Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
„Neukusu treba reći NE – bilo kada ili bilo gde“, poruka je koju nam deca poručuju u kompoziciji koju često imam prilike da čujem na radio stanici koju slušam. Zašto ih ne čujemo? Niti vidimo? Kakva su nam deca? „U šta rastu?“ Često, prečesto smo u prilici da čujemo ovo pitanje. A odgovor je samo jedan – odrastaju tačno i jedino u ono što im dajemo kao model! A posledice? Posledice ćemo tek sagledavati. Još dugo! Dok nas bude.
Kakvu poruku šaljemo deci? Kako ih vaspitavamo? Gde smo mi u tome, naše potrebe, potrebe roditelja kao bića? Gde su tu naši neostvareni snovi, mašte, želje? A naših roditelja? Ili društva i okoline (što je još gore)? Da li znamo razliku? Da li smo je svesni? Gde smo i kako izgubili granice? Granice ljudskosti, na kraju?
Imala sam prilike da poslednjih par dana u mnogim situacijama i na različitim mestima (ordinacija, internacionalna konferencija o psihoterapiji dece i adolescenata, kod prijatelja, u razgovoru sa kolegama) čujem svakakve priče, komentare, strahove, pitanja o tome kakve nam generacije pristižu i kako se sa tim „novim“ nositi. I svi gledamo u decu. Svi komentarišemo decu. Svi pravimo planove, akcije, projekte, razni se „borci i borkinje“ uključuju da posavetuju, svi mašu glavom, cokću… Sve radimo, osim da se okrenemo ka deci i pogledamo u njih i pitamo šta im to treba, čega im nedostaje.
Da u ovom tekstu pričamo o deci, a da ih na trenutak zaboravimo. Vratimo se korak unazad. Samo jedan, dovoljno je! Kada bi se vraćali više koraka unazad ne bi izdržali! Dakle vratimo se na roditelje. Roditelje bez obzira na godine, obrazovanje, socijalni, materijalni status, bračni status, mesto rođenja, trenutno mesto boravka. Roditelje bez obzira na veru, neveru, društvenu ili političku podobnost i korektnost (kako se to danas „demokratski“ kaže za pristajanje na sve, za pristajanje na nemanje prava glasa za bilo šta), na fizički izgled (još jedan ekstremno bitan pokazatelj „uspešnosti“, kažu deca u ordinaciji: „To je EI (extremely important , ekstremno važno)!“ ili tehničku opremljenost koju vadimo iz svoji torbica i džepova.
Dakle, nisu deca ta koja rade u bankama pa klijentu kažu: „Šta je? I tako kad umreš uzećemo ti stan!“, niti su deca ta koja rade u EDS, pa za strujomer koji ne radi traže od vlasnice da „prizna da je počinila krivično delo“. Nemaju naša deca firme i kompanije pa, pošto im vozač kamiona pokupi drugi auto (pošto jedino pravilo koje se kod nas poštuje je pravilo jačeg i luđeg u saobraćaju), kažu vlasniku da auto koji isti ima u „njihovom svetu se ni ne popravlja“. I ne! Nisu naša deca ta koja su gledala kako im se drugarica seksualno zlostavlja u tramvaju i zgražavala se i iščudžavala bez i jedne jedine reakcije u korist odbrane devojčice.
Ali naša deca jesu ta koja uče sa nama i uz nas. Uče od nas, naših primera, podjednako i dobrih i loših. Čovek može imati trenutnih problema u otplaćivanju rata, ali to ne znači da će da umre. Strujomer može da se pokvari, ali to nikako ne znači da je vlasnik svakog pokvarenog strujomera presupnik kome treba u stvari naplatiti „reket“ i hop, strujomer volšebno proradio, a vlasnik nije počinio „krivično delo“. Do nesreća u saobraćaju može doći (u određenim okolnostima), ali svako vozi auto koji je pošteno zaradio i prema svome „guberu“, što bi rekli naši stari (ili bi bar tako trebalo da bude u svetu običnih ljudi). I kao pedijatar i psihoterapeut i neko ko radi sa decom tvrdim da bi naša deca ili bar neko od njih zaštitio drugaricu ili bar napravio galamu od koje bi seksualni zlostavljač ustuknuo.
A kakav primer se deci šalje? Nama su društvene mreže postale mesto za sve svoje doživljaje, emocije, bile one pozitivne ili ne. Prvo nama, pa onda našoj deci (ipak, ako se još uvek nešto zna, zna se da je roditelj stariji od svoga deteta. Bar bi tako trebalo da bude). Šta da nauči devojčica od 7-8 godina, ako svakodnevno gleda majku koja se fotografiše u raznim (što prikladnim, što manje prikladnim) pozama i mestima? Ili od majke koja je preuzela ulogu oca, pa je „biznis žena“ i kojoj, automatski, ova titula oduzima sve vreme ovoga sveta? A šta da kaže dečak koji uredno štopuje vreme svoga oca provedeno uz tablet tokom dana (tačnije ono malo ostatka dana kada je otac kod kuće)? Ne hrane bebe i dvogodišnja deca nas uz tablete, već mi njih. Ne pišu deca i ne pljuju po društvenim mrežama, ne zgražavaju se nad ovim ili onim predstavnikom vlasti, utrkujući se istovremeno ko će na toj „hijerarhijskoj“ lestvici više se popeti. Roditelji im šalju lažnu poruku ovakvim i još mnogim drugim svojim delima i stavovima (retko kad jednoličnim). Mi, roditelji, smo ti koji ćutimo i pristajemo. I dozvoljavamo.
Da ne bude zabune, niti pogrešnih razumevanja teksta, da ne gubimo sadržaj gledajući u formu (što najčešće radimo): vrlo podržavam upotrebu novih tehnologija (u svrhe olakšavanja svakodnevnih aktivnosti i dobijanja na slobodnom vremenu), izuzetno poštujem uspešne i ostvarene žene (zadovoljne), podržavam da svaki roditelj treba da ima i vreme samo za sebe i to svakodnevno (i to ih učim u ordinaciji), volim da vidim lepe i sređene žene i muškarce, negovane (u skladu sa godinama koje imaju, znači – uvremenjene i utelovljene).
Dva su bitna faktora, dve bitne stvari, komponente, nazovite ih kako hoćete, koje našoj deci trebaju i koje će ih učiniti boljim i zadovoljnijim osobama – LJUBAV I VREME.
Ni jedno, ni drugo, ni ljubav, ni vreme, nema cenu i ne vraća se. Samo u ovom trenutku, na ovaj dan mogu svome detetu, iz iskustva koje do sada imam, dati ovu ljubav! Sutra, sutra je već novi dan. I ja ustajem sa novim iskustvima, bogatijim i sadržajnijm za ove danas stečene.
Deci ne trebaju pare, ni vaše funkcije (dok ih tako ne naučite, odbijajući ih od svoga bića). Trebate im vi, da vas osete. Da osete vaše prisustvo u vašem bivstvovanju sa njima (vaše telo, vašu dušu i duh), a ne da znaju da ste danas proveli sa njima ceo dan i zbog njih uradili to, i to i to….
