Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Da li vam predstavlja problem (stid vas je) da se pojavite sa vašim autentičnim potrebama i stavovima?
Verujem da svakodnevno dolazite u situaciju da se, više ili manje, zbog svog ili nečijeg tuđeg postupka ili izgovorenog u nekoj situaciji, pred znanom i neznanom osobom osećate neprijatno. Kada se ne „pojavite“ pred drugima sa autentičnim JA, kada svoje mišljenje ne iznesete do kraja ili ga u potpunosti zadržite u sebi, onda se ni ne osećate dobro, jer ili niste sebe predstavili onakvim kakvi zaista i jeste ili budete ljuti na sebe što pristajete na ono što vama „ne pripada“, što je „tuđe“. Što niste vi.
Ta učestalost osećanja stida, koji prerasta tokom vremena i u druga neprijatna osećanja poput krivice, besa, straha, ali i osećanja i stanja koja teško samostalno kontrolišemo, mnogo snažnije vlada nama samima, našim postupcima i „pojavljivanjima“ pred drugima nego što to čine pozitivna osećanja, kao što su zadovoljstvo, sreća, spokoj.
Svakodnevno se srećem sa osobama koje se stide da se nađu u društvu drugih. Ne stide se samo u jednoj situaciji – kada potpuno vladaju veštinom ili nekom osobinom koja se u tom kontaktu naglašava, tada su svoji na svome. Ne stide se kada su svesni da dominiraju (npr. najbolje pevaju, fizički su najspremniji, dobro plešu, bolje rade matematiku, razumeju se u računovodstvo, besprekorni su hirurzi, jednostavno – vladaju nekom veštinom bolje od drugih, i sl.). Stid ne bira uzrast. Javlja se još u ranoj dečijoj dobi, kada se deca osećaju neadekvatnom ili kada strahuju kako će odrasli (značajne bliske osobe) reagovati na njihovo pojavljivanje. S godinama stid se povećava, osoba postaje sve nesigurnija u sebe….
U dečijem uzrastu veoma je bitno da roditelji ne „pritiskaju“ suviše dete u njegovom ili njenom pojavljivanju pred drugima i u kontaktu sa tim osobama. Prečesto, roditelji znaju da, bez obzira na postignute rezultate deteta, objasne kako to može još bolje, gde je sve dete pogrešilo, i sl. Roditelji to čine iz svog mesta, sa svojim usvojenim introjektima (davno usvojenim pravilima porodice ili društva) i sa svojom pozadinom i iskustvima sa kojima ulaze u kontakt sa detetom. Naravno da roditelji nemaju nameru tog trenutka da ponize dete, da ga omalovaže, da ga ne priznaju, ne vide, da mu ne daju na značaju (svakako ima i takvih situacija, ali ću ih ovoga puta preskočiti). Naprotiv, to čine da bi dete „naučilo“ da sledeći put bude bolje (čitaj najbolje), da uradi bez greške (A što bez greške? I čije greške? Ko je sudija koji je presudio šta je dovoljno dobro, a šta nije? Po kojim i čijim kriterijumima? – ovo su pitanja koja ja upućujem svima koji prepoznaju situaciju, bez obzira na ulogu koju u njoj imaju).
Šta dete radi u ovakvim situacijama? Dete „beleži“ (pamti, registruje) da nije dovoljno dobro. I tako jednom, dva puta…. I eto problema. Ne retko, stid prerasta u krivicu za neku neostvarenu potrebu roditelja. Ako se tada ne uhvati šta roditelj čini i ukoliko roditelj (samostalno ili uz pomoć i podršku stručnog lica) ne objasni detetu da je eventualno postupak pogrešan, a ne dete u celosti, kao rezultat javiće se to neprijatno osećanje stida, osećanje neadekvatnosti, osećanje da nismo dovoljno dobri, da nikada nećemo uraditi nešto dovoljno dobro da budemo primećeni (u pozadini je osnovna potreba – da budemo voljeni), da smo nesposobni, da su svi drugi bolji, itd. I tako, polako, korak po korak, događaj po događaj, ono prihvatljivo osećanje stida kada smo učinili nešto što zaista nije u redu, prerasta u patološko osećanje stida, koje nosi sa sobom i druge posledice.
