Situacije u kojima se nalazimo prečesto nam se čine nepodnošljivim. Osećamo se bespomoćno. Usamljeno ponekada, u pokušajima da se izborimo. Neshvaćenim, svakako. Sve nam izgleda previše komplikovano, a mi na izmaku snaga. Pitanje koje sebi treba da postavimo je koliko zaista imamo uvid u naše postupke, modele ponašanja. Nije sve baš tako komplikovano.
Često imam priliku da čujem da se neko na jedan način ponaša sa nepoznatim, a na drugi sa bliskim osobama. To nije tačno.
Šta jeste tačno? Kako se ponašamo? Kako nas vide? Koji je naš model ponašanja? Kakve veze sa modelom ponašanja ima unutrašnje dete u nama, o kome pišem i pričam često u poslednje vreme?
Da li je moguće promeniti se? Biti u skladu sa sobom? Naravno!
Šta je struktura ličnosti?
“Struktura ličnosti čini jedinstvo posebnih psihičkih dispozicija i podsistema, kao što su: sposobnost, temperament, karakter, motivi, interesovanja, strahovi, vrednosti i sl.”, kaže profesor Žarko Trebješanin.
Kako nastaju gore navedeni podsistemi zavisi od primarne porodice. To je porodica u kojoj odrastamo, razvijamo se, stičemo navike, kulturološke i intelektualne vrednosti. Porodica u kojoj po prvi put ugledavamo model ponašanja nama najbližih osoba – mame i tate.
Ako njihovi odnosi nisu kako treba, dete automatski kreira svoj “odbrambeni mehanizam”. Način na koji mu je najlakše da “opstane” i da ne bude previše povređeno.
Kako to izgleda u stvarnosti?
Primer 1 – Mama i tata se stalno svađaju
Dete ne prisustvuje samo raspravama svakodnevnim. Dete prisustvuje i ponašanjima majke i oca. Malo dete uči, a ne retko bude i podučavano, od strane jednog ili drugog roditelja. Majka može biti besna, plačljiva, razočarana u sve, u svoj život, odabir. Ona to može manifestovati povlačenjem u svoj svet, kako bi kupirala sve “što je snašlo”. Povlačenjem, ne retko pokušava da zaštiti dete od svakodnevnih prizora. Međutim, dete to doživljava na različite načine (manjak ljubavi, sopstvenu grešku, neadekvatnost, nepriznatost i sl.), samo ne kao zaštitu.
Otac takođe ima svoje manifestacije ponašanja. I on može da postane ćutljiv. Isto tako, može postati i agresivan. Baš kao i majka. Ja ovde ne pravim razliku. I jedan i drugi roditelj mogu imati sve navedene karakteristike i modele ponašanja.
Malo dete zaključuje (u svom svetu i iz svog mesta) da nije dovoljno, da je na teretu, samo, da ne sme da bude ono što jeste (kako ne bi izazvalo još gore situacije), pokušava da zadovolji, usreći roditelje, počinje da manipuliše.
Manipulacija je model koji sve češće srećem kod dece i adolescenata. Ne retko, sami mi kažu: “Umoran sam da se pretvaram, da manipulišem! Ja tačno znam šta kome treba reći kako bi bili mirni, bar na kratko. A sigurno, kako bi me ostavili na miru!”
Primer 2 – Prevara u porodici
Danas je zaista retkost čuti da jedan ili drugi roditelj, a ne retko i oba, nije učinilo preljubu. Neki jednostavno tako žive. Ćutke, bez problema. Ne vidim, ne čujem, ne znam. Tačnije znam, to jest osećam, ali što “ne znam” neće ni da boli.
Koji detalj preskoče?
Dete bez greške prati ponašanje svojih roditelja. I u jednom trenutku, kada stasa za svoje veze, primenjuje ono naučeno u porodici. Ako je tata voleo lepe, atraktivne žene, jedino što kćerka zna je da bude što atraktivnija, jer “što si atraktivniji, manje će te varati”.
Postoji i drugi model – kontrola, danonoćna. Skoro sam čula pitanje: “Kako meni da se desi prevara, kad sam sve kontrolisala?! Sve sam doktorka držala u svojim rukama!”
Imala sam i par pacijenata koji su mi svoju homoseksualnost objasnili ovako: “Ako smo istoga pola neće biti onih svađa, batina, varanja…” Nije tačno! Svaka osoba mi je rekla da je o “tome” (misle na svoju seksualnu orijentaciju) počela da razmišlja još od malih nogu.
