ŠTA JE RADOST? MOŽE VAM SE UČINITI SMEŠNIM MOJE PITANJE, ZAR NE?! A, DA LI JE TAKO?
ETO, ODGOVORITE MI – ŠTA JE ZA VAS RADOST?
Svako od nas radost definiše na svoj način. Svako ima svoju definiciju radosti, kao i smisao. Kako onda naša radost utiče na druge i obrnuto? Tačnije, utiče li uopšte radost na naš život?
Definicija RADOSTI u psihologiji
“RADOST je jedna od primarnih emocija koja se javlja kada doživimo nešto prijatno, dobijemo nešto što smo snažno želeli ili ostvarimo cilj kojem smo stremili. Radost će biti veća ukoliko je tenzija usled želje bila jača i dugotrajnija. Takođe, biće snažnija onda ako je cilj bio za nas važniji i ako smo ga neočekivano ostvarili. Doživljaj radosti je uvek prijatan, ali intenzitet može da varira od osećanja blage prijatnosti do neobuzdanog ushićenja”, piše prof. Žarko Trebješanin u svom delu “Rečnik psihologije“.
Radost – stanje sreće
Ne retko u definisanju radosti kaže se da je “radost – stanje sreće”. A ko bi se takvom definicijom zadovoljio? I dok ovo pišem u glavi mi je par mojih pacijenata (da ne kažem da je većina takva) koji će odmah da mi uzvrate pitanjem: “OK! Sve je to u redu! Razumem ja Vas, ali mene interesuje – KAKO ja da napravim da budem radosna/radostan?!”
Da vam iskreno odgovorim – NE ZNAM kako se radost pravi! Da znam, odavno bih je napravila i čvrsto je držala da mi ne odluta slučajno. Hajde, onda, da tragamo malo dalje i dublje! Ako nastavimo sa istraživanjem o radosti, možemo se susresti i sa definicijom engleskog rečnika Oxford, gde se kaže da je “radovanje osećanje ili pokazivanje zadovoljstva.”
Da ne dođe do zabune!
Znači, ako je radovanje stanje osećaja ili pokazivanja zadovoljstva ili zadovoljstava, možemo zaključiti da:
1. Radost predstavlja stanje. Kao stanje ono ima “rok trajanja”. Šta to znači u svakodnevnom životu? Kada vidite nasmejanu osobu, razdraganu, to nikako ne znači da je ona stalno takva! Radovanje kao stanje nije ni dugotrajna, ni stalna osobina. To nije i ne može biti ni osobina, karakteristika neke osobe. Tog trenutka u mestu u kome se ta osoba nalazi, način na koji se pojavljuje u kontaktu sa drugima, ispunjava tu osobu, zadovoljna je, a samim tim i radosna. Doći u ovo mesto ispunjenosti, zadovoljstva sobom i balansa u pružanju i primanju je proces i može da traje. Traje naročito kod osoba koje počinju da rade na sebi
2. Radost nije isto što i blaženstvo, neka intenzivnija osećanja, ekstaza, sreća
3. Radost možemo doživeti, ali i pokazati. I jedno i drugo mogu biti različitog intenziteta
4. Postoje ljudi koji su naučeni da ne pokazuju bilo kakvo stanje sreće. Oni ne smeju da se raduju. Jednostavno, kako uvek “posle radosti dođe tuga”, oni pokušavaju da svoju radost potisnu. To je kao mera prevencije od tuge, patnje i boli
5. Ne zavaravajte se da radost možete postići nekim “pomoćnim sredstvom”! To se samo hemija uneta iz spolja poigrava sa hemijom vašeg tela. To onda vodi u bolest (bolesti) zavisnosti!
“Treba da budemo radosni. Ako radosti nestane,
ispitajmo u čemu smo pogrešili.”
Lav Nikolajevič TOLSTOJ
Kako radost nestaje?
Verujem da ste i sami mnogo puta čuli od drugarice: “Ne radujem se više!” Skoro mi je pacijent u ordinaciji rekao: “Nema više radosti kad treba da je vidim!”
