Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
U bolesti ne morate i ne treba da budete sami! Treba da podelite vašu bol i patnju i strah i dileme sa nekim ko nije vama blizak, ko nije iz vašeg okruženja, čija uloga nije da teši, već da vas čuje i oseti i podrži.
Uloga geštalt psihološke podrške kod pacijenata sa bolestima različite etiologije, kao i u različitim fazama nekog hroničnog, teškog stanja je veliki i nedvosmislen i u razvijenim zemljama postoji i odlično je organizovana. Pomoć u vidu podrške možete zatražiti ne samo ako ste oboleli od karcinoma ili drugih hroničnih bolesti, već i ako imate neku telesnu manifestaciju koja vam je do skoro bila nepoznata (migrena, stezanje u grudima, bolovi u stomaku, uznemirenost, promene na koži, itd.). Na kraju, tada je efekat geštalt psihološke podrške delotvorniji u cilju postizanja vašeg balansa tela, psihe i duha.
Značaj i uloga geštalt psihoterapije u svakodnevnom radu lekara u ordinaciji je izuzetan i nedvosmislen. Tako se ovaj pravac u razvijenim zemljama uveliko primenjuje u svetu medicine kao psihološka podrška, bilo kroz individualan, bilo kroz grupni rad (naročito treba pažnju posvetiti konstelacijama, kod nas se češće koristi termin order) ili porodično savetovanje. Ono što je ranije bilo nemoguće zamisliti (koristiti psihoterapiju u, nazovimo, klasičnoj medicini u svakodnevnom radu u ordinaciji, kod dece i odraslih, u oboljenjima poput karcinoma, u kardiovaskularnim bolestima, bolestima respiratornog sistema, reproduktivnog sistema, dermatološkim problemima ili pak oboljenjima endokrinog sistema, itd.) sada je široko rasprostranjeno u navedenim zemljama. Značajna je povezanost u polju primarne zdravstvene zaštite, gde porodični lekari usmeravaju svoje pacijente koji pate od hroničnih bolesti (dokazane ili ne etiologije) na seanse kod psihoterapeuta.
Značaj geštalta ogleda se u tome da lekari/terapeuti ne rade sa dijagnozama, već sa pacijentovim odnosom prema dijagnozi. Bolest se pojavljuje kada postoji problem povezanosti u odnosima ili kada pacijenti nemaju pravo (odgovarajuće) mesto u životu. Bolest se pojavljuje kada pacijent nema potpun ili ima pogrešan kontakt sa okruženjem, kao i sa samim sobom ili ga, pak, uopšte nema.
Cilj terapije je da se pacijentima da uvid u šeme po kojima se (najčešće i transgeneracijski, što se u konstelacijama bez greške može uvideti) ponašaju, žive i rade. Cilj je da ugledaju “taj šablon”, da ga osveste, priznaju, nikako ponište i da ukoliko to žele promene ga u svoju korist. Cilj geštalt terapije je jačanje pacijentovog samopouzdanja do okretanja pacijenta od podrške u okolini do podrške u samom sebi.
Kako kaže Stefan Hausner (Stephan Hausner) u svojoj knjizi “Čak i po cijenu života” objavljenoj 2015. godine u Zagrebu: “Kada dobije lekoviti impuls, telo se odmah može početi oporavljati”. Veliki značaj i doprinos u radu sa pacijentima dao je Bert Helinger (čiji je učenik bio i sam Hausner) u već spomenutoj posebnoj metodi poznatoj kao sistemske konstelacije ili poredak ljubavi ili order. Rad Helingera sa pacijentima u poredku ljubavi iskristalisalo je da holističko lečenje pacijenta se ne može sprovoditi bez uključivanja porodice ili društvenog konteksta od značaja za pacijenta. Bert Helinger je postavio temelje konstelacijskog rada s bolešću. U sistemskim konstelacijama jasno se vidi transgeneracijska povezanost između bolesti i traumatskih događaja u pacijentovoj porodici. “Patnja i bol bolesti stvaraju prisilu da pacijenti ponovo zauzmu svoje mesto u porodici koje im pripada, kao i da potisnuti traumatski događaji budu priznati i da im se posveti pažnja”, reči su Stephana Hausnera na skoro samom kraju njegove, gore citirane, knjige.
Ono što je sve češće praksa u razvijenim zemljama je da se praktikuje tzv. kratka (ciljana) geštalt psihoterapija. To je terapija koja ne traje duže od 6 do najviše 8 susreta. To značajno olakšava pacijentima da se odluče za dolazak na terapiju na kojoj će ciljano raditi na “gorućem” problemu (poznato je da pacijenti često izbegavaju odlaske na terapiju, jer smatraju da traju u nedogled, a to automatski zahteva i veliku finansijsku podršku).
Često mi na ovakvu, ciljanu terapiju dolaze osobe pre hirurške intervencije, pre uvođenja neke nove terapijske procedure, dolaze pacijenti kojima treba podrška da nastave dalje, da se “vrate” svom svakodnevnom životu (porodici, partneru, deci, prijateljima, kolegama), dolaze deca i odrasli, dolaze parovi koji imaju priblema sa dobijanjem potomstva ili su uključeni u programe vantelesne oplodnje, i sl. Dolaze fizički izlečeni pacijenti sa strahom od ponovnog javljanja istih ili drugih, težih tegoba. Dolaze i članovi porodice obolelih kako bi bili u mogućnosti da sa voljenom osobom obezbede kvalitetnije, bolje kontakte i tako ih podrže.
“Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću” tvrdi svojim pacijentima doktor Berni Zigel, autor knjige LJUBAV, MEDICINA I ČUDA.