Primer 3 – orijentisanost karijeri
Sve je više dece koja i ne znaju koje zanimanje zaista žele. Prečesto, biraju zanimanja kojim treba nastaviti porodičnu tradiciju. To je veoma teško, čak i kad dete voli odabrano zanimanje. Uvek ima u glavi mamine ili tatine reči “naslednik/naslednica”. Još je gore kada detetu za neka kreativna zanimanja kažete to može biti hobi, da se od toga ne živi, i sl.
Možda roditelji i nisu toliko okrenuti karijeri, koliko su usmereni na borbu za opstanak. Želja da se deci obezbedi što bolje i više, ali bar više i bolje nego su sami imali, jednostavno pojede vreme koje bi deca želela da provedu sa njima.
Opet, nisu retke ni situacije kada roditelji zaista vrše pritisak na decu, naravno iz svog mesta i sa svojim iskustvom. Tako, smatraju da je srednja muzička paralelno sa gimnazijom nemoguća misija i da će dete da “propadne” zbog toga. Ukoliko dete ne isprati sve aktivnosti svih svojih školskih drugara, znači da nije doraslo drugarima?! I ne treba samo da sve isprati, nego naravno da bude i najbolje! Teret je to. Teret preveliki, bez obzira na sposobnosti deteta i intelektualne i fizičke.
Unutrašnje dete – kako ga prepoznati?
Postoji predivna knjiga i svima je toplo preporučujem. Autorka je Štefani Štal. Knjiga se zove “Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj”.
Autorka je u naslovu sve rekla. Praktično, sve ono što vam pišem u svojim postovima poslednjih par nedelja upoređujući četiri mala/odrasla bića autorka je rekla u naslovu.
“Unutrašnje dete je metafora. Ona opisuje nesvesne delove naše ličnosti koji su svoja karakteristična obeležja dobili u detinjstvu. Unutrašnjem detetu pripadaju naša osećanja: strah, bol, tuga, bes, ali i radost, sreća, ljubav. U unutrašnjem detetu postoje, dakle, pozitivni i srećni delovi, baš kao i negativni i tužni.”
Kako nastaju modeli ponašanja? Saveti za roditelje
Ključnu ulogu u formiranju modela ponašanja ima vaspitavanje i klima u porodici.
Nikada nisam dovela u pitanje ljubav koju roditelji imaju prema svome detetu. Ono na šta treba da obrate pažnju je kako ljubav manifestuju.
Deci, kao i svakom odraslom biću je značajno da se povežu sa osobom/osobama uz koju odrastaju. Tako se osećaju prihvaćenim i voljenim. Tako osećaju da su u redu. Takođe, deca treba da znaju za granice. Obezbediti im autonomiju, postojanje i pokazivanje njihovog bića, je neophodno. Isto tako ne bi trebalo da njihova autonomija preraste u samovolju i teror nad svim osobama oko sebe.
Potreba roditelja da nauče dete “šta i kako treba” ne retko dolazi na stranputicu. Zapitajte se, da li je to što kažete zaista tako ili iz vas progovara sopstveno iskustvo (sećanje na osećanja na događaje i ljude iz prošlosti). Podelite sa decom sopstveno iskustvo. Kažite im kako ste se osećali i šta ste preživeli. Nikako ih uporno ne ispravljajte i ne podučavate u cilju “postizanja što boljeg rezultata”. Detetu, baš kao i odrasloj osobi treba da bude priznato i uvaženo. Samo tako će izbeći osećanje nelagodnosti, neprijatnosti, stida, osećanja krivice kasnije.
Ukoliko ne uvažimo ova osnovna “pravila” doćićemo u situaciji da nam kao odraslim osobama model ponašanja bude povlačenje, izbegavanje, nesigurnost i konfuznost ili bes, anksioznost, pa i agresija.
Ukoliko želite da saznate više o modelima ponašanja, načinima pojavljivanja u ljubavi, prijateljstvima, poslu, kao i kako da obezbedimo sebi siguran model bivstvovanja pratite postove na mom instagram profilu @psihoterapija.dr_cirkovic
Pišite i pitajte, a od 06. jula 2020, aktivno učestvujte u besplatnim webinarima, koje ću organizovati tokom leta.
Autor: Mr. sci. dr Olivera M. Ćirković
