Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT
O ulozi majke u životu jedne individue, tragu koji majka ostavi, bez obzira na vreme koje provede sa potomkom (ne ulazeći u razloge odvajanja od deteta, kao ni vreme istog) mnogo se pisalo, proučavalo, debatovalo. Ovde ću se okrenuti najupečatljivijim detaljima iz moga svakodnevnog rada u ordinaciji, koji su i mene naterali da dodatno proučavam i istražujem ovu temu.
Majka može biti stroga ili blaga, više ili manje posvećena, uvek spremna za zabavu ili večiti mrgud, zaposlena ili ne, uspešna ili ne (profesionalno), više ili manje obrazovana, starog kova ili “novokomponovana”… Kako god je okarakterisali, opisali, šta god mislili postoji samo jedna činjenica i istina koju ne bi tebalo da smetnemo s uma – MAJKA JE JEDNA JEDINA! I sve što radi radi na najbolji mogući i njoj poznati način.
Kad se mama smeje
Osmeh to je sreća
Kada mama gleda
Planine pokreće
Kada mama priča
Muzika to svira
Kada mama peva
U srce me dira
Mamina lepota
Od duginih boja
Sve su mame lepe
Najlepša je moja
Saša Jovanović
…. Prvo, nikako ne trebamo zanemariti činjenicu prenatalnog razvoja deteta i značaja psihofizičke ravnoteže koju majka treba da ima u tom periodu. Već u ovom periodu mogu da se odigraju događaji od značaja za kasnije formiranje ličnosti. Ovde vas podsećam na značaj pozadine (događaja iz prošlosti) koju majka donosi u sada zajedničko polje s novim bićem u njenoj utrobi. Da li je trudnoća željena ili ne, da li je željena i od strane partnera, da li postoji podrška sredine i značajnih drugih, da li je prva trudnoća ili ne, ako nije da li majka ulazi s nekom traumom iz prethodnih trudnoća ili porođaja u ovu, da li je bilo spontanih ili namernih pobačaja, da li su majka i/ili otac bili podvrgnuti nekom tretmanu lečenja neplodnosti, i tako možemo nabrajati faktore od značaja za svaku trudnoću (a kasnije i razvoj jedinke) ponaosob. O značaju navedenih faktora na psihofizički razvoj nove ličnosti, kao i mnogih drugih (postojanje nekog oboljenja kod majke, genetskih poremećaja, iznenadni stresori, na primer: smrt značajne druge osobe, odlazak partnera, gubitak posla, egzodusi, koji nama kao narodu nisu strani, i sl.) mnogo više i dublje mogu da govore osobe koje se bave prenatalnom psihologijom. Profesor Jerotić, veoma često podvlači značaj i ulogu prenatalne psihologije….
… Meni se lično posebno svideo zaključak citiranog poglavlja u navedenoj knjizi profesora Jerotića, te ću ga ovom prilikom podeliti i sa vama, jer smatram da je bitan, bez obzira da li ste profesionalci koji se bave nekom od grana medicine i psihoterapije ili ste samo zainteresovani za navedenu temu.
„I pored zanimljivih i delimično dokazanih psiholoških i fizioloških zbivanja koja se odigravaju sa majkom i detetom, posebno u toku devetomesečne trudnoće, kao i složene interakcije majke sa detetom, ne smemo podleći nekritičkom entuzijazmu, slično onom koji je godinama vladao u svetu za psihoanalitičku teoriju seksualnosti, pa sve pojave u životu čoveka, zdrave i, naročito, bolesne, tumačiti samo prenatalnim i perinatalnim traumama. Ljudski život treba posmatrati kao složenu neprekinutost i celinu koja se stalno razvija i koja nije ničim, pa ni pretpostavljenim iskustvenim pamćenjem iz prenatalnog doba, tako čvrsto determinisana da bi se kasnije odigravala po nekom automatizmu. I sa težim traumama koje može da ponese iz svoga prenatalnog života, kao i traumama odigranim za vreme porođaja, ali i u toku prvih godina posle rođenja, a to je vreme veoma važno za budući razvoj deteta, čovek ostaje slobodno biće izloženo obilju događaja i doživljaja, često potpuno nepredviđenih i neobičnih, koji mogu da skrenu u suprotnom pravcu, kako jedan do tada relativno harmoničan život, tako i onaj koji je do tada proticao relativno ili potpuno neharmonično i nesrećno….”