Uh, zamislila sam osobu sa kojom je i zamišljala njene reakcije na ovaj komentar. Zamislite, neko vam se radovao, pa prestao. A vi i dalje gurate po starom i ne primećujete bilo šta. Kad dođe otrežnjenje, onda sigurno mnogo boli.
Klizav je to teren. Mi i sva naša uverenja, znanja i iskustva. Preko puta nas druge osobe, nama jako značajne. Ne moraju da budu osobe, može biti i naša profesija. Možda, porodica.
Porodica, primer 1
Hajde da zamislimo profesionalno ostvarenu ženu srednjih godina. Jedina njena želja je da je priznaju. Tako silno želi da je najvoljenije osobe (npr. majka) ugledaju, pohvale. Tako silno želi zagrljaj i malo nežnosti od majke. I paradoksalno, što se više trudi da joj učini, sve je gore. Sve više se na nju “nasrće”. Kritike samo pljušte. A ona čezne za nežnošću. I šta radi – ono što najbolje zna da bi se “sačuvala” – zatvara sva vrata. I ne samo to! Ona i dalje pokušava da se dokaže. Pokušava da pokaže da ipak vredi. Bar malo. Bar za jedan zagrljaj.
Partner, primer 2
Devojka u “kasnim” dvadesetim. Porodica je vrlo “uređena”. Jedino što ona želi je da nema odnos kakav imaju njeni roditelji. Taj hladan, bez duše odnos. Pun trpljenja. I tako devojka sebi objasni da treba da sagradi odnos pun kompromisa. Smatra da će time negovati odnos pun nežnosti, pažnje, ljubavi. Gde je problem? Nije baš jasno definisala ovo – kompromisi. Kompromis, nekome može da znači razgovor dok se ne nađe rešenje, na obostrano zadovoljstvo. Ovoga puta kompromis je značio, ništa drugo do trpljenje. Tačnije, prvo pristajanje, a onda trpljenje. Tačno ono od čega je bežala. Samo još malo intenzivnije.
Posao, primer 3
Mnogi postave sebi zadatak da se profesionalno ostvare. Oni znaju svoj razlog: zato što to iskreno žele, možda da se nastavi porodična tradicija ili jednostavno da se izađe iz “bede”. Često citiram pacijentkinju koja mi je rekla: “Sve ću da uradim! Samo… NIKAD više neću biti Pepeljuga!”
Neki i ne biraju sredstva da dođu do svoga cilja. Opet, postoje i oni koji sve lagano i preko tuđih leđa, ali veoma su dobro kotirani. Ti još više iritiraju. Postoje i oni koji stalno kukaju i “plaču” nad svojom sudbinom. Ako zaista radite sve, od poslova Pepeljuge do menadžera onda proverite zašto to radite. Da li morate sve da držite pod kontrolom? Možda ste sigurni da niko ne može bolje od vas? Šta ako ste, jednostavno, iz svog mesta, navikli ljude oko vas, vaše kolege, da sve vi obavljate? Što, kad možete?
Koji god primer da prepoznate (ima ih još dosta) rezultat je isti. Svi su slični, svaki primer ima svoju priču. Ipak, pogledajmo u suštinu. Suština je da nijedna od navedenih osoba nije radosna. Telo im je teško. Lice mrko. Osmeh je teško izmamiti. I zanimljivo svi imaju sličnu rečenicu: “Gde sam pogrešila/pogrešio?”
Kako do radosti?
Biti zadovoljan i ispunjen (samim tim biti radostan) je klizav teren. Lako se zavedemo sa onim čuvenim: “E, ovaj put je ono pravo”.
Ne gledajte u druge za “ono pravo”! Vi! Vi se računate!
Od vas zavisi. Kako? To vam predstoji da otkrivate. Polako i bez žurbe. Bez forsiranja. Korak, po korak da ugledavate sebe u svim tim situacijama. Kako ste vi u tome učestvovali? Zašto tako? Da li postoji neki drugi način? Šta vam treba da biste uradili na drugi način? Pazite, nemojte se zavaravati da ako ste do danas nosili crno i bili tužni, da ćete, kad od sutra obučete belo postati radosni. Ne može da se legne kao jedna, a ustane kao druga osoba. I to još, uvek, bez greške – bolja osoba.