Stid je zapravo vrsta straha koju oseća osoba u situaciji u kojoj procenjuje da je nekim svojim postupkom doprinela da neka značajna osoba o njoj misli negativno. Osoba se stidi kad učini nešto što odstupa od predstave kakvu bi ona želela da značajni drugi imaju o njoj. Što je nekoj osobi važnije da drugi imaju pozitivniju sliku o njoj, što drugog više doživljava kao pozitivan autoritet, što je veća želja da bude prihvaćena od drugog, to je intenzivnije osećanje stida i povezano sa tim i snažniji strah od odbačenosti. Drugi će biti svedoci neadekvatnosti te osobe, i bez obzira na to da li reaguju ismevanjem ili „nemo“, osoba će fantazirati da će ti svedoci razglasiti saznanje o sramnom događaju i da će svi saznati kakva osoba „u stvari jeste“.1
Stid je u vezi sa generalnim ličnim doživljajem da naše totalno biće nije u redu. To se ne odnosi samo na jedan aspekt, niti na neku aktivnost, već je osećanje stida doživljaj da naše kompletno biće ne zaslužuje da postoji. Stid je doživljaj „ja sam pogrešna/pogrešan“. Stid prati osećanje bezvrednosti, inferiorniosti, niskog samopoštovanja, gađenja, na neki način smo odvratni sami sebi. Stid veome često ume da bude praćen besom. Besom usmerenim prema sebi.1
U terapijskom procesu zna da bude veoma teško osvestiti stid, osećanja, misli i percepciju kako se osoba i zbog čega oseća postiđenom.
Ukoliko je osoba dovoljno svesna da radi i oseća (što je mnogo značajnije, pogotovo na duže staze) nešto što joj ne prija, u čemu se ne oseća dobro, od čega je ne samo stid, već i strah, oseća krivicu, grižu savesti, bes, gnev, napad panike ili pak pada u depresivna stanja, a želi to da promeni (da bude svoja) sasvim je sigurno da će zatražiti pomoć od psihoterapeuta. Ovakve osobe imaju jako lepo definiciju dešavanja u sebi i oko sebe, koja se više manje svodi na sledeću rečenicu: “Ne znam šta mi je!? Realno, ja znam da ovo dobro radim, ali u sebi osećam neki strah, pritisak… I onda osećam bes prema sebi!” I tako iz situacije u situaciju. Sve, dok s godinama, ne dođemo u situaciju da nas ta “neadekvatnost” ne blokira, ne uprska nešto značajno ili se ne pojavi neki patološki proces u našem psihofizičkom opštem zdravstvenom stanju.
O stidu ću, zbog značaja koji ima na naš svakodnevni život, ali i zbog posledica koje se javljaju, bez obzira na uzrast, pisati u narednom periodu. Razlika koju sam ja zapazila u ordinaciji je jedino u tome kako se ko nosi sa osećanjem stida, jer, dok se osobe srednjih godina i starije životne dobi, sa kojima radim, povlače, obuzima ih strah koji raste do napada panike, deca češće postaju besna i odgovaraju agresijom (sve mlađa deca mnogo burnije reaguju na situacije u kojima se nalaze). Bez obzira na reakciju i uzrast svi pate. A može i treba da bude, da se postoji bez patnje koju sami sebi kreiramo. Što bi rekli naši stari da probamo ovim putem da “trn, koji smo u zdravu nogu gurnuli”, vadimo na vreme.
Izvor: Ilić D. Stid u superviziji. Geštalt zbornik 2. Beograd. Colorgrafx; 2009.
