Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Da li postoji univerzalna mapa po kojoj roditelji mogu da čine svoje korake u vaspitavanju deteta ili dece? Da li postoje kartice koje roditelji mogu da izvuku u skladu sa potezom koje dete povuče, pa tako znaju šta im je činiti? U kojoj se sada fazi rasta i razvoja nalaze roditelji?
Ne! Univerzalno pravilo ne postoji. Svako dete (baš kao i roditelji) je jedinstveno. Ima svoje iskustvo, svoje mehanizme odbrane, svoje poreklo (pozadinu), svoje ja. I kao takvo stupa u kontakt sa drugim osobama. Međutim, postoje univerzalne karakteristike, osobenosti ponašanja roditelja, kojima se treba ozbiljno pozabaviti, kako ne bi bilo “greške”. Ovom prilikom obratiću pažnju roditeljima na te osobenosti, koje se i bez reči projektuju na dete.
Ovih dana pred Novogodišnje praznike, pa zatim tokom raspusta i tokom proslave Božića dosta sam radila sa decom. Roditelji su nekako ostali u pozadini, kao da nisu direktno uključeni u ponašanje i emotivni status svoga deteta. To što se dete povlači iz “života” u prostor svoje sobe i najbolji mu je prijatelj društvena mreža ili neka kompjuterska igra, izbegava proslave i prijatelje ili nasuprot tome, prenaglašeno izlazi, vraća se kad hoće, šminka se i oblači neprimereno uzrastu i psihofizičkom razvoju, to što je dete iz osnovne škole završilo u nekom noćnom klubu ili što majka bira srednjoškolkama mesto za Novogodišnji doček, krišom pozivajući i raspitujući se o populaciji koja će biti u toj kafani, ovi i još mnogo drugih primera, sve se to itekako tiče roditelja i odnosi na njihov stav prema sebi samima i prema životu. Za razliku od prethodnih godina i prazničnih tekstova o odnosu roditelji dete, npr. “Dete ili mašina za trošenje para” (http://www.beomed.rs/blog/dete-ili-masina-za-trosenje-para/) ili “Gde roditelji greše?” (http://www.beomed.rs/blog/gde-roditelji-grese/) ovoga puta smatram da je neophodno da kao najveću podršku sopstvenoj deci, roditelji pogledaju u sebe i ono što sami žive i rade, u svoje sheme ponašanja i življenja. Da vide da i oni imaju tema za rad, bez obzira koliko uspešni, priznati i sposobni bili.
Da krenemo redom (ne po značaju, ali nekako jedna manifestacija proizilazi iz druge):
Nedorečenost – Dorečenost je veoma značajna karakteristika i psihička podrška telu, duši i duhu, ukoliko znate da se “pojavite” pred drugima, ali i problem koji možete kao roditelji imati – NE ZNATI KAKO SE POJAVITI PRED DRUGIMA NA ADEKVATAN I AUTENTIČAN NAČIN. Ne ćutati, ne prećutkivati, ne gutati, ne trpeti, jer će vam se jednog dana to manifestovati povišenim pritiskom, gastrointestinalnim tegobama, nestabilnošću, anksioznošću, glavoboljama, itd. Naravno, nikako ni ne ulaziti u sukob, konflikt. Razultati će po vas biti potpuno isti, kao kad se povlačite i prećutkujete.
Da li znate da saopštite vaše mišljenje, vaša osećanja, a da se ne osećate nesigurni ili posramljeni? Ili da ne budete agresivni, napadni u tom saopštavanju? Ne zaboravite, deca su najbolji lakmus papirći, oni sve upijaju i sve pamte, registruju. Da li će ponoviti vašu shemu ili će uraditi suprotno zavisi od sopstvenih (njihovih) mehanizama odbrane koje razviju.
