedino rešenje. Nećete ni rešiti problem ako svoje dete naučite da “stegne pesnicu”. Problem tek nećete rešiti ako osećate da su škola i odgovorni u školi gluvi za vaš problem, odnosno problem vašega deteta, ako osećate da zataškavaju isti. Pratite svoj osećaj.
Nemojte da vas strah blokira. Ne dozvolite da strah blokira vaše dete. Zatražite pomoć, dve glave uvek misle bolje nego jedna. Živeti po jednim pravilima je jedna muka, a naučiti da može i drugačije su dve muke, ali muke koje obezbeđuju vašem detetu mirno i spokojno odrastanje. Odrastanje koje zaslužuje svako dete. Odrastanje u psiho-fizički zdravu odraslu individuu.
