Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
Deca se ne rađaju nervozna, uznemirena, uplašena. Ta stanja i osećanja nastaju kod dece tokom vremena i iskustava koja nose još od malih nogu.
Ni jedan jedini roditelj nije pomislio, bilo kog trenutka, da će svojim činjenjem ili ne činjenjem, pomoći da se kod deteta manifestuje strah, koji može uvesti dete u neko stanje koje će ga u većoj ili manjoj meri destabilizovati.
Da li ste skoro pričali sa detetom o bilo čemu, a da se taj razgovor nije završio savetodavno?! Da li ste dete pitali za predlog naslova knjige koju biste pročitali ili filma, serije koje biste pogledali? Ako niste učinite to, eto mesta za odličan početak kvalitetne komunikacije.
Ne znam kako drugačije da započnem ovaj tekst nego SVAKODNEVNO (strah me da se ponavljam). Kad bolje razmislim, taj strah me i naveo da napišem ovaj tekst. Moj strah da svakodnevno čujem od dece (bez obzira da li se radi o mlađoj uzrasnoj dobi, tinejdžerima ili adolescentima), ali i roditelja da je OPET došlo do sukoba ili bar neslaganja, razmimoilaženja.
Dakle, na dnevnom nivou imam prilike da čujem da se deca ne snalaze u današnjem vremenu, iako je ovo njihova era. Ne snalaze se deca, ali ni njihovi roditelji. Eto odličnog mesta za gubitak kvalitetnog kontakta (ako je ikada i postojao).
Šta je posledica?
Sa odrastanjem deca nam postaju uplašenija, zabrinutija, imaju dileme, nesigurnija, napetija, agresivnija… S vremenom, ukoliko se ove tegobe ne “uhvate” i ukoliko se ne radi na njima, dete će razviti ozbiljnije simptome. Zato, ne možemo ni dovesti u pitanje činjenicu da danas često (svakodnevno) srećemo starije adolescente, mlade roditelje koji imaju panične napade i kod kojih se manifestuju intenzivne somatske (telesne) tegobe. Ne zaboravite, ta deca sada odgajaju svoju decu.
Deca mi svašta ispričaju na terapiji i mogu ja sa time da se složim ili ne (iz svog mesta – mesta majke, tetke, kume), ali iz mesta njihovog pedijatra i psihoterapeuta, osećam obavezu prema tim mladim bićima da priznam da veoma lepo rezonuju i postave stvari na svoje mesto. Uhvate tačno pravi trenutak i pravu činjenicu da je iznesu! Ako to ne čujemo, ako to ne ulovimo i ne suočimo se sa istinom, onda smo nesvesno odustali od adekvatne podrške tom detetu. A istina je da nam dete ukazuje, bukvalno gura nam pod nos šta je problem, šta ga muči.
“Stalno je naelektrisan i naježen”, kaže majka opisujući svoje dete. I zaključak je logičan: “Ja sam previše dala, pa je sad besan i bahat, ali sredićemo i to! Ne zna više od bezobrazluka šta bi.”
Hajde da pogledamo objektivno – da li iko kome se posvećuje pažnja ima razloga da bude “naelektrisan i naježen”? Ali pazite, pažnja nije u ispunjavanju svake želje, u preplavljivanju pažnjom i brigom, takmičenjem u broju objava na društvenim mrežama o svakom koraku svoga deteta. Pažnja nije ni odvoženje i dovoženje, ni pripremanje hrane po želji, niti u oduševljenju koliko vam je dete “sposobno i pametno”…
Pažnja je vreme provedeno sa detetom u otvorenom razgovoru. To podrazumeva da dete i čujete šta priča, a ne da ga saslušate, pa krenete po svojoj uigranoj, proverenoj, najboljoj shemi.
Kada vam devojčica kaže da bi volela da pogledate neku seriju, jer misli da ćete je tako bolje razumeti, pošto ona nije u stanju da vam pojasni svoje postupke i pokušaje da “izbocka ruke”. Jednostavno joj ne polazi za rukom. Svaki razgovor završi svađom. Poznato zar ne?!
To što vaša devojčica “vrti sve dečake oko prsta” i sa sedam godina kaže da se “nikada neće udati”, ne govori koliko je razborita i opasna u tim godinama. Govori vam da zastanete i zapitate se kako je došla na to mesto. Šta ju je motivisalo, navelo da definiše takav stav.
Deca imaju pravo na svojih pet minuta mira, imaju pravo na povlačenje. Baš kao i vi. Međutim, koliko zaista vremena provodi vaše dete u svom svetu? Šta ste uradili po tom pitanju? Da li ste nešto uradili? I kako?
Kako se desilo da vaše dete u nižim razredima osnovne škole plače i doživljava zaista preveliki stres, za njihova mala leđa, samo zato što imaju neko javno izlaganje (npr. smotru u muzičkoj školi)? Nije dovoljno samo da utešite dete i uvedete da uradi to što treba. Ostaju posledice! Imajte to na umu.
Ovo je samo par primera moga rada u poslednjih deset dana. Ima ih još i to mnogo ozbiljnijih. Obratila sam se roditeljima, jer radeći sa decom, uporno pričam, da ako jedna osoba raste i radi na sebi (u ovom slučaju dete), a druga iz najbližeg okruženja, pa još i odgovorna za ovu prvu (u ovom slučaju roditelj) ostaje na svome, onda može doći do velikih razilaženja. I odustajanja. Odustajanja od rada na sebi, na svome boljitku. Odustajanja od sebe.
Dragi roditelji, niko ne kaže da ako pitate kako ili priznate da se ne snalazite niste dobar roditelj ili da ne volite dovoljno svoje dete. Naprotiv, dokazujete upravo suprotno. Tražeći pomoć i podršku dokazujete da ste dostojni uloge koju imate – uloge roditelja.
