Autor: Dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut
U jednom beogradskom vrtiću deca, uzrasta od 3 do 6 godina, dobila su zadatak da naprave čestitku zahvalnosti za osobu za koju smatraju da je najviše zaslužuje iz njihovog života. Verujem da niti jedna mama nije imala sekund dvoumljenja kome će njeno čedo napraviti čestitku. A desilo se čudo, da ne kažem potop!
Od njih tridesetak SAMO JEDNO dete zahvalilo se roditelju (mama je bila u pitanju) i to sa nedvosmislenom porukom (da je ne nazovem baš nematerijalnom): “Zato što moja mama uvek nađe vremena za mene”. Dve trećine dece zahvalilo se tetkama. Bravo za tetke! Ali, tetke razmislite, koliko god egu da vam godi što su se deca prvo vama zahvalila, učinila su to zato što: tetke kupuju šta požele (ovde su deca navela čak i tablete, razne komjuterske i TV igrice, kao i opreme za iste…), vode ih gde žele, daju svoju šminku, dozvoljavaju im šta žele, itd. Ostala deca zahvalila su se starijoj braći i sestrama (opet zbog pozajmljivanja mobilnih, tableta i komjuterskih igrica), a bilo je zahvalnosti i kumama, dadiljama, drugarima iz vrtića.
Ne treba ni da kažem kakva je reakcija mama bila na ove čestitke. I ponovo mi je bilo upućeno isto pitanje: “Kako to? Pa ja sve vreme posvećujem tom detetu? Bukvalno!” Ovo tom mi je zaparalo uši, a ja iskreno verujem mama na činjenici da se ubijaju od posla, samo što tu ima čuveno ALI.
Iscrpljenost, zamor, pa ne retko i rezigniranost koje mame ponekad ili često imaju, nije rezultat vremena provedenog u kvalitetnoj, zdravoj komunikaciji sa detetom. Ne! Takva komunikacija prijala bi i majci i detetu. Čišćenje, peglanje, stalno briskanje, razvođenje (nije slučajno ili greškom upotrebljena reč, već ciljano) s jednog časa na drugi, s treninga na solfeđo, dodatne časove, balet, plivanje, razvlačenje dece po tržnim centrima, jer ćete tako sve na jednom mestu odraditi (i biti s detetom i završiti nabavku i slično) ili ćete malo osetiti duh prošlih devojačkih ili momačkih dana, predstavlja neki potrošeni vremenski period, ali NIJE kvalitetno vreme provedeno sa detetom. Iskupljivanjem roditelja dozvoljavajući detetu sve, bez granica, zbog osećaja griže savesti, jer rade i prekovremeno NIJE rešenje.
No, ni kako pravilno uspostaviti kvalitetan kontakt, ni kako adekvatno postaviti granice nisu tema ovoga razmišljanja (to su oblasti koje zahtevaju mnogo više prostora i rada). Centralna tema ovoga razmišljanja je mesto i uloga roditelja. U svakom „bliskom“ susretu sa vašim detetom ili nekim njegovim/njenim delom i postupkom, svidelo vam se to ili ne, zastanite i zapitajte se: „A šta je ovde moje? Kako sam ja ovome doprinela/doprineo?“
I zato kad sledeći put dođete u situaciju da slušate potrebe svoga deteta (ovde se ne misli na materijalne), potrudite se, ne da odslušate svoje dete, već da ga uistinu i čujete.
Iz svakog neuspeha i potonuća, ukoliko to zaista i želite, pojavi se nešto novo i bolje, pa su tako i mame trebalo da dožive ovu igru s čestitkama zahvalnosti i naravno da ČUJU poruke svoje dece. A za kraj, ne zaboravite misao velikog Duška Radovića: “Ako rešite sve probleme svoje dece, ona neće imati drugih problema sem vas.”
