Šta je psihoterapija dece, zašto i kad je potrebna, ko time može da se bavi i kakve probleme rešava ovakav pristup? To su samo neka od pitanja na koja dajem odgovore u ovom tekstu.
Deca reaguju na probleme u porodici i okruženju, na traume, krize i gubitke na približno slične razvojne načine (disfunkcionalnosti). Deca imaju običaj da preuzimaju odgovornost na sebe, da sebe smatraju krivcima za životne turbulencije u kojima su koučesnici ili su se jednostavno našla u delima odraslih, njima bliskih osoba ili ne.
Organizam konstantno traga za homeostazom, održavajući tako psiho-fizičko zdravlje i pokušavajući na taj način (adaptacijom kroz traganje) da zadovolji sve svoje potrebe. Obzirom da deca stalno rastu i menjaju se (psiho-fizički), tokom godina odrastanja i stasavanja u odraslu osobu, ovaj proces traganja za homeostazom može biti praćen krizama i problemima (Oaklander, 1997). Često se postavlja pitanje kada i kako uključiti psihoterapeuta u rad sa detetom ili decom. Roditelji su u dilemi kako detetu da saopšte (predlože) da potraže pomoć psihoterapeuta. Naravno, tu je i najteže od svih pitanja – koliko smo dobri roditelji, ako smo prinuđeni da tražimo pomoć za rođeno dete?!
1. Šta je psihoterapija dece?
U svom članku (“Gestalt Play Therapy”), publikovanom u International Journal of Play Therapy, Vajolet Oklander (Violet Oaklander, PhD, RPT-S) smatra da je rad sa decom metodama geštalt terapije prirodan proces, jer je sama geštalt terapija organske prirode, ali i da je jako malo geštalt literature fokusirano na upotrebu geštalta u radu sa decom. Ona dalje kaže: “Razvojni proces odojčadi i dece je neverovatno sličan principima geštalt terapije”. Mnogi od suštinskih principa geštalt terapije su bitni u radu sa decom i mladima (Oaklander, 2001).
“Mi, koji radimo sa decom, koristimo mnoge kreativne, ekspresivne, razigrane tehnike, a naš rad se često pogrešno i vidi kao “samo igra.” Ove tehnike su sama suština našeg rada i često mostovi koje uspostavljamo sa detetom, ali i mostovi koje dete uspostavlja samo sa sobom” (Oaklander 2001). Psihoterapija dece pomaže deci i mladim ljudima (tinejdžerima, adolescentima kasnije) da osveste i prihvate smisao različitih stanja duše, poput tuge, besa, bola, osećanja usamljenosti, napuštenosti, nemoći, itd.
Veoma je značajno podvući podršku koju psihoterapijski rad ima na poboljšanju kvaliteta relacionog odnosa roditelj – dete. Razgovori dece sa osobama koje nisu “po pravilu” na strani roditelja, već će sa istim uvažavanjem saslušati i dete i polemisati, diskutovati o problemu, situaciji koju su doneli, veoma pomaže detetu da razlikuje da li nešto radi ili odbija da uradi zato što to zaista oseća ili samo zato što smatra da mu je nametnuto kao pravilo, pa onda teraju inat, što bi se reklo.
Deci je bitno da razgovaraju sa odraslom osobom koja ih ne smatra neznalicama, mladima, nezrelima, neobrazovanima, nesposobnima, nedoraslima… Veoma im znači da razgovaraju o svojim postupcima, ponašanju, malodušnosti, preokupiranosti nekim ili nečim, nemogućnosti da se skoncentrišu na bitno. Većina dece značajno poprave svoje odnose prema bliskim osobama i poprave rezultate, ali i ponašanje u školi.
Psihoterapeuti koji rade sa decom obučeni su da pomognu deci da prihvate svoja osećanja i da ih razumeju. Deca uče da razgovaraju o osećanjima o kojima ranije nisu bila u mogućnosti ni da pomisle da ih izgovore. To uče kroz igru, pričanje i kreiranje bajki, crtanje, vajanje, itd.
