Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Pitanje roditeljstva staro je koliko i svet. Stavovi su se menjali samo u skladu sa vremenom u kome se živelo. Naravno, donosili su se i zakoni, pravilnici, pisale su se knjige, ali je definicija idealnog roditelja (bez obzira da li se radi o mami ili o tati) do dan danas ostala nepoznanica.
Sasvim sam sigurna da, u bilo kojoj eri, ovo pitanje postavimo roditeljima i deci, odgovori bi bili dijametralno suprotni. Deca bi imala jednu definiciju idealnog roditelja. Istovremeno, roditelji bi dali potpuno drugačiju definiciju.
I to je u redu. Niti deca manje vole roditelje zbog toga, niti roditelji decu, niti su oni u svađi. Jednostavno svako gleda iz svog mesta.
A šta je tačno? Da li postoji idealan roditelj? I za koga? Za koju uzrasnu dob? Postoji li protokol koji treba da poštuju roditelji da bi dobili titulu „Idealan roditelj“?
Neobično je kako se u razgovoru sa pacijentima, bez obzira na godine, sve na kraju okrene na odnos roditelj – dete. Ili roditelji imaju problema sa decom, a ne retko i sa svojim roditeljima ili deca ne mogu da na kraj izađu sa svojim roditeljima. Roditelji daju najbolje od sebe. Roditeljska ljubav je bezuslovna. Međutim, veoma je važno da naglasim da roditelji rade iz svog mesta, sa svojim iskustvom, sa svojom pozadinom, znanjem i umećem, sa svojim dečijim potrebama. To što deci tako nešto ne odgovara, previše im je ili pak, nedovoljno, to je potpuno druga priča.
Šta to znači?
Majka je ubeđena da za svoje dete sve čini i sve pruža. Zaboravila je samo da pita da li dete to i želi? A onda u jednom momentu mami bude preko mere i što bi rekao naš narod „zavrne slavinu“. Tada dete mene pita s pravom: „Šta sad ovo treba da znači?! Prvo mi je davala i što sam htela i što nisam! I što mi treba i što mi ne treba! Sad odjednom: „Ne može! Moraš da naučiš da poštuješ…“ A kako to sad odjednom misli da ja naučim?!“
Slušajte decu! Ona vam bez greške pošalju poruku. Pravo u metu.
Na ovom primeru, možemo ugledati dva značajna trenutka:
- Prvi, kada samo dete izgovara istinu. A istina je da majka nije imala granice u pružanju
- Drugi, koji je isto tako značajan trenutak, je pitanje koje treba da bude upućeno majci i ono glasi. „Čije ste želje ispunjavali zapljuskujući je sa svim tim stvarima (činjenjem)?”
Ovo pitanje i jesam uputila mami. Ona je zastala, pa sa očima punim suza mi je odgovorila: „Pa, moje! Ja sam o svemu tome samo sanjala! Nisam želela da tako prođe i moje dete.“
Šta želim da vam poručim iz ovog primera?
Nekada čineći deci, često sebi ispunjavamo neispunjene želje i snove našeg detinjstva ili mladosti. Na kraju krajeva, jednom davno svi roditelji su bili deca i sigurno su se zarekli da će „jednom kad porastu sami sebi…“, pa eto da ne bude da nisu.
Naravno, sama deca umeju da preteraju u svojim zahtevima. U njihovim glavama to im obezbeđuje da budu „u trendu“. Nemojte se plašiti da postavite granice, da kažete dosta, dragi roditelji. Taj pokret ne pokazuje nedostatak vaše ljubavi, naprotiv. Niko nije u stanju da voli i brine za vaše dete snažnije i više nego vi sami. A kad budete spremni da postavite granice, budite spremni i da sa vašim detetom podelite zajedničke trenutke. Nemojte ni da vas bude strah ili sramota da potražite pomoć i podršku profesionalaca koji su školovani u ovoj oblasti. Naravno, uvek imate lakšu opciju – „Šta bi želela/o da ti kupim?“, pa onda trk u tržni centar. Za to vam ne treba ni hrabrost ni stručna pomoć, bitan je samo novčanik. Do nekog sledećeg puta.
