Autor: Dr Olivera M. Ćirković, MA, geštalt psihoterapeut, spec. pedijatrije
Kad ne bi bilo žena, dijamanti bi bili obični kamenčići
Viktor IGO
I tako, kao i svake prethodne godine, par dana pred 8.mart imali smo prilike da čujemo razne polemike o jednakosti polova, kako se ostvaruje, šta podrazumeva, šta je to zlostavljanje… A čulo se tu svašta. Baš svašta. Na žalost, nije se čulo ništa novo, ni drugojačije nego prethodnih sezona. Na sam 8.mart, cvećare, kao i pijace je bilo prosto božanstveno pogledati, radnje koje nude popuste, deca su u školama i vrtićima pripremala čestitke, ukrase, i sl. Na društvenim mrežama su se pojavile fotografije ponosnih mama, partnerki, koleginica sa prekrasnim buketima i poklonima. A danas (dan posle)? Danas je novi dan, pa se u skladu sa tim vraćamo na staro. Kao da juče nije ni bilo (mislim na “dan žena”)
Mene, lično, interesovala su lica žena koje sam na jučerašnji dan susretala na ulici, ispred kćerkine škole, čak sam iz radoznalosti otišla i u jedan tržni centar, što praktikujem samo kad je neophodno. Interesovao me je govor tela dama o čijim se pravima pričalo par dana. I pričaće se, početkom marta sledeće godine. I svake naredne, naravno!
U jednoj ustanovi portir je svakoj dami koja je ušla čestitao praznik. Od pet žena koje su ušle, tri su prokomentarisale da su se jedva uzdržale da ne kažu “Hvala, takođe”, a jedna da bi menjala taj jedan dan za sve ostale, koliko joj je “veštački” (šta god je mislila pod time). Ni u tržnom centru se nije primećivala neka posebna euforija, niti preveliko praznično raspoloženje. Osim dostavljača koji je nosio ogromnu korpu ruža u nepoznatom pravcu, sve ostalo je bilo nekako uobičajeno. Gde se to izgubio smisao ovoga dana, tačnije smisao da se ovaj dan posveti ženama? Gde su tu žene?
“Šta Vam treba da budete srećne?” Postavila sam pitanje damama koje su bile spremne da odgovore i dobila sam sledeće odgovore:
- Da budem zdrava
- Da me poštuju na poslu
- Da budem voljena
- Da se ostvarim kao majka
- Da konačno nađem srodnu dušu
- Da me “razni” ostave na miru da živim
- Da ne strahujem za svaki sledeći mesec.
Svaki od odgovora zahtevaju i sigurno zaslužuju da budu kao značajna tema, egzistencijalna tema, posebno izdvojeni i obrađeni (što ću i učiniti u narednim danima).
Hajde, ovoga puta, da pogledamo kako svi ovi odgovori, tačnije želje, zavise od nas, koji je naš udeo u tome i kako mi doprinosimo da se nađemo u situaciji u kojoj smo. Hajde da probam da vas motivišem da počnete da razmišljate o sebi i za sebe 365 dana u godini, a ne samo 8.marta.
Kada govorimo o zdravlju ili bolesti/bolestima, kao lekar koji izuzetno poštuje psihosomatsku medicinu i veruje da se sve dešava na ćelijskom nivou, smatram da se u našoj kako telesnoj tako i psihičkoj manifestaciji bolesti osnovni procesi prvo odigravaju na nivou psihe, pa dalje preko nervnog sistema i endokrinog do imunološkog sistema kako bi na kraju, kao konačan ishod, nakon određenog vremenskog perioda, rezultiralo manifestacijom telesnih (somatskih) simptoma (tegoba), tačnije bolesti. Značajno je da shvatite (a odlično bi bilo kada bi to i uvažili) da bolest ne dolazi s neba, da bilo koga ne kažnjava Bog, kao i da je pitanje “A zašto baš ja?” neutemeljeno i to na svim nivoima bića: telesno (biohemijski neizbalansirano), psihički (u neravnoteži) i duhovno (“Usta puna Boga, a duša ko čemer”, kaže Vladika Nikolaj Velimirović). Bolest je poziv vašeg tela upućen vama samima da niste u skladu sa sobom, da vam potrebe nisu zadovoljene, da ne postoji ravnoteža, balans tela, duše i duha.