Porodično okruženje i sva dešavanja i kontakti unutar istog su osnova na kojoj dete uči kako da organizuje vlastito iskustvo i kako da se njime služi u kontaktu sa drugima. Click To Tweet
Porodice razvijaju tipične obrasce organizovanja svesnosti, pregovaranja o individualnim željama i interesima i stvaraju zajedničke planove i angažovanja. Na osnovu takvog, za svaku porodicu specifičnog i jedinstvenog stila kontaktiranja organizuju se načini razmenjivanja iskustava i intrapsihičkih procesa unutar same porodice. Bilo koji stil porodičnog kontaktiranja može sadržati otpore, načine izbegavanja kontakta ili postizanje samo neke vrste kontakta. U psihoterapiji ti unutrašnji odgovori (mehanizmi odbrane) pojedinca na različite situacije ili osobe od bitnog su značaja za dijagnostiku i dalji rad sa detetom, ali i sa roditeljima.
2. Kakve probleme rešava psihoterapija dece?
Dete pokazuje svoju pobunu ponašanjem koje motiviše roditelje da za njega potraže pomoć. To dete treba da zna da može da nađe podršku kod terapeuta koji ga vidi kao individuu sa pravom na sopstveni rast. Uporedo sa detetom, bilo bi idealno raditi i sa roditeljima, jer takav kombinovani pristup obezbeđuje i adekvatnu pozitivnu promenu.
Deca koja se obrate za pomoć psihoterapeutu mogu patiti od raznih poremećaja i mogu pomoć zatražiti zbog različitih duševnih stanja:
- preterana povučenost
- život u svetu fantazije
- agresivnost/napadanje
- udaranje
- hiperaktivnost
- prestanak govora
- razni strahovi i fobije
- izuzetno poslušni i dobri
- teško zavisni od okoline
- enureza i enkopreza
- mucanje
- razne psihosomatske bolesti (npr. astma, alergija, ekcemi, i sl.)
- anoreksija (bulimija)
- autizam
- laganje
- krađe
- podmetanje požara
- preddelikventno i delikventno ponašanje.
U adolescenciji, deca se mogu javiti i zbog sledećih problema:
- zavođenje
- promiskuitet
- upotreba droge i alkohola
- zloupotreba interneta
- kocka, itd.
Najviše zbunjuje verovanje roditelja (iako veoma svesno uoče navedene tegobe) da su to prolazne faze koje idu u sklopu odrastanja. Ne retko se dešava da roditelji zanemare kod svoje dece i stanja poput:
- depresije
- anksioznosti
- hiperaktivnosti
- nemanja samopouzdanja
- zlostavljanja
- samopovređivanje
- post traumatske simptome.
Naravno, sigurno je da niko to ne previdi namerno. Za mnoge navedene tegobe roditelji saznaju posredno. I to veoma često srećem u ordinaciji.
Još je jedna veoma značajna uloga psihoterapeuta – pružanje psihološke podrške i osnaživanje dece sa određenim fizičkim disfunkcionalnostima.
3. Ko može da se bavi psihoterapijom dece?
Po pravilniku EAGT (Evropska asocijacija za geštalt terapiju) postoje profesije koje mogu dobiti licencu geštalt psihoterapeuta i legalno se baviti geštalt psihoterapijom. Obrazovni nivo sa kojim neko može otpočeti edukaciju za geštalt psihoterapeuta odgovara osnovnim studijama visokog obrazovanja (psihologija, pedagogija, medicina, stručna diploma iz medicinske i psihosocijalne struke).
Timski rad u razvoju deteta i saradnja roditelja, izabranog pedijatra, psihologa, su neophodni da bi dete zdravo i pravilno raslo i razvijalo se, a po potrebi se ciljano uvode i pedagog, logoped i defektolog reedukator.
Pre nego što se odlučite da dete uključite u psihoterapijski rad obavezno proverite “pozadinu” samog psihoterapeuta: šta mu je osnovno zanimanje, gde je i da li je kompletirao sticanje svoje osnovne diplome psihoterapeuta, da li znate nekoga ko je radio sa odabranim terapeutom, da li je aktivan na društvenim mrežama i kako, i sl.