Jednom prilikom, majka mi se žalila na sina, navodeći šta je sve učinila za njega u vezi sa organizacijom njegovog rođendana. Na kraju se završilo obostranim nezadovoljstvom. Sinu je organizacija bila „bez veze i pravi smor“, a majka je smatrala da je sin izuzetno nezahvalan i razmatrala šta dalje da učini da bi ga „naučila pameti“.
„Kada ste ga pitali šta želi za rođendan, šta Vam je rekao?“, glasilo je moje pitanje. Mama se malo zbunila, zastala i rekla mi: „Pa nisam ga ni pitala! Mislila sam da je to – TO!“
Često mi ova mama prokomentariše da joj je ovo bio vrlo značajan trenutak i da ga često prizove u pamćenje, kada sa sinom razgovara o nekoj novoj temi ili ikada ima “situaciju” sa mlađim detetom.
Otac odrasle dece, ima dilemu. Dilema postaje i opterećujuća, pa čak i njegovo samopouzdanje dovodi u pitanje. Kontinuirano razmišlja da li je obezbedio za svoju decu sve što je smatrao da treba, da je “u obavezi”. E, tu nas malo naš mentalitet potkopava. Introjekt (davno usvojeno pravilo porodice ili društva) da je otac glava kuće i da zbog toga ostalim članovima treba sve da obezbedi i osmisli, dovodi nas u raskorak sa realnošću.
Trčeći za postizanjem ciljeva u kategoriji „tako treba“, roditelji izgube predstavu o kvalitetnoj komunikaciji, kvalitetno provedenom vremenu sa svojom decom. To vreme ne podrazumeva šta smo im napravili, obezbedili, osmislili, koje staze utabali, već kako i koliko vremena smo zaista proveli sa svojim detetom (u igri, u šetnji, u ludovanju, u ćutanju, u ozbiljnim razgovorima). Tako je i gore spomenuti otac izgubio kontakt sa svojom decom i sada, na njegovo veliko zaprepašćenje i žalost, treba da uči kako da izgradi taj nikad sagrađeni odnos.
Sreća, vaša i dečija ispunjenost, zadovoljstvo, poštovanje, priznavanje i međusobno uvažavanje, kao i ljubav se ne kupuju. Oni se žive i od njih se živi. Tako se obezbeđuje zdrav psihomotorni razvoj vašeg deteta, kao i vaše dobro psihofizičko stanje.
I opet ću, po cenu da vam postanem dosadna, da podvučem značaj kvalitetnog komuniciranja sa detetom. Ne zaboravite – komunikacija bi uvek trebalo da bude dvosmerna.
“Prepoznajte, poštujte i priznajte mišljenja i brige svoga deteta, potražite emocionalno značenje koje se često skriva iza reči, identifikujte osećaj i reflektujte (“vratite”) ga detetu”, kaže profesor dr Marko Munjiza (Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd, 2015.).
Bitno mi je da vam ovom prilikom i naglasim da je ljudski grešiti. A kad se greši, udaljavamo se od idealnog. Nemojte se plašiti da pogrešite. Niko vam ne može oduzeti pravo da budete roditelj i da volite. Naravno ovde ne mislim na situacije u kojima deca trpe psihičko i fizičko nasilje u porodici.
Verujem da ste se do sada i zapitali gde je ta priča o idealnom roditelju ili uputstvo kako se postaje idealan roditelj.
Idealan roditelj ne postoji! Sve je to u našim glavama. A, i u čemu bi bila čar roditeljstva ili detinjstva ako ne postoje pobune dece i pravila roditelja. Pobune su tu da ih gušimo, a pravila naravno da ih kršimo! Šta ćete slađe i idealnije?!
