Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut
Nema dana da ne čujem kako je neka dama predobra, preuspešna, prelepa, prehumana… al neispunjena, tužna i sama. Nešto nedostaje. Ona se u ljubavi preda cela, ali “uvek” bude prevarena, ostavljena, i opet na kraju sama.
Ima li kraja?! Ako ima, onda kada više, gde i kako? Postoji li ključ sreće?
Zaista ponekada, a u poslednje vreme sve češće, prosto ne znam kome je teže u toj i takvoj samoći: tim divnim ženskim bićima, prelepim devojkama i ženama ili njihovoj porodici, prvenstveno majkama. Ne retko, prve me majke i pozovu da pitaju za savet ili zakažu termin za sebe ili kćerku ili za obe. U ovakvim poljima svi pate i sve ide u krug, klupko se, uz sav napor i zalaganje samo mota i mrsi, pa kraja nema, a i početak se izgubio, utopio u svim suzama i tegobama.
Nije vaša kćerka nervozna i bezobrazna, negativna, samoživa, bahata, jer joj tako prija i jer je to njena priroda (sve su ovo samo neki od opisa koje čujem od roditelja u ordinaciji). Nema ona panične napade jer je besna ili zato što želi da privuče pažnju drugih kažnjavajući vas. Ne povraća, ne gladuje, ne pije, jer tako živi današnja omladina. Vaša kćerka je sama i plaši je ta samoća. Da se suprotstavi tome zna samo iz mesta koje nosi iz svoje kuće i svoje porodice. Da li zaista mislite da je u društvu “loših” momaka zato da bi vama kontrirala? Da li mislite da bi zbog toga plaćala cenu samoće, straha od prevare, maltretiranja, ostavljanja? Onda zaista previše sebi dajete na značaju. Ako ste vi bili žrtva nasilja u porodici (dobiti “s vremena na vreme po koju ćušku”, trpeti verbalno maltretiranje, vređanje, je upravo nasilje, htele vi to da priznate ili ne, pričale o tome ili ne), pomozite vašem detetu da ne upadne u istu zamku (a to sve češće gledam). Vaša kćerka se nije rodila sa saznanjem da je najlepša, da je najpametnija, da je bolja od druge dece. Ona je to ponela iz kuće, baš kao što je ponela da “dečaci ne vole debele devojčice”, pa sada roditelji, čije su to rečenice bile, leče svoje kćerke od bulimije, anoreksije ili prekomerne težine, a silne pare (čujem da i kredite dižu) ostavljaju plastičnim hirurzima da bi im kćerka doradila uši, nos, usta, grudi….
Ostavite ego po strani zarad vaše dece. Ne postoji knjiga na ovoj zemaljskoj kugli u kojoj piše da je srećna i ispunjena i zdrava žena, žena koja ima: uspešnu karijeru (bez obzira na cenu), muža (po bilo koju cenu), decu (koju urniše po školama i školicama, a jedini kontakt koji ostvaruju je obezbeđivanje novog tableta i igrica), dobre godišnje odmore i egzotična putovanja, pare, silne posilne koji svi nešto pomažu da bi napravili tu idiličnu formu srećne i uspešne žene sa srećnom porodicom. Ne drage moje. To i takva slika je slika za komšije i “dušmane”. U to možete i vi da verujete, ali znate da nije tako, osećate to kad stanete i pogledate u sebe. LJUBAV je ono što ženu čini srećnom. Ljubav prema sebi. Ljubav prema bližnjima. Ljubav prema svima.
Koliko je godina (decenija) potrebno da žena proživi da bi ugledala sebe, da bi osvestila šta istinski želi i šta joj treba. Koliko je godina (decenija) potrebno da shvatite da ego nije fenomen koji se dešava drugima i da ste vi na njega imuni. Ne, drage moje. Ego je tu. Ego živi sa nama i u nama. Ego nas vodi kroz naše putovanje kroz život. Ego nam je pomogao da preživimo, da se izborimo, da nastavimo dalje. Ego nas je doveo tu gde jesmo i da budemo to što jesmo. Ego je uvek gladan slave, titula i priznanja, moći. Moći, kakva god ona bila. Moći, koliko se god mi zavaravale da to i jesmo. Samo što moćne ne znači biti i viđene, biti priznate, biti uvažene. E, to je ono što nosimo odavno, još iz vremena bajki. Nosimo potrebu da nas vide, da postojimo, da imamo svoja htenja i želje, svoja mišljenja i stavove. Ali ne mogu drugi da nas vide ukoliko same sebe ne vidimo. I što se više borimo za “moć” (u ovom kontekstu moć ne znači bukvalno moć, bilo koje vrste: političke, profesionalne, ljubavne, i sl. moć je ovde biti ugledana), sve više posrćemo, sve više lutamo, tragamo, nestajemo.
A gde je kraj?
Kraj je u nama samima. Baš kao i sve drugo, od nas zavisi da li ćemo svoju sreću tražiti u drugima i očekivati da nam je drugi daju ili ćemo je potražiti kod baba Saveta, da nam u šolji ili kugli kažu šta će biti ili ćemo pristajati na bilo šta pod parolom “bolje išta nego ništa” i tako ostajati u dvorištima stereotipa i predrasuda čineći sve osim najdelotvornijeg – da pogledamo u sebe. Pogledati u sebe je najteže! Najteže je jer je i najbolnije. Pogledom u sebe nećemo se samo susresti sa svim našim tugama, nezadovoljenim potrebama, promašajima, susrest ćemo se i sa šemama po kojima živimo, sa introjektima (davno usvojenim pravilima iz porodice ili društva), sa promašajima i šemama naših mama i baka, preplaviće nas i transgeneracijska energija.
Kada ugledamo sebe, sve što smo i kako smo radile, kada to priznamo, kada osvestimo šta nam prija a šta ne, kada shvatimo šta želimo, tada ćemo i definisati naše autentične potrebe i početi kreirati put kako da ih i zadovoljimo. Ovoga puta kreiraćemo put po našoj meri. Kada nam prethodni pokušaji sreće postanu mogućnosti za naš lični i profesionalni rast i razvoj, za samougledavanja i samoizgrađivanje, otvaraju nam se putevi spoznaje sebe, spoznaje ne samo svoga tela, već i duše i duha. Ugledaćemo mesto gde je balans umetnost, gde je umerenost vrlina. Kada naučimo da praštamo, da prihvatamo, kada naučimo da uzimamo od drugih koliko nam treba, a da ne budemo preplavljene tim drugim osobama, kada naučimo da dajemo onoliko koliko nam je po meri tog trenutka, pa i po cenu da se ta druga osoba naljuti a da mi sa tim ostanemo mirne, e tada smo na pravom mestu. Tada smo uvremenjene, utelovljene i SLOBODNE. Slobodne da volimo, da postojimo, da se projavljujemo pred drugima autentične, samo svoje. Slobodne da postavljamo granice. Slobodne da živimo, a ne da odrađujemo život. Mnogo je kratak da bi ga životarile. Ključ ljubavi je u nama. Osetite ga.
