Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Baš kao i svuda u svetu i mi smo ušli u period praznika i slavlja. Kod nas je praznovanje još naglašenije zbog krsnih slava, koje s jeseni postaju učestalije. Svakodnevni problemi, finansijska situacija, emotivna stabilnost, postojanje partnera ili ne, odlasci dragih osoba u godini na izmaku, rupe u životima koje su nam ostavili oni otišli u bliskoj ili daljoj prošlosti, teskoba koju zbog toga osećamo, sa kojom se budimo, pitanja i izjave poput: „Gde je i šta li radi?“ ili „Nije moralo tako“, sve su to okidači koji nam unose nemir, izazivaju stres, čine nas tužnim, anksioznim, možda neispunjenim, u ozbiljnijim situacijama i depresivnim.
A moglo je bolje……
Da, bolje uvek može! To niko ne spori. Pitanje je samo da li nam to bolje zaista i treba i u kojoj meri. A šta je to bolje? Zašto nismo zadovoljni onim što imamo? Gde smo to naučili i od koga? Znamo li da zastanemo, da se osvrnemo i ugledamo lepotu svakodnevnog života, lepotu običnosti. Umemo li da prepoznamo šta nam zaista treba, kako da zadovoljimo svoje lične, samo naše potrebe, da sa time budemo mirni. Umemo li da ih prepoznamo, uopšte? Da li znamo šta su naše autentične želje i potrebe i da li ih razlikujemo od nekih davno usvojenih pravila porodice ili društva (introjekti, što bi rekli psihoterapeuti).
Koliko smo sposobni da uspostavimo balans uzimanja i davanja? Ne, nikako ne mislim materijalnog uzimanja i davanja! Isključivo mislim na davanje sebe i uzimanje za sebe. Postojanje balansa znači da nam je potaman, da su naše autentične potrebe zadovoljene. Balans uzimanja i davanja znači da uzmemo za sebe onoliko koliko nam prija, da nas ta druga bliska strana (osoba) ne preplavi i da damo onoliko koliko možemo, koliko nam je po meri, da nas to davanje ne uznemiri, da se ne osećamo iskorišćenim, pa i po cenu da se ta bliska osoba ne zadovolji, naljuti čak, a da mi i sa tim budemo mirni sa sobom.
I kada govorim o balansu, balans se odnosi na sve: majke prema svojoj deci, žene prema partnerima, ljubavnice prema ljubavnicima (i obrnuto), zaposlene osobe prema nadređenima i podređenima, bez razlike, deca prema svojim drugarima, svi oni prema svojim roditeljima i najbližima, najvoljenijima. 
Kada nam dođu praznici i slavlja, za početak razmislite da li sebi svake godine u ovo doba postavljate isto pitanje ili pitanja, tipa: da li ćete izneti sve finansijski, da li je prošla još godina dana trpljenja i vašeg emotivnog nezadovoljstva, praznine, da li ste i ove godine sami, ostali bez unapređenja, da li ni ove godine nije uspela veštačka inseminacija, da li imate partnera sa kojim ne znate šta ćete, al kad je već tu, bolje nego da nemate ništa, da li vam dete probija sve granice, pa se osećate i poniženo i nemoćno, ali sigurno opet obmanuto i prevareno, da li ste i ove godine pripremili sami slavu, napisali završni ili predložili plan za sledeću godinu, da li i ove godine sami organizujete doček ili neki lepi zajednički trenutak…. Da li vam ovo dosadi ponekad ili vam prija ovakvo nezadovoljstvo, „nemanje kud“? I to je vaša tema i mesto za rad kod psihoterapeuta! I to odlično.
Oslušnite sebe i nemojte dozvoliti da vam i ove godine dođu nepozvani i nedragi gosti poput tuge, stresa i depresije. Prvi korak je da oslušnete sebe i vidite gde ste i da li ste u skladu sami sa sobom. 
U drugom koraku je vrlo značajno da pustite emocijama na volju. Ako vam je neko blizak preminuo ili otišao negde daleko ili blizu, ali bez vas, dozvolite sebi da odžalujete, odtugujete, da se pozdravite sa tom bliskom osobom. Nemojte samo prisiljavati sebe da javno pokazujete mir ili sreću, uspeh. Dozvolite sebi da budete nemoćni. To priznavanje nemoći će vas učiniti snažnijim, daće vam moć. Ne treba vam predstava za druge po cenu vašeg psihofizičkog zdravlja.
U sledećem koraku osvrnite se oko sebe. Pogledajte ko je tu u vašoj blizini, kako ste sa time, prihvatite poziv da izađete iz ljušture u koju ste se sami sklupčali i zatvorili. I baš tu ćete naći oslonac i podršku, osnažiće vas to, iako novo i nepoznato. Ne zaboravite da u životu dobijete tačno onoliko koliko i date.
U svim navedenim koracima budite objektivni, budite na zemlji. Ako niste sigurni u svoju objektivnost potražite stručnu pomoć. Nemojte o tome pričati sa drugim bliskim vam bićima. Baš zato što su vam bliska, podržaće vas onako kako nije povoljno za vas na duže staze. Trenutni osećaj sigurnosti i snage izgubiće se čim i ta bliska osoba nestane iz vašeg vidokruga.
Još nešto je neophodno da naučite da kažete – DOSTA. I ovo NE možete naučiti samo uz stručnu pomoć, uz objektivnog profesionalca koji vam daje ekskluzivno vreme, ali ne daje emocije. Koji će biti uz vas, podržati vas i osnažiti, ali vam neće dati rešenje. Rešenje ćete sami ugledati, uz stručnu pomoć, podršku i uvažavanje vašeg psihoterapeuta.
Učite da uživate u životu, samo je jedan, samo je vaš i vrlo kratko traje. Nema razloga da se pred kraj svake sezone tešite da će sve to pokriti ruzmarin, snjegovi i šaš, baš kao i svake prethodne godine, a da će naredna godina biti bolja. Učinite to bolje u sadašnjem trenutku, u ovde i sada.
