Šta kada završimo sa onkološkom terapijom, koja, kao što svi znamo, može da bude vrlo naporna fizički i psihički. Kako nastaviti život, sve po starom, tamo gde smo stali pre lečenja, ili kreirati novi stil života?
Vratiti se u stare vode i nastaviti dalje kako za onkološke pacijente, tako i za članove njihovih porodica predstavlja veliki problem nakon završenih svih terapijskih mera i procedura. Mnogi su izazovi sa kojima se suočavaju naši pacijenti: period oporavka od iscrpljujućeg i psihičkog i fizičkog lečenja, povratak na posao, ponovno uspostavljanje seksualnih odnosa, velika želja da se mnoge stvari iz prethodnog života promene i poprave, itd. Sa istim i još nizom drugih problema i dilema susreću se i članovi porodice pacijenta.
Psihološkom podrškom i savetovanjem, bilo kroz individualni ili rad u grupi, a u cilju što adekvatnijeg i uspešnijeg oporavka onkoloških pacijenata nakon završene terapije (hirurških intervencija, zračenja, hemioterapije, imunoterapije, rehabilitacije) obezbeđuje se upravo ugledavanje matrica (otpora ili prekida kontakta, povlačenja) po kojima se pacijent ponašao, po kojima je živeo do momenta kada je dijagnoza postala izvesna.
Psihoterapeut podržava pacijenta na putu prepoznavanja, ugledavanja i priznavanja lične sheme ponašanja. Na pacijentu je da li tu shemu želi da osvesti i promeni, učini je adekvatnom zahtevima trenutnog, sopstvenog življenja.
Često se dešava da, nakon završene terapije na nekom od odeljenja onkologije, pacijenti svesni da su “živeli pogrešno” (česta definicija koja se čuje od strane pacijenata na psihoterapiji) pokušavaju samostalno da promene stvari oko sebe. To se ne može desiti dok se ne desi lični rast i razvoj samog pacijenta.
Napuštanje posla, raskidanje veza, eliminisanje osoba koje nisu ni do tada prijale pacijentu (“sve sam ih rasčistila/rasčistio” – takođe se često čuje) i slični ekstremni potezi možda kratkoročno donose boljitak (bar je eliminisan neki stresor). Međutim, na duže staze priča se ponavlja, jer u svim tim pokretima pacijent na sebi nije ništa ili nije mnogo uradio. Opet dela iz istih cipela.
Bolest je čovekovo stanje, koje ukazuje na to da čovek više nije u redu, to jest u skladu sa svojom svesti. Taj gubitak ravnoteže u telu se manifestuje kao simptom.
Svi simptomi su, po definiciji, subjektivni, a sve bolesti koje se manifestuju, bilo slabijeg ili jačeg intenziteta, imaju psihosocijalni kontekst. Razmišljati na bilo koji drugačiji način značilo bi da se medicina svede na mehaničku disciplinu. Simptom je stoga signal i nosilac informacije, jer svojom pojavom prekida datadašnji tok našeg života i rutinu svakodnevnice prisiljavajući nas da mu poklonimo pažnju. Simptom nam signalizuje da smo kao čovek, kao osoba, kao duševno biće bolesni. Simptom nam signalizira da nismo, delimično ili potpuno, svesni svoga opšteg psihofizičkog stanja, da ne slušamo dovoljno šta nam telo signalizira, poručuje.
I zato je od izuzetnog značaja da svako od nas osluškuje poruke koje nam vlastito telo šalje. Nepogrešivi je detektor ličnog nezadovoljstva i nepotpunosti.
Autor: Dr Olivera M. Ćirković, geštalt psihoterapeut, specijalista pedijatrije
