Koliko je prisutan stres u sportu i kako utiče na ljude koji se njime bave? Umeju li da se nose sa ovim stanjem i kako se pritisak odražava na njihovo zdravlje?
Olimpijske igre u Japanu #Tokio2020 nedavno su završene. Pregršt medalja je osvojeno i novih rekorda oboreno. Bili smo svedoci uspona i padova, suza radosnica, ali i onih drugih. Kao gledaocima, pasivnim učesnicima, navijačima, nije nam bilo lako. Neki od nas su bili ponosni. Bilo je i onih besnih, ljutih, razočaranih. Sve smo to mogli ispratiti na društvenim mrežama. One su bukvalno prštale od emocija.
Kako je bilo sportistima? Šta za njih znači učešće na ovom prestižnom takmičenju? Da li najbolji od najboljih znaju šta je stres? Kako sportisti reaguju na pritisak? Postoji li pritisak za njih, uopšte?
„Pritisak nije ništa drugo do senka velikih mogućnosti“, rekao je veliki košarkaški as Majkl Džonson (Michael Johnson).
Kada se 4 godine spremate da potvrdite svoju veličinu, desi se i najvećima da na tom putu sagore, da izgube kontrolu nad sobom i onim što najbolje rade, ne u svome životu, već i među sportistima svoga kalibra. Potvrda veličine, pod pritiskom i očekivanjima javnosti ume da se pretvori u poraz. Da li je zaista poraz izgubiti na tako eminentnom takmičenju? Da li je bronza ili četvrto mesto malo? Za koga? Kako sačuvati svoj mir i ne dozvoliti da naslovi iz dnevne štampe, kao i komentari sa društvenih mreža potpuno ne smrve osobu. I ovde vidimo da nije dovoljno biti samo najbolji atleta, biti besperkoran u tehničkim sposobnostima, imati kondiciju dovedenu do savršenstva, snaga uma čini svoje. Balans tela, uma i duše vodi ka pobedi. Psihofizičko zdravlje obezbeđuje put među zvezde. Stres u sportu, naročito ako se ne interveniše na vreme, ga narušava.
Stres u sportu: koliko je prisutan?
Najbolji i najskoriji primer je USA gimnastičarka Simon Bajls (Simone Biles). Nakon četira zlata osvojena na prethodnim OI u Japan je došla da rezultat ponovi. Umesto toga desio se “veliki” peh na samom početku turnira. Ne znam koliko vas je interesovalo da pratite, ali komentari na društvenim mrežama i naslovi u digitalnim i štampanim časopisima nisu imali milosti prema ovoj devojci. Od nje se očekivalo zlato, mnogo zlatnih medalja i samo se to računalo. Malo je onih koji su se interesovali kako je zaista Simon. Čak su joj i prethodno osvojene medalje bile otežavajuća okolnost. Sada je valjda “samo” trebalo da ih potvrdi. Ko to kaže? Kažu osobe koje nikada nisu pokušale, čak daleko i skriveni od očiju javnosti, da izvedu one vratolomije koje Simon iz šale izvodi.
Niko tog trenutka nije video, ni znao, niti je bio zainteresovan da sazna sve detalje iz života ove prehrabre devojke. Niko nije osetio sve njene borbe koje su se u njoj vodile samo u periodu od poslednjih OI 2016 do dana takmičenja u Japanu. Ono što su želeli da vide je zlato u grupnom i individualnom takmičenju. Nije se govorilo kolika je njena, ne fizička, već mentalna snaga, nakon svih preživljenih trauma, da se uopšte plasira na OI. Pričalo se kako posle 53 godine treba ponoviti rezultat i u sportu kojim se bavi osvojiti “sve što se osvojiti može u jednom cugu”. E, u takvim okolnostima, sa tim saznanjem trebalo se, ne takmičiti, već pobediti.
Nije uspela. U prvom cugu. Ali, veličina ove devojke je da se uz podršku tima povuče i nastavi da vežba, završivši OI sa bronzom oko vrata. Bajls je izjavila da joj je teško da shvati kako i zašto je sve krenulo naopako. Rekla je da je izgubila osećaj gde se nalazi u vazduhu dok je izvodila najavljenu vežbu. Nestale su baš one osobine koje su je i učinile velikom. Njeno samopouzdanje bilo je narušeno. Stres u sportu i pritisak su doveli do toga.
Bajls je nedelju nakon nemilog događaja provela boreći se sa sobom i nečim što nije mogla da razume, a što je definisala kao : “…Prekid između uma i tela koji me je onemogućio da se bezbedno i/ili efikasno takmičim”. Zbog toga se povukla iz grupnog finala, ali i iz individualnih i pre nego što su i počela.
Svakodnevno se sastajala sa medicinskim timom i dva puta sa sportskim psihologom jer je stres u sportu bio svakodnevno prisutan. Trenirala je daleko od očiju javnosti i na kraju se okitila bronzanom medaljom, koja ju je vratila na podijum, koji je i bio jedini cilj dolaskom na OI.
Ni neki naši sportisti nisu preskočeni surovih komentara po društvenim mrežama, čak i uvredama i omalovažavanjima.
Šta ne vidimo u sportu?
Kao i u životima nas običnih, koji se sportom bavimo rekreativno ili prateći na TV-u sportska dešavanja
fokusirani na pojavu i očekivanja, zanemarimo biće tih mladih bića
Iskustva iz prošlosti i sportistima redovno se javljaju u sadašnjem trenutku. Mnogo odricanja, svakodnevni treninzi, želja da pokažu svoj maksimum, da se dokažu i budu izabrani u reprezentaciju, prepliću se sa dešavanjima u porodici, borbom za što bolji klub u kome će nastupati i obezbediti sebi i porodici egzistenciju, napuštanja, prevare, sastavni su deo svakodnevnog života. Sve to stvara stres koji se gomila u njihovim bićima.
