Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Učestvujući u akciji dama obolelih i lečenih od karcinoma dojke, poslednja dva dana, ponovo sam se susrela sa serijom pitanja, koje inače čujem i svakodnevno u ordinaciji od članova porodice i prijatelja obolelih. Novinari su me pitali: „Koji je njhov najveći strah?“ ili „Šta je najbitnije da znamo, kako da se ponašamo ako u svom okruženju imamo ženu obolelu od karcinoma dojke?“ ili „Koji su Vaši saveti za nas, šta da učinimo, kako da se ponašamo sa ženom obolelom od karcinoma dojke?“ ili „Koliko je važan značaj geštalt psihološke podrške ženama obolelim od karcinoma dojke?“ Instant uputstva ne postoje. Ipak…
Sama bolest, kao i sve promene (ne baš prijatne) koje ova bolest donosi sa sobom na svim poljima (zdravstvenom, porodičnom, poslovnom, privatnom, itd.) dovoljno je teška i dovoljno urušava, do tog trenutka bilo kakvu stabilnost i ravnotežu i telesno i psihički i duhovno, da polje koje se kreira još pri prvom susretu sa terapeutom može biti izuzetno teško, izuzetno bolno, izuzetno komplikovano.
Potpuno je pogrešno verovati da strah koji pacijentkinje imaju u predijagnostičkim fazama, dok iščekuju konačnu dijagnozu i veruju da “nisu one te” jenjava. Taj strah postaje teži i intenzivniji kako terapijske procedure odmiču, a najjači je kada se sve završi (i hirurške intervencije i zračenja i hemio ili imunoterapija) i kada izlečene pacijentkinje (ali ne i isceljene) čekaju svoje redovne, čovek bi rekao, rutinske kontrole. U tom trenutku možda nisu iskusne klijentkinje, ali su svakako iskusne pacijentkinje koji su sve prošle i znaju “kako to izgleda”. “Čovek ne kopira događaje već ponovo oživljava originalno, prvobitno iskusvo” (Polster, 1994.).
Najveći strah, koji je i telesno bio izuzetno upadljiv, iako za time nije bilo potrebe, jer nema indikacija (bar ne u trenutku našeg razgovora) jedna od klijentkinja je manifestovala pred odlazak na kontrolu, oživljavajući trenutak kada se tokom hemioterapije morala ošišati zbog gubitka kose. “Ovoga puta to ne bi preživela! Ne, ne, ne bi mogla da sedim u onoj stolici i da me šišaju na nulu” – bile su njene reči na moje pitanje čega se najviše plaši kada je u pitanju redovna kontrola lekara. Na ovom mestu želim da podsetim na doktora Bernija Zigela, autora knjige LJUBAV, MEDICINA I ČUDA, poznatog američkog lekara koga ja često citiram, a koji je od klasičnog hirurga i onkologa, za početak obrijao glavu, kako bi se približio pacijentima, kojima je opadala kosa zbog zračenja. Doktor je počeo da se bavi psihoterapijom svojih pacijenata i smatra da nema neizlečivih bolesti, već samo neizlečivih ljudi. “Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću” tvrdi doktor Zigel svojim pacijentima.
Upravo zbog svega navedenog od izuzetnog je značaja poznavanje toka bolesti i dijagnostičkih i terapijskih procedura, jer su iskusne pacijentkinje, sada vrlo znatiželjne klijentkinje, koje traže nešto ili nekoga da ih ugleda, da bude sa njima, da zna kroz šta prolaze i bar malo nasluti koliko je to teško i koliko pate na svim poljima, koliko boli telo, koliko boli glava, koliko boli duša. “U zagrljaju patnje, malo pažnje je preostalo za ostale realitete, koji bi mogli dati konture, značenje, proporcionalnost ili inspiraciju osobi koja pati. Onima koji pate, jedino je patnja važna. Postoji figurativno uvećavanje koje se formira oko patnje sa ciljem da ovo iskustvo, koje se trenutno ne može asimilovati, dobije svu pažnju koja mu pripada” (Polster, E. Every Person’s Life is Worth a Novel. New York: Norton; 1987.). I u tom i takvom polju terapeut treba da bivstvuje i ne samo da bivstvuje već i da pomogne, da bude podrška, oslonac.
A značaj porodice i najbližih? E, ovo pitanje zahteva posebnu pažnju i poseban članak, pa ću o toj vrsti podrške pisati uskoro.