… Period nakon rođenja deteta svaka majka doživljava na neki sebi svojstven način. Neke su presrećne, pa misle da za njih nema granica. Druge se ne snalaze najbolje, jer od dosta savetnika, ne znaju na koju bi pre stranu kako bi svi bili ispoštovani i niko zapostavljen. Treće nemaju opciju nego da se se sva koplja preko njihovih leđa prelome. Ja lično najviše volim četvrti tip – ja sam rodila, a vi gledajte šta ćete dalje. Oduševljava me koliko vremena troše na organizaciju, podelu uloga i naravno kontrolu kvaliteta odrađenog. Kao pedijatar sam bila u situaciji da svašta čujem i doživim od majki. Nije imalo razlike da li su došle zbog svojih somatskih tegoba ili bolesti deteta ili su mi se obratile zbog tekućeg problema sa detetom (čak i odraslim), odnosno kontakta sa istim. Nije bilo ni značajnih razlika u stavovima kada su godine majki u pitanju. Razlika koja je najupečatljivija je odnos prema sebi i prema drugima. Mlađe generacije umeju vrlo sebe da centriraju u žižu zbivanja, ali opet njihove mame treba o tome da razmisle (kada im kćerke, koje su sada postigle sve kao i majke, pređu preko mere)….
… Naravno sve što sam navela u prethodnom pasusu, naš odnos prema sebi i drugima, naši stavovi, tip ponašanja proizvod je našeg prethodnog života (života pre rađanja deteta), primera na kojima smo učili, sa kojima smo živeli, delo su naših introjekata (naučenog i usvojenog, ali najčešće ne i autentičnog). Upravo zbog tih naših iskustava i ranije naučenog i prihvaćenog (voljno ili ne) nastaju i modeli majki koje sada vaspitavaju nova pokoljenja.
Veoma često čujem u ordinaciji od žena srednjih godina, čija su deca adolescenti da su zbog svog lošeg iskustva iz detinjstva pokušale da budu i rade sve potpuno suprotno od njihovih majki. Nije retko da mi pacijentkinja kaže: „Toliko se trudim da ne ličim na svoju majku! Nju nismo interesovale mi deca. Bila je uvek hladna kao led!“ ili „Zarekla sam se da ako ikada budem imala dete da ću raditi sve suprotno od svoje majke! Da ću ga voleti! A šta sam dobila?!“ ili „Toliko sam želela da nas mama poljubi i poželi laku noć. A to se nikada nije desilo. Strašno sam tužna i ljuta na nju zbog toga. Ja se trudim da to drugačije odradim.“ Obratite pažnju samo na reči i upotrebu istih. Proživljeno iskustvo se razlikuje, ali tuga i patnja i čežnja za mamom je svuda ista. Isti bol za dodirom, kontaktom, postojanjem. A rezultat sa svojom decom? Rezultat je često i poražavajući. Neke od tih žena sada vode rat na dva fronta: sa svojom majkom i sa svojom kćerkom ili decom. Teško, mnogo teško….
… Ne mogu a da u ovom poglavlju ne podvučem značaj i ulogu majke (značajnog drugog) u nastanku nekih poremećaja ličnosti (graničnog poremećaja ličnosti, narcističke ličnosti, shizoidnog poremećaja, itd.). Još jedno od fantastičnih predavanja dr Lidije Pecotić “Dijagnostika i psihoterapija poremećaja ličnosti” kojima sam imala čast da prisustvujem i osvestim u šta treba da gledam i kako, gde je dete, a gde majka u nekom poremećaju ličnosti.
… I najbitnije, ne mogu a da ne podvučem da svako od nas ima samo jednu majku i da ona takva kakva je, sa svim svojim manama, a nebrojeno mnogo vrlina, radi za dete sve najbolje što i kako zna, u skladu sa svojim iskustvom, sa svojom životnom pričom, sa svojom životnom situacijom….
Izvor: Ćirković, M.O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Beograd: Riznica; 2018.