4. Tipovi i metode koje se koriste kod psihoterapije kod dece
Kada govorimo o razlikama psihoterapije koja se praktikuje sa odraslima i onoj koja se praktikuje sa decom, samo je jedna veoma bitna stavka o kojoj terapeut treba da vodi računa – dete treba da ga razume, treba da shvati poruku koju mu terapeut šalje. Cilj terapije je naravno identičan kao i kod odraslih – postizanje psihofizičkog boljitka (blagostanja).
Tip psihoterapije ili tehnike koje primenjujemo u radu sa decom i koje bi trebalo da daju najbolje rezultate zavise i od uzrasta deteta. Erikson smatra da postoji osam faza psihosocijalnog razvoja deteta koje se mogu prepoznati, koje imaju i karakteristične simptome, a po kojima se psihoterapeuti mogu orijentisati pružajući podršku deci u radu sa njima.
Tehnike rada su različite i opet zavise od uzrasta i stepena razvoja deteta. Najpopularnije su:
- različite igre
- završavanje bajki
- crtanje
- vajanje, itd.
Jedna od popularnih igrica u mojoj ordinaciji je “The Mad Game” (kreirala ju je Patricia Davidson), a deca je vole jer iz nje uče da je u redu naljutiti se i da svoja osećanja i treba da pokažu.
Igra usporenih pokreta decu uči samokontroli.
Završavanje bajke je lep dijagnostički instrument svakog psihoterapeuta koji se bavi decom i upoznat je sa fazama psihofizičkog odrastanja dece.
U svakoj ordinaciji koja se bavi decom postoje različiti setovi igračaka, koju deca i te kako koriste smišljajući svoju ličnu priču.
5. Psihoterapija dece – primer iz prakse
Psihoterapiju dece možemo realizovati kroz individualan ili grupni rad (i ovo često zavisi od odluke roditelja, jer terapiju kroz igru u grupi mnogo lakše sami podnesu od činjenice da im dete ima individualne seanse). Naravno deca mogu biti uključena i u porodičnu psihoterapiju.
Individualna senasa traje 45 minuta i to je vreme kada školska deca mogu da aktivno učestvuju u radu. Naravno kada se uključe članovi porodice i kada se radi o porodičnoj terapiji ona traje 60 minuta, a na zahtev i po potrebi članova porodice i do 90 minuta. Na prvoj seansi uvek su prisutni roditelji, jer se tada postavljaju pravila rada i definiše ugovor o terapiji koji obezbeđuje pravilan rad terapije.
Ukoliko porodica ima više dece, ona na terapiju mogu dolaziti individualno ili grupno i to najčešće definišu roditelji. Grupna dinamika je za terapeuta izuzetno značajna, jer tada dobija i sliku dinamike u samoj porodici.
Obično se za pomoć obrati majka, ali nikako ne mogu i ne želim zanemariti ulogu oca u vaspitavanju dece. Tako jednom prilikom mi se za pomoć obratio otac troje dece. Otac mi se obratio za pomoć i podršku, jer je bio zabrinut za opšte psihofizičko stanje svoje troje dece, zbog teške porodične situacije u kojoj su se našli. Stručnom psihološkom podrškom želeo je da olakša period kroz koji su deca tog trenutka prolazila i time prevenira eventualne, moguće veće probleme u psiho-socijalnom statusu svoje dece. Sa decom je došao na prvi susret, koji uvek organizujem kao inicijalni, kako bi sagledala potrebe klijenta (u ovom slučaju klijenata), predstavila sebe, čula problem/e zbog kojih mi se i javljaju, njihova očekivanja, definisala proces rada, međusobne saradnje, ali i sagledala svoje mogućnosti i želju da nastavim da radim sa istim klijentom. Naravno, inicijalni susret organizujem kako bi i klijenti bili u mogućnosti da me bolje upoznaju i odluče da li će nastaviti da rade samnom, da li sam im “legla”.
Iz anamnestičkih podataka sam dobila informacije da deca trenutno žive sa ocem. Otac je zbog poslovnih obaveza bio vezan za inostranstvo, gde je povremeno boravio, ali se na molbu dece vratio kući. Najstarije dete daje podatak da je nesigurno, da ume da zaboravi na domaće zadatke i obaveze iz škole i da je povređeno zbog situacija koje je imalo sa majkom. Srednje dete direktan kontakt teže ostvaruje (ne drži ga mesto, kontakt očima retko ostvari, nije skoncentrisano na razgovor koji se vodi).
