Mnogi od nas se pitaju znaju li komunicirati sa decom i ostvariti kvalitetan odnos sa njima na taj način. Kako da znate radite li to kako treba?
Da li vam se dešava da u komunikaciji sa detetom prepoznate nešto što se videli ili čuli od prijatelja, ljudi iz medija, iz parka, ili čak doživeli kao dete kroz komunikaciju sa svojim roditeljima? Da li vam se dešava da neki problem rešavate na određeni način samo zato što ste toliko puta videli ili čuli da se taj problem tako rešava? A da li mora baš tako?
U poslednje vreme, a po pravilu, naročito pred kraj školske godine, u momentima kada se donose „velike“ odluke od značaja za „celu budućnost“ u mnogim porodicama dolazi do velikih stresnih situacija i pokreta dece koje roditelji em ne mogu da razumeju, em još teže prihvataju. Bukvalno dolazi do trenutaka, svađa, razilaženja u kojima se ne snalaze ni sami roditelji, a kamo li deca.
Ova razilaženja u odabiru i prihvatanju načina življenja naročito teško padaju deci i imaju uticaja na razvoj dece.
Ona su rastrzana između onoga što žele ili što ne žele, njihovih nezadovoljenih potreba, razočaranih roditelja koji to neretko i demonstriraju na njima svojstven način (koji kad bi se malo zastali shvatili bi da jako podseća na već viđene situacije između njih i njihovih roditelja). Neka deca se povlače pred željama roditelja (jer ko će bolje znati), neka postaju agresivna, čak i nasilna, neka posezaju za ekstremnim postupcima samokažnjavanja ili kažnjavanja drugih bliskih, itd. U svakom slučaju, ne dolazi do ostvarivanja dece na njima željeni način i to otvara vrata zastoja u rastu i razvoju deteta u nekom trenutku njihovog života. O svemu gore navedenom pisaću u nekom novom tekstu.
Ono što jeste jedan od osnovnih uzroka ovakvih situacija jeste neadekvatan ili nepotpun kontakt (ukoliko pravog kontakta i ima) koji su roditelji i deca kreirali i uspostavili od samih početaka zajedničkog bivstvovanja.
Često se roditelji, na ove reči, uvrede, povuku, jer to dožive (a opet u skladu sa svojim mehanizmima odbrane) kao svoj neuspeh, kao optužbu, što sigurno niti je bilo rečeno, niti je postojala pomisao o tome, niti je to znak manje ljubavi prema deci.
Nije stvar slušati kako neko priča, nego čuti šta zaista poručuje, kako verbalno, tako i neverbalno.
No, ni kontakt, ni postavljanje granica nisu tema ovoga razmišljanja. Centralna tema je mesto i uloga roditelja. U svakom „bliskom“ susretu zastanite i zapitajte se: „A šta je ovde moje? Kako sam ja ovome doprinela/doprineo?“
Zapitajte sebe kako ste se našli u toj situaciji, zašto mislite da ne postoji drugi ni bolji način od onoga koji Vi nudite. Zašto: „tako treba“, „tako mora“, „to svi rade“, „tako je pravilno“, zašto je Vaše dete „nežno i osetljivo“, kako to „sve dobre majke rade tako, a pravi očevi ovako“, i tako redom dalje bez kraja, do u nedogled. Osetite jačinu ovih prethodno pročitanih reči. Gde pišu ta pravila? U kom zakonu? Da li je to Vaše priča? Da li su Vam poznate ove etikete kako ih je monahinja Matrona nazvala, a psihoterapeuti to zovu introjekti?
Teško je odupreti se tome, zato ljudi i rade na sebi, na svom ličnom rastu i razvoju, na ugledavanju sopstvenih shema i mehanizama odbrane. I ne što je teško, neko može biti i bolno. Izuzetno bolno!
I zato kad sledeći put dođete u situaciju da slušate potrebe svoga deteta (ovde se ne misli na materijalne), pre nego što odreagujete, zastanite za trenutak i zapitajte se da li je vaš komentar pripada vama, da li je autentičan.
Autor: Dr Olivera M. Ćirković, geštalt psihoterapeut, specijalista pedijatrije
