“Mi svi živimo iz ega. Međutim, ego je uvek gladan moći”, kaže psihoterapeut dr Irving Polster. Prva i najvažnija uloga ega je prilagođavanje stvarnosti.
Kako se prilagođavamo stvarnosti? Da li se osećamo nemoćno? Možda se stidimo? Da li nas preplavljuje strah jer želimo jedno, a radimo potpuno suprotno? Kada smo naučili da budemo pokorni? Ili smo poslušni? Znamo li razliku?
Profesor Jerotić kaže: “Pokorni smo iz straha, a poslušni iz ljubavi.” Osećanje teskobe u sopstvenoj koži mnogima je poznat. Svesni smo da može drugačije. Strah nas blokira da to drugačije i sprovedemo u delo. I onda nas preplavi nemoć…
Šta je EGO?
Vlastito JA.
Ego je podešen za primanje draži i odbranu od njih. Princip naše vrednosti definiše ego. Kada ego primi draži, dobija sledeću ulogu – da organizuje i integriše psihičke procese u skladnu celinu. Ako ego ne uspe u tome onda se aktiviraju različiti mehanizmi odbrane (Ž. Trebješanin, 2008.).
Lepe definicije. Zvuče logično i lako. Gotovo idealno!
A kako se dešava u stvarnosti?
Primer I
“Ja znam da sam timski igrač. Svima izlazim u susret. Svesna sam i da se svi oslanjaju na mene, jer mi nije problem da radim. Problem je što se osećam neuvaženo, a u poslednje vreme i iskorišćeno. Postaje mi preteško i želim da dam otkaz!” EKSTREMNO
Primer II
“Kako dobiju partneri poruku od mene da nisam ozbiljna. Ja samo želim stabilnu vezu! Porodicu u budućnosti. Ne treba mi veza za zabavu. Nešto samnom nije u redu!” OČAJNO
Primer III
“Ne znam šta da radim sa detetom. Ja hoću za njega sve da učinim, ali šta god da radim nije dobro. Naporna sam!” TUŽNO
Šta nije “u redu” u prethodnim primerima?
Uporno svi gledaju šta greše, gde nisu dovoljno dobri. Paradoksalno, što više “navaljuju” efekat je sve gori. Svi upadaju u vrzino kolo koje su sami kreirali. Još gore bi bilo gledati u druge kao samožive, nezahvalne, bezobzirne, grube, bezobrazne…
Cilj psihoterapije jeste da od pokreta ka drugima učimo da se okrećemo ka sebi. Bilo ko, u ovim ili sličnim primerima, nije kriv. Svako radi najbolje što zna, kako je naučio i u skladu sa sopstvenim mehanizmima odbrane. Njih smo formirali nekada davno. Sve osobe u prethodnim primerima radi ono malo dete u njima. Dete koje traži svoj zavičaj. Malo dete koje nije ni uvremenjeno ni utelovljeno u sadašnjem trenutku.
Primer I
Devojka je naučila da daje sebe maksimalno, da se dokazuje. Ne postavlja pitanje da li u timu ima i drugih igrača. Ona zna da sve treba da finkcioniše besprekorno. Kada sa tom idejom uđe u tim i preuzme sve obaveze i odgovornosti, nauči ostale da se oslone na nju, pa zašto bi onda ostali preuzimali odgovornost? Još gore, po nju, zašto bi je uvažavali i odavali priznanje, kad ona ne uvažava sebe. Ona podrazumeva da će sve da odradi. Ne samo da odradi, već i da iskontroliše.
Konrola je ovde ključna reč. Ona je sigurna samo ako sve konce drži u svojim rukama. To u jednom trenutku postane previše. Umara. A može i da boli!
Primer II
Ostvariti novu vezu moguće je samo ako prethodne ostanu iza nas kao završene priče, završeni poslovi. Ako iskustva iz prethodnih veza unesemo u novu, gubimo kontakt sa sobom, sa sadašnjim trenutkom. I ona i partner mogu biti “idealni” (lično ne verujem u idealne, uvek ima prostora za rad), ali poruka koju šalje nekim budućim partnerima, verbalno i neverbalno, predstavlja model koji je kreirala iz prethodnih veza. Naročito ako je iskustvo bilo neprijatno.
“Bilo je i u prethodnoj vezi sve super. Ipak, preko noći je sve puklo!”
Pratner u novoj vezi, nije partner iz prethodne. Ni vi niste isti. Imate iskustvo više, više ili manje prijatno. Osećanja vezana za ta iskustva neophodno je integrisati. Nije moguće ostvariti stabilnu vezu ako dižete zidove oko sebe, da se ne bi priča ponovila. Čisto radi prevencije. I, naravno,
opet kako bi držali sve konce u svojim rukama.
Primer III
Roditelji se često “pecaju” na istom mestu – deci žele da pruže ono što je njima nedostajalo od njihovih roditelja (materijalno ili emotivno, efekat je isti). Tako roditelji postaju preplavljujući, naporni.
“Voleti i poštovati dete znači, između ostalog, dopustiti da se razvija i njegova volja”, kaže profesor Vladeta Jerotić u tekstu “Moja volja, tvoja volja, njegova volja”.
Šta učiniti?
Kada vidimo da nešto ne funkcioniše najsigurniji korak je stati. Ako stanemo, ne znači da smo nesposobni da rešimo situaciju. Nismo ni glupi. Niti neadekvatni. Stajemo da bi osetili sebe. Nemojte se plašiti da stanete. Postavite sebi pitanje: “Da li meni ovo prija?”
Da li ima mesta strahu? “Svi se mi pomalo plašimo”, upravo je deci u kampu Vanje Grbića izgovorio lično Vanja, olimpijski šampion i poslednji čovek za koga bismo rekli da ima straha.
Strah nas motiviše da napravimo pokret napred. Međutim, ako strah postane naš gospodar, onda više nismo u kontaktu sa sobom. Počinjemo da projektujemo najgore moguće opcije. I tu se gubi kontrola. Osećamo se malim, nemoćnim. Više ne živimo, već preživljavamo. Počinjemo da se plašimo reakcija drugih. Prestajemo da radimo, počinjemo da odrađujemo. I tako se gubi svaka čar života.
Tragamo za rešenjem. Međutim, tragamo sa egom. Čim uključimo ego, postavljaju se pitanja: “Kako? Zašto? Šta sam mogla bolje? Gde sam pogrešio?”
Traganje bez ega obezbeđuje nam adekvatan odgovor. Traganje bez ega omogućava nam da prihvatimo da rešenje “ne mora” odmah da se nađe. Traganje bez ega omogućava nam da se fokusiramo na sadržaj, a ne na forme (koje je naše malo dete nekada davno naučilo).
Bez ega ne možemo. Neophodno je da naučimo da budemo u skladu sa sobom.
Autor: Mr. sci. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, MA, EAGT