Svoju nedorečenost nećete manifestovati samo u profesionalnom životu ili sa poznanicima, prijateljima. Nedorečenost ćete manifestovati i u kontaktu sa sopstvenom decom. Bez obzira da li ih hvalite ili kritikujete, kažnjavate, ostanite dosledni. Takođe, dozvolite im da iznesu svoje mišljenje na miran i ispunjavajući način.
Nedovršeni poslovi – Vaša iskustva, vaš život, vaše ljubavi, tuge, patnje, vaši odlasci, napuštanja, samo su vaši. Nikako ne treba da postanu i iskustva vaše dece. Ne znači da dete ne liči na vas ukoliko ne misli ili se ne ponaša kao vi.
Prečesto se dešava da deca veruju da ukoliko se ne ponašaju po principu „copy-paste“, ne oponašaju roditelje, ne pokazuju ljubav roditeljima, ali i da neće zadobiti ljubav svoga roditelja.
Ukoliko tako odgajate svoje dete uzimate mu autentičnost. Oduzimate pravo rođenom detetu na sopstveni izbor, istovremeno ga navodeći da učini zaista pogrešan korak ili bar onaj koji mu ne prija. Vaše babe i dede, vaši roditelji nose sa sobom svoja iskustva, svoje nedovršene poslove i tu transgeneracijsku energiju ste sigurno i vi preuzeli.
Završavajte sve nezavršeno – vaša deca zaslužuju da žive mirnijim životom i stabilnijim, bez okova prošlosti.
Samo tako će moći da osete sadašnji trenutak i da grade budućnost po svojoj meri u skladu sa vremenom u kome žive, U SADA I OVDE (ruku na srce budućnost o kojoj roditelji samo pričaju).
Introjekti – Davno usvojena pravila porodice ili društva. Kad bi roditelji znali koliko sopstvenoj deci oduzimaju na doslednosti, ne bi baš tako potencirali da: “nema bolje od mamine pite” ili “da niko ne može preciznije i više od tate”, “da je to porodično”, “da se ne jede ovo ili ne pije ono”…. To što deda ne jede proju, jer se proje najeo u ratu, a mama ne jede sočivo, jer joj je dosta sočiva i studentske menze iz devedesetih, to nikako ne znači da deca ne treba da probaju i jedno, i drugo, i treće… A onda neka samo odluči šta mu prija, a šta ne! Kako dete od 5 godina zna da nešto ne voli da jede ukoliko, ne da to nije probalo, već ni ne zna šta je?
Šta je to „dobro dete“? Svako vreme nosi svoje novine, tehnološki napredak, finansijkse turbulencije, pa kako onda dobro dete ima uvek istu definiciju? Kako roditelj koji nije bio “dobro dete” zna kako dobro treba da mu bude dete? Tako što će da ga uči da uradi sve suprotno od onoga što je njegov roditelj činio? Piiiip! Ispali ste iz igre! Pogrešno!
Ukoliko roditelj nema veru (tzv. ateista je), zašto dete nema pravo da proba, pa odluči da li je to tako loše. I zašto je roditelju loše verovati? Čiji je to introjekt? I kako je nastao? Da li je to sujeverje (pošast) prošlih vremena da su verujući bili “nenarodni elementi” ili ste sve generalizovali da veru izjednačili sa automobilima, nekim novim običajima? Razmislite o čemu se tu radi i šta je tu vaše! A vaše nikako ne projektujte na svoje dete!
Prečesto deca sama u ordinaciji kažu da su „oduvek bila prenežna“ ili „nisu baš sposobna za to kao njihov neko“. Tvrde da su ružni, debeli, priglupi, prazne glave, i još mnogo strašnoga i poražavajućega, bolnoga čujem od tako divnih mladih bića (zamislite termine deteta čiji su roditelji sigurno današnje perjanice demokratije i slobode za sve). Šta su roditelji ili društvo, u koje su ih postili bez kontrole, uradili ovoj deci – umrežili su ih i vezali za svoja, njihova, opšta očekivanja (osećam potrebu da napišem lažna) istovremeno ih oslobađajući veze (kontakta) sa sopstvenim ja, sa sopstvenim životima.
