Zbog čega sve žalimo kada izgubimo blisku osobu? Da li smo mogli bolje i više u određenim situacijama? Da li je trebalo drugačije? Gde je granica između normalnog i patološkog žalovanja i depresije?
Ova i slična pitanja pacijenti često postavljaju, prvo sebi, a zatim i terapeutima u situacijama kada su izgubili neku blisku, voljenu osobu ili posao ili nešto značajno u životu.
Smrt voljene osobe
Situacija poslednje dve godine pokazala je da smrt ne bira. Za gubitak voljene osobe nikada nismo spremni. Ne postoji pravi trenutak da se oprostimo od dragog bića u ovozemaljskom životu. Uvek smo nespremni.
Mnogo se pitanja u trenutku gubitka pojavi. Različiti su i načini kupiranja bola. Mnogi dele savete iz svoga iskustva.
Da li je isti bol kada nas napusti voljeno biće, kada nam umre roditelj, blizak član porodice ili prijatelj? Da li je bol jači i teži ako roditelj izgubi dete? Da li pati više majka kojoj je trudnoća krenula po lošem, pa se završila spontanim, majka koja je na svet donela mrtvorođeno dete ili majka koja je dete izgubila zbog bolesti, neke tragedije?
Bol se ne može izmeriti, baš kao što ni ljubav prema izgubljenim bićima nije merljiva.
Žalovanje
Žalovanje i simptomi depresije u momentima odlaska voljenih bića prihvatljivi. Ne bi bilo za očekivati da se osoba koja je izgubila blisku osobu odmah vrati na posao i tvrdi da se odlično nosi sa gubitkom.
Faze žalovanja postoje i njih je takođe neophodno proći (proživeti), od negiranja do prihvatanja gubitka. Trpljenjem ne potiskujemo bol, ni patnju, ni ljubav prema izgubljenom biću. Ako krenemo dalje, ne znači da smo voljeno biće, zaboravili, prežalili, izdali. Naprotiv.
Kada zatražiti pomoć?
Kada god se oseti slabost, nemoć, tuga koja preplavljuje, vreme je potražiti pomoć i psihološku podršku.
U situacijama kada proces žalovanja bude prolongiran, kada preplavi ne biće, već ceo život tog bića (toliko da cele porodice stradaju, tj. osećaju značajne posledice), kada se osoba konstantno oseća bespomoćno, bezvredno, besciljno, beznadežno, da ne vidi svrhu daljeg postojanja, onda je krajnje vreme da ta osoba poseti lekara, ispriča kako se oseća i potraži dalju pomoć i podršku.
Šta dobijamo psihoterapijom?
Napraviti tačnu diferencijalnu dijagnozu između normalnog ili patološkog žalovanja, kao i depresije je veoma teško, ali se često sreće u svakodnevnom radu lekara i psihoterapeuta. U skladu i sa kulturom koje naše podneblje nosi, ljudi se češće opredeljuju za odlazak lekaru, nego psihoterapeutu. Naročito je teško lekarima – kliničarima, jer pacijent se najčešće žali na fižičke tegobe koje ima (bol, vrtoglavica, glavobolje, muka, nagon na povraćanje, žarenje u stomaku, problem sa varenjem, nesanica, i sl.), a za koje dijagnostički nema objektivnih dokaza. Što je još značajnije, ove se tegobe češće daju u razgovoru, nego tegobe psihičke prirode. Čak i kada lekar prepozna psihičke tegobe, vrlo osetljivo pristupa temi i predlaže psihološku podršku za rešavanje problema.
Sve su ovo mesta za naš lični rast i razvoj. Ovo su mesta za ugledavanje i osvešćivanje sopstvenih modela ponašanja i pojavljivanja. U suprotnom, pojačavanjem tegoba, ne puštanjem istih, njihovim negiranjem, psihičke tegobe će se pojačati, a tokom vremena mogu se javiti i ozbiljne somatske tegobe. Sve češće u ordinaciji viđam siptome depresije kod izuzetno mladih osoba koje su u žalovanju, a ne znaju kako da se nose sa tim. Dugo su trpele same. Tako su naučene.
Upravo od dijagnoze zavise i načini pristupa i rada psihoterapeuta, kao i efikasnost terapije, ali i samo trajanje iste.
Cilj je samo jedan – obezbediti prevenciju od težih i dubljih psihičkih tegoba, rane dijagnostikovanje istih, ali istovremeno i prevencija obolevanja od organskih bolesti, koje, kao po pravilu, nastaju kao posledica navedenih stanja.
Autor: Mr. sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