Procena pacijenta predstavlja najvredniji aspekt geštalta i stalna je karika rada, od početka do kraja terapije. Ona podrazumeva prepoznavanje modela ponašanja, stilova kontakta, znakova, kao i simptoma o kojima pacijent govori. Najveća koncentracija na proceni je na samom početku rada, ali i u mnogim epizodama terapije (Houston, 2003). Procena pacijenta svakako predstavlja deo početka rada sa pacijentom.
Tokom ovog susreta definisala sam i pravila rada (tzv. Ugovor o radu), a jedno od pravila koje sam podvukla je da tokom rada nećemo koristiti mobilne, obzirom da je srednje dete sve vreme susreta držalo telefon u rukama i igralo igrice. Ono što je za decu u samom startu bilo značajno su postavljene granice koje nismo zaboravili ni na sledećeim susretima. Zdrav kontakt podrazumeva upotrebu svih čula (vid, sluh, dodir, ukus, miris), svesnosti, kao i odgovarajuću upotrebu određenih aspekata tela (govor tela, telesni procesi), sposobnost da se izraze osećanja u potpunosti, a intelekt upotrebi u svojim različitim oblicima (kroz učenje, izražavanje ideja, misli, interesovanja, želja, potreba, srdžbi). Kada je bilo koji od navedenih modaliteta inhibiran, ograničen ili blokiran, dobar, zdrav kontakt pati (Oaklander, 2001). Fragmentacija istih, pre nego integracija u deci dovodi do kompromitovanog kontakta. Deca koja imaju probleme, koja su potištena, zabrinuta, uplašena ili ljuta će se opasati oklopom i ograničiti se, povući se u sebe. Deca se inhibiraju i blokiraju zdrav kontakt, a zdrav kontakt podrazumeva osećaj sigurnosti sa samim sobom. Ova deca se nikako nisu osećala sigurno.
6. Zaključak
Prethodnim pasusom želela sam da vam dočaram kako započinje proces terapije, kako se odluče roditelji, kako i šta kažu ili urade deca na terapiji, šta se prati.
Često mi se postavlja pitanje koliko će to (terapija) da traje. Sve je individualno. Može se desiti, da ukoliko definišemo problem na prvom susretu, možemo primeniti Brief Gestalt Therapy (ciljanu geštalt terapiju) gde konkretno radimo na navedenom problemu. Tada terapija traje 6 do 8 seansi. Nekada terapija traje i znatno duže, sve zavisi od situacije u kojoj se nalazi dete, podrške koju ima iz okruženja, volje deteta da radi, itd.
U svom, ranije citiranom, članku (“Geštalt Play Therapy”) Oklander kaže da postoje određeni putokazi kojih tertapeut treba da se pridržava u geštalt terapiji igrom:
- Treba proceniti sve aspekte dece koja su inhibirana, blokirana, izgubljena, jer ta i slična osećanja svakako će ometati prirodni, zdrav rast i razvoj
- Terapeut treba da obezbedi materijal za decu koji odgovara njihovom uzrastu, a po potrebi i terapijskom procesu
- Promovisati iskustvo koje omogućava osnaživanje selfa dece i promoviše ekspresiju emocija u okviru zdravog okruženja
- Prihvatiti i uvažiti decu onako kako ona sebe predstavljaju
- Održavati dobar kontakt sa decom, biti potpuno uključen u rad i osetiti energiju dece, što može ukazati na prekid kontakta sa samima sobom
- Izbegavati interpretacije i s pažnjom voditi decu kroz prepoznavanje svojih projekcija i usvajanje istih
- Terapeut treba da bude spreman da se uključi u igru sa decom
- Terapeut treba da poštuje sopstvene limite i granice, uspostavljajući jasne granice za decu (po potrebi)
- Biti autentičan, nemanipulativan i “podudaran”
- Komunicirati sa roditeljima, edukovati ih i uključiti u proces rada koliko god je moguće.
Ovo zaista i jesu ključna pravila tj. protokol rada koje svako od nas ko se bavi psihoterapijom dece treba da poštuje i primenjuje.
Autor: Mr. sci. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT
Izvor: Ćirković O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Zemun: Riznica; 2018.