A gde najviše grešimo? Naš najveći neprijatelj, rekla bih epidemiološki najzastupljeniji patogen, je postavljanje granica – znati davati dok nam to prija, dok nas ne ugrožava i znati uzimati dok nas primanje zadovoljava, ne opterećuje. Tačnije, reč DOSTA je čarobna reč. Znati šta dajemo i koliko primamo je postala umetnost, najveća nauka, najteži zadatak. Jako nam je teško da postavimo granice, to doživljavamo kao sukobljavanje, suprotstavljanje, odbijanje, nipodaštavanje, napuštanje (svakodnevno se susrećem u ordinaciji sa ovom temom).
Koliko poznajete sebe dobro da biste osetili kada vam prava srodna duša naiđe? Srodna duša nije samo “život u bajci”. Uz srodnu dušu rastete i razvijate se! “Kad pomislimo na svoju srodnu dušu, pomislimo na bogat ljubavni i romantični odnos. Iako je to istina, kroz svoju srodnu dušu uvek moramo naučiti i određene lekcije… Kada se susretnemo sa svojom srodnom dušom, imamo osećaj da tu osobu poznajemo već dugo. Međutim, u ovakvim odnosima veoma često ima previše izazova. U tom pogledu postoji određena hijerarhija kada su u pitanju srodne duše, odnosno karmički odnosi. No, postoje različite vrste srodnih duša, u skladu sa različitim vrstama životnih lekcija. Srodne duše uvek osećaju duboku ljubav i međusobno poštovanje. Čak i ako je njihov odnos težak s vremena na vreme, one podržavaju i neguju jedna drugu u svojim ambicijama, željama i dostignućima na svim novoima – mentalnim, fizičkim i emocionalnim”, kaže profesor M. Munjza.
Kada tragate za ljubavlju, da li ste razmišljale koliko same sebe volite i poštujete? Ako jeste onda definišite šta pod tim podrazumevate, do koje granice biste išle, odnosno šta ne biste dozvolile, sebi ili partneru. Kaže naš čuveni pesnik Jovan Dučić: “Žena ne voli ljubav koju uviđa, nego onu koju nagađa”. Ako tragate za emocijama iz mašte, nikada nećete biti zadovoljne. Uvek će vam nešto nedostajati da kompletirate tu priču iz bajke. Živite u sadašnjem trenutku, ne planirajte ljubav, doživite, osetite je i živite je. Živite je sada i ovde.
Ne razmišljajte samo o onome što nemate, niste uradile ili što planirate da napravite. Vašim najvoljenijim trebate vi, zadovoljne i nasmejane. Nije im bitno da li je kuća tip top sređena, da li je sve oprano i popeglano, da li je skuvano i umešeno. Neće primetiti da toga neki dan nema, zato se ni ne ljutite kada ne primete kako svega toga ima. Vašim najvoljenijima trebate vi damo, vi mama, vi partnerko, vi glavom i bradom, emotivno uključeni u sva dešavanja. Međutim, ako vas voljeni ne osećaju, ni vašu dušu, ni duh, a vide samo telo (i to sve umornije i iscrpljenjije), to se i te kako kasnije ukalkuliše u završni račun.
Ne zaboravite komunikacija je uvek dvosmerna. Vi sa vašim partnerom ne komunicirate iz strahopoštovanja, neravnopravnosti polova, zbog podređenog položaja, i sl. Ne! To činite iz ljubavi. Komunicirate i dogovarate se jer je to znak poštovanja (uzajamnog), znak ličnog i profesionalnog evolutivnog nivoa, jer želite da čujete, ali i da vas čuju. I ugledaju. I uvažavaju. Čuveni geštalt terapeut I. Polster kaže da celog života žongliramo pokušavajući da održimo balans između slobode i priključivanja. Uspostavljanje tog balansa, omogućava nam da budemo uvremenjene, utelovljene i slobodne!
Čitamo se uskoro sa posebnom temom „Mi zdrave i mi bolesne“, a do tada, drage moje dame, osvestite i prihvatite da od nas zavisi kako nam je u životu. Mi smo te koje dijamantima dajemo vrednost ili ih ostavljamo da budu obični kamenčići. Mislite o tome.
Izvori: Ćirković O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Beograd. Riznica, 2018.
Munjiza M. Psihopatologija svakodnevnog života, vodič za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu. Beograd. Službeni glasnik, 2015
