Uticaj distanciranja na psihičko zdravlje – postoje li osobe koje dobro podnose izolaciju?

Svakodnevno slušamo o značaju distanciranja i izolacije, trudimo se da sve ispoštujemo, ali ne ide baš tako jednostavno. Ne postoji osoba kojoj je svejedno. Ne postoji osoba ni kojoj je u svakom trenutku sve potaman i u redu.

Kako podnosimo izolaciju i fizičko distanciranje u vreme pandemije? Koliko takva prinuda (potreba) ugrožava naše psihičko i fizičko zdravlje? Šta nam najviše nedostaje? Da li postoje mehanizmi kojima možemo podržati sebe? Koliko smo daleko (ili blizu) sopstvenih granica izdržljivosti?   Odgovore na ova pitanja, pokušala sam da vam dam u daljem tekstu.

Psihički procesi u krizi

Kada govorimo o psihičkim procesima, bitno je podvući da su to oni naši, unutrašnji, subjektivni fenomeni. Ti mentalni fenomeni su promenljivi. I oni imaju svoju dinamiku. U njih ubrajamo: opažanje, pamćenje, učenje, mišljenje, odlučivanje, emocije, motivaciju, itd.

Svako od nas je individua za sebe. Kao takva jedinstvena celina, naš organizam se karakteriše jedinstvenom strukturom ličnosti. Naravno ta struktura ličnosti je u velikoj zavisnosti i od uticaja okruženja, genetike, sopstvene angažovanosti na ličnom rastu i razvoju.

Postoje različiti tipovi kriza. Krize mogu nastupiti i u određenim životnim fazama ili uzrasnim dobima i kada tako gledamo, za neke krize možemo reći da idu uz doba (adolescentska, kriza srednjih godina, i sl.).

Velika pometnja nastaje kada kriza nastupi na širem nivou (poput recimo ekonomske krize,  ratova, migracija, velikih svetskih procesa i promena, pandemija). Ovakve, globalno rasprostranjene krize mogu prouzrokovati velike promene, disbalanse, a ono što je najgore je činjenica da su posledice takvih kriza dalekosežne i provlače se kroz generacije, u svakoj ostavljaljući trag.

U slučaju pandemije, danas poznate kao #COVID_19, svedoci smo ozbiljnih i relativno kontinuiranih poremećaja u dosadašnjim obrascima ponašanja. Fizičko distanciranje koje je neophodno sprovesti u cilju prevencije prouzrokovalo je  u velikom broju slučajeva (u širokoj populaciji) ozbiljne poremećaje u psihičkom doživljavanju i manifestaciji određenih patologija: anksioznost, depresija, psihosomatske tegobe, panični napadi, neuroze, bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija, i sl.).

Često vam pišem o horizontalnom i vertikalnom nivou povezanosti. Mi, kao svesna bića, bića sa pravom na izbor i slobodu volje, ne samo što težimo da rastemo i napredujemo po horizontalnoj putanji (odrastanje, rast, razvoj, školovanje, dostizanje određenih ciljeva, prevazilaženje životnih kriza, gubitaka…), mi imamo potrebu i da rastemo i razvijamo se na vertikalnoj putanji. Tako tragamo za smislom. Traganje za smislom jača naš psihički i duhovni život.

Razlika između horizontalnog i vertikalnog nivoa doživljaja sebe ogleda se i u saznajnim procesima. Dok na horizontalnom nivou zadovoljavamo našu ego funkciju (dostižući ciljeve od mesta A do mesta B), držeći sve “pod kontrolom”, vertikalni nivo donosi nam dosta saznajnog. Saznajnog, ne samo kroz lepe i prijatne trenutke, već mnogo više kroz bol, patnju, stradanje, posrtanje…

Distanciranje u vreme krize – kako fizička distanca utiče na našu psihičku stabilnost

Nije problem biti fizički distanciran od drugih, sve dok to sami biramo. Onoga časa kada nam je rečeno (da ne kažem naređeno) da je fizička distanciranost neophodna nastali su problemi. Sva naša čula su se uznemirila. Naša percepcija je postala značajno osetljivija. Ono što projektujemo, kao posledicu takve percepcije, značajno može ugroziti psihičko zdravlje bilo koje osobe. I one, do pre krize, izuzetno psihofizički stabilne osobe.

Ako se podsetimo da, ni pre pandemije i proglašavanja vanrednog stanja, nisu svi bili ni fizički, a ni psihički stabilni, zatvaranje u domove (a tako smo doživeli izolaciju) ove disbalanse, odnosno patologije može samo pogoršati.

Bitno je podvući

da fizička distanciranost ne predstavlja i emotivnu distanciranost

Nemati kontrolu nad dešavanjima, nepoznanica, informacije koje prestižu jedna drugu, a nisu optimistične, čine da se osobe dodatno destabilizuju, uplaše i reaguju na sebi svojstven način.

Na horizontalnom nivou, osobe se jednostavno mogu “zamrznuti”, jer se gubi kontrola. Čak i ako je nekada postojao plan ili cilj, sada “voljom drugih” (značajno je podvući – ne svojom voljom), taj plan nestaje. Osoba sebe može doživeti kao nekompetentnu da adekvatno odreaguje i “spasi šta se spasiti da”.