Nepotpuna informisanost – površnost u skladu sa zlo(upotrebom) u cilju odbrane sopstvene ideje. Šta znači nepotpuna informisanost i koliko može da nas zavede jedan od najnovijih primera je ovih dana aktuelna priča o Božićnom seocetu kod Hrama Svetog Save. Dešavanja traju 23 dana i svaki dan ima svoj program – za svakoga po nešto. Optužiti dešavanja na osnovu samo jedne večeri najblaže rečeno nije fer. Isključivom kritikom i prozivkom se nikada neće postići napredak. Međutim, ako uz neslaganja i iznošenje svojih stavova, a naročito ukoliko roditelji misle da znaju bolje i kvalitetnije, zarad svoje dece treba da se uključe u ovu ili bilo koju aktivnost, da ponude svoje ideje, ali ne i da ih nameću na silu. Proveriti informacije pred detetom i sa detetom je primer kako treba živeti. Prokomentarisati, izneti svoj stav, takođe. Vređanjem, prozivanjem ili pasivnom agresijom za rezultat dobijamo nešto sasvim drugo, a sigurno se neće popraviti kvalitet ovog ili bilo kog drugog programa. Međutim, najgore od svega je što je to primer koji deca gledaju. Zato se nemojte pitati odakle ovolika agresija, isključivost kod dece (tipa: mrzi me učitelj, ja uvek dobijem najteži zadatak, samo u mene gledaju, neće samo meni da daju loptu…). Na kraju uvek sami roditelji osete snagu te isključivosti. Dozvolite sebi prvo, a zatim i svojoj deci širinu postojanja i življenja. Širinu sagledavanja situacije u kojoj živimo.
Nadmetanje – potreba da se u svemu bude najbolji. Često sam pisala koliko deca pokušavaju da se izbore (najčešće bez uspeha, pa račun i roditelje i dete stigne kasnije) sa svim školama i školicama koje roditelji, iz najveće ljubavi žele da pruže svojoj deci. Potpuna organizacija slobodnog vremena koja s vremenom prerasta u kontrolu, a potom i stalnu kritiku i nezadovoljstvo roditelja. Na kraju i sukobe. Kada imate novo da ponudite pitajte dete da li želi to isto. Zajedno kreirajte slobodno vreme, tako da i roditelj i dete uživaju u njemu (vremenu) i dobiju od istog maksimalno. Šta vrede praznici, ako ih majka provede u ribanju, pripremi hrane i kuvanju, dete za tabletom, a otac negde između? Nema potrebe, a nije ni moguće da jedno isto dete bude najbolje u svemu. Ukoliko roditelj stalno podvlači kako je dete pametno, kako crta, piše, peva, kakav je sportista, kako se razume u ovo ili ono, roditelj pravi problem detetetu. Prvi kiks koji dete napravi izazvaće nesigurnost, strah da će se roditelj razočarati, da će ga manje voleti, a u poslednje i manje dati (ovoga puta mislim na materijalno, što je sve češći slučaj u poslednje vreme). Eto problema koji se može manifestovati na različite načine: strahom (bezrazložnim) koje dete tokom vremena razvija u panične napade, agresiju, bes, uznemirenost, razne tikove, manipulaciju….
Ne dovodi se u pitanje da svaki roditelj svoje dete voli najviše na svetu. Pitanje je samo kako tu ljubav manifestuje. Učiti da se to radi na pravi, najadekvatniji način nikada nije kasno i nije sramota. To radite za svoje dete, za sebe i za buduća pokolenja. I ne zaboravite:
I kada hvalite i kada kritikujete (a kritikujte i to podvucite POSTUPAK, isto kao i kada hvalite) nađite meru. Umerenost je vrlina!