Mi vidimo samo medalje: prvo, drugo i treće mesto. To se računa. A šta ne vidimo:
- Želju
- Strast
- Borbu
- Napore
- Treninge
- Fokus
- Padove
- Poraze
- Strpljenje
- Iscrpljenost
- Povrede
- Bol
- Patnju
- Neprospavane noći
- Treninge u ranim jutarnjim satima
- Disciplinu
- Usamljenost
- Tugu
- Izdržljivost
- Nadu
- Hrabrost
- Hiljade pređenih kilometara
- Suze
- Potrebu za nežnošću
- Ljubav
- Izneverenu ljubav
- Prevare
- Zlostavljanja
- Trpljenja
- Testiranja
- Posvećenost
- Dijete & Posebne režime ishrane, itd.
Još mnogo je stavki koje bih dodala ovde, a o kojima sam saznavala radeći sa sportistima. Dok nisam počela da radim sa tim junacima, gledala sam u njima samo gromade koje gaze sve pred sobom. Upoznavajući ih i radeći na problemima zbog kojih su došli, upoznavala sam nežna bića, koja su se opredelila za spartansku borbu.
Stres ili pritisak?
Govoreći o sportistima često čujemo reč pritisak. Spadam u onu kategoriju psihoterapeuta koji pritisak vide kao unutrašnje iskustvo (osećaj) koji stvara sam sportista. Osobe stvaraju pritisak u skladu sa svojom percepcijom događaja oko sebe. Taj događaj ne mora samo biti sportski događaj koji predstoji. Tu ubrajam i očekivanja porodice i okruženja, svega što žuta štampa može da objavi, strah od greške, lošeg rezultata, gubitka mesta u timu kao posledice tih “padova”, godina sportiste… Mnogo je faktora koji utiču na stabilnost, mentalnu prevashodno.
“Na mene se vrši veliki pritisak, ali ja se trudim da ne vršim pritisak sam na sebe. Smatram da ako igram moju igru, sve ostalo će doći na svoje mesto”
(LeBron James)
Kada sportista kaže da je pod pritiskom onda “tragamo” za onim što je projektovao/projektovala unapred, vezano za neki sportski događaj. Šta se očekuje od sportiste? Da li on ili ona misle da se to očekuje ili je očekivanje bilo i rečeno? Strah od neispunjavanja tih očekivanja mogu vrlo destabilizovati osobu. I kako je svaka osoba individua za sebe, i reakcija sportista je individualna: neko potone, neko se uzdigne. Taj strah može podstaći ili iscrpiti sportistu.
Najčešći strahovi u slučaju loše igre su vezani za reakciju:
- trenera na igru
- roditelja, porodice
- navijača i javnosti (naročito komentari novinara žute štampe imeju da povrede)
- Posledica koje loša igra može imati za dalju karijeru i angažovanje sportiste ili sportistkinje.
Uticaj roditelja na nivo stresa može biti presudan
Ne retko sam u radovima nailazila na roditelje kao krunski problem u uspostavljanju balansa i mentalne stabilnosti sportiste. Roditelji su naravno činili najbolje što su znali, ali iz svoga mesta da podrže kćerku ili sina. To nije bilo adekvatno i ono što treba tog trenutka tim momcima i devojkama.
Često se tokom terapije moglo čuti: “Samo da me ostave na miru!”
Naravno, roditelji budu šokirani kada ovo čuju. Ipak, komentar u momentu kada dete postaje najbolji igrač utakmice: “Samo tako do reprezentacije!”, nikako nije podrška, a još manje odavanje priznanja za postignuti uspeh. Decu treba pustiti da se bave sportom, jer su to sama valjda i odabrala. Takođe, njihove zarade treba ostaviti njima, jer su ih, opet, sama i zaradila.
Roditelji umeju decu i da usmeravaju kojim sportom da se bave. Deca to najčešće prihvate, ali to ne znači da se i slažu. Desi se da u vreme puberteta budu prezasićeni svega, da im bude previše tog ciljanog i iscrpljujućeg tempa. Uvek im treba dozvoliti da imaju neki sport da razbiju monotoniju. Ako razmišljate samo o eventualnim povredama, koje će udaljiti dete sa “svoga puta”, onda i dete usvaja taj model ponašanja i razmišljanja.
Upravo nivo samopouzdanja i samopoštovanja kod dece, koja nastavljaju da se aktivno bave sportom zavisiće od uverenja koja su usvojila od roditelja. Kako se ponašaju u stresnim situacijama, kako razmišljaju, kako kupiraju stres direktno zavisi od modela ponašanja koji su imala u primarnoj porodici.
Radeći na razvijanju sopstvenog modela razmišljanja, koji je uvremenjen i utelovljen sa situacijom u kojoj se dete nalazi postiže se balans koji je neophodan za profesionalno bavljenje sportom. Očekivanja dece i očekivanja roditelja mogu se i razlikovati i to je potpuno u redu. Introjekti (davno naučena pravila porodice ili društva) koje mali sportisti usvoje mogu značajno otežati mentalnu stabilnost sportiste u koje dete izraste.
Tako se i dešava da ti unutrašnji sukobi kombinovani sa trenutnim dešavanjima u okruženju i značajem predstojećeg takmičenja mogu napraviti potpunu blokadu čak i kod vrhunskog sportiste.
Za kraj nešto lično
Doček zaslužuju svi naši sportisti koji su bili u Japanu. Trebalo se za isti i plasirati. Ja im se ovim putem zahvaljujem na svim lepim momentima koja su nam obezbedili. To mogu samo veliki, sa ili bez medalje.
Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapeut, EAGT