Na vertikalnom nivou, može se manifestovati i nespremnost za traganjem. I to je potpuno u redu u sadašnjoj situaciji. Ipak je to jako duboki deo duše, koji treba istražiti, a u koji se mnogi ne usuđuju zaroniti. A, kada je sve to još intenzivirano stresom i agresijom kao u sadašnjem trenutku, onda postaje minsko polje.

Kako osobe reaguju

Ovom prilikom još jednom ću vas podsetiti na osnovne mehanizme odbrane, po kojima se inače ponašamo u  svakodnevnom životu i u vreme kada nema ni najave od neke “opasnosti”.  U vreme krize, dodatne psihičke ekscitiranosti, ovi mehanizmi mogu samo pojačati nama svojstvene mehanizme odbrane:

• Introjekcija ili kada radimo prema nekim davno usvojenim «treba», «mora» introjektima koji nas udaljavaju od akcije koja je autentična s obzirom na potrebu. Osoba sa introjekcijom ulaže svoju energiju u pasivno prihvatanje onoga što nudi okruženje i ne trudi se da odredi svoje zahteve i želje
• Projekcija ili kada u drugima vidimo ono što ne želimo priznati sebi da je deo nas. Projekcija nas čini osobom koja se odriče izvesnih aspekata sebe i pripisuje ih okruženju
• Retrofleksija ili kada radimo sebi ono što želimo raditi drugima. Osoba sa retrofleksijom odriče se svakog pokušaja da utiče na svoje okruženje tako što postaje zasebna i sama dovoljna celina
• Defleksija ili okretanje u suprotnom smeru od direktnog kontakta ili smislenog kontakta sa drugom osobom. Ova osoba svoju interakciju sa sredinom zasniva na sistemu podataka i promašaja
• Konfluencija koja se takođe naziva i disfunkcionalna bliskost tj. kada ne razlikujemo, ne odvajamo sebe od okoline. Kroz konfluenciju individua se kreće u skladu sa trendovima.

Svi gore navedeni mehanizmi odbrane u kriznim fazama samo se intenziviraju. Nekada se intenziviraju toliko da osoba upada u ozbiljne psihičke poremećaje. I opet da ponovim, da ne bi došlo do dodatnog sećanja krivice

sve što radimo, uvek radimo najbolje što znamo 

Mi smo potpuno svesni da je kriza u celom svetu, da su svuda uvedene, više ili manje slične mere, no, mi smo fokusirani na to kako se to baš nama desilo i šta ćemo mi sada sa tim.

“Uslovi me ne određuju, već ja određujem da li da im povlađujem ili da im se opirem”, kaže Viktor Frankl, bečki psihijatar i osnivač egzistencijalističkog pravca psihoterapje nazvane logoterapija.

Ispada da je  mnogo lakše bečkom psihijatru, koji je preživeo nacistički logor smrti, da nam to kaže, nego nama običnima u vreme korona virusa da ugledamo da postoji izbor i da od nas zavisi. Paradoksalno, zar ne?

Sve što smo nekada želeli (vikend u prirodi, samo jedan dan bez kontakata i komunikacija, i sl.) ili izbegavali (porodični skupovi, kolektiv, proslave, i sl.) odjednom nam se čini egzistencijalno važno. Odjednom bez toga ne možemo. Bar ne većina nas.

I što smo svesniji da je fizička distanciranost neophodna, sve nam više treba fizička bliskost. Opet, svako iz svog mesta reaguje na distancu:

• Agresivni postaju još napetiji i agresivniji
• Konfluentni se povlače, stapaju
• Konfuzni postaju još sluđeniji
• Sigurni takođe imaju svoje momente i krize.

Niko nije pošteđen. Naravno, ima i onih koji kažu da na njih ova situacija nema uticaja, da im je odlično, bolje nego što je bilo, da konačno pronalaze sebe. Nije nemoguće pronaći sebe u ovakvim okolnostima. No, treba biti svestan da pronalaženje sebe podrazumeva i neke mračnije nijanse, ne samo ružičaste.

Značaj psihoterapije u vreme krize

Geštalt terapija usmerena je na svesnost o tome što se dešava ovde i sada (Berger, 1980.). Ta svesnost omogućava nam da delujemo u skladu sa svojim autentičnim potrebama, pa na taj način izbegavamo sukobe unutar sopstvene ličnosti koji se inače vide kroz različite neurotske i psihosomatske simptome (npr. strah, anksioznost, depresiju). Svesnost je pojam kojom je Perls (smatra se začetnikom geštalt pravca psihoterapije) označavao i definisao geštalt. Perls je verovao da ljudi mogu sami birati i usmeravati svoj lični rast i razvoj (Pearls, 1973.). To znači da svesnost možemo pojačavati, širiti polje svesnosti.

To je velika uloga geštalt psihološke podrške u sadašnjem trenutku. Postati svestan i svojih negativnih misli, ne negirati ih. Negativne misli utiču kako se osećamo u sadašnjem trenutku. I biti prisutan u sadašnjem trenutku, u sada i ovde.

Prisutnost je ono što nam sada treba.