Radost se ne uči. Radost ne možete steći ni u jednoj školi. Nema roditelja na ovom svetu, koji će vas učiniti srećnim, bez vas samih. Radost se ni ne saznaje. Međutim, oseća se i živi se. Ne može radost biti forma. Ne postoji protokol. Kada vam kažu radite to i to svaki dan i bićete radosni, ne verujte ni reč! Ja možda mogu biti radosna u tome, ali nikako ne znači da ćete i vi to biti. Ja i bilo ko drugi, pa ma i moji najrođeniji, smo dve različite osobe. Dva sistema. Različita iskustva. Nikad isti doživljaji. Mi smo dve jedinke. Ja sam JA. Neko drugi je neko DRUGI.
Čuvajte se i osoba koje žele da VI budete TA druga osoba. To je onda problem u najavi. I to veliki problem. Za slabe i emotivno povređene može biti i opasno.
Još je gore da verujete da način na koji ste vi radosni treba i kod drugih da “radi”. Ne treba i ne može. 
Radost je stvorena za ljude
I ljudi su stvoreni za radost! Znači – ne postoje oni pod srećnom zvezdom rođeni. Da bi bilo šta osetili treba da doživimo. Kad doživimo, onda i obradimo. Onako kako obradimo, tako i živimo. Podsetiću vas – iskustvo predstavlja naše osećanje ili osećanja na neki događaj koji smo preživeli/proživeli.
To iskustvo nas onda opredeljuje na koju ćemo stranu. Jako je bitno da roditelji znaju da:
Sve što urade, kažu, dožive, ne stvara samo njima iskustvo. Deca to upijaju. Od njihove percepcije zavisiće i kako će njihova nežna duša isti događaj da obradi. Upijaju dugo. Dugo i obrađuju informacije i osećanja koja su im roditelji poslali u etar. Kako ih roditelji uče, tako dobrim delom i obrade informacije.
Međutim, nije problem kako obrade. Kakve temelje ste postavili, kako su deca naučila da obrade informacije, predstavlja značajnu bazu za ugledavanje sebe:
- Kako decu naučite da komuniciraju, takav će vam biti i proizvod
- Ako stalno naglašavate svoje rezultate, trudite se da sve znate i svuda stignete (što iskreno takođe ne podržavam, jer vodi u somatizaciju, bolest) takvu poruku šaljete detetu. PRVI. No 1. Dete to ne može da isprati. Mora da počne da vas “maže”. Ono tada “kapira” da treba da priča “selektivno”. Treba da vam priča samo ono lepo. razlog jednostavan – da se roditelj ne razočara (i) u dete. To je u njihovim glavama. A kome se vi dokazujete?! To, drage mame i tate, dobro razmislite, pre nego što date odgovor
- Ako majka uči decu da sa njom sve mogu da dele i da se uvek i samo njoj obrate, opet problem u najavi. Šta će se desiti kad dete nauči da treba pričati sa “zadrškom”. To znači – ispričaću ti ono što ti se sviđa da čuješ. Ono što znam ili mislim da ti se ne bi svidelo, normalno, neći ti ni reći.
Radost je
- Kada u sebi pomirimo (integrišemo) sve prijatno i neprijatno, a lično doživljeno, možemo računati na mir i ispunjenost
- Ako smo mirni (spokojni) i ispunjeni (zadovoljni) onda smo utabali put radosti
- Isključivost ne vodi u radost i zato naučite da “ili – ili” nije blagorodno po našu dušu
- Treba prihvatiti i dobre i loše dane
- Prilagodljivost, fleksibilnost nije mana
- Prihvatite da se ponašate u skladu sa situacijom
- Budite sigurni da je naš odgovor isključivo naš
- Ne kalkulišite sa odgovorima i reakcijama da bi udovoljili drugoj strani.
Zapamtite – radost čine male stvari. Radost ne čine planirani i unapred pripremani događaji i situacije. Onda se dosta projektuje, pa je najčešće rezultat ne baš zadovoljavajući.
