Tuga i briga stvaraju bolesti (iz kineske medicine, 1050.godine pre Hrista)
Iz svakodnevnog rada sa pacijentima, bez obzira da li su od mene pomoć i podršku zatražili kao lekara ili psihoterapeuta, shvatila sam da se u nama bore mnoge sile i da većinu problema, briga i tuga stvaramo, kreiramo sami. Bitka je to! S jedne strane, pacijenti ubeđeni da rade za sebe i to da bolje ne može, a kad se ugleda druga strana medalje onda tek nastaje haos u njihovim glavama. Eto opet polarnosti: radim najbolje što znam i bolestan sam, a ispada da kada bih radio malo laganije (suprotnije) bio bih zdraviji. U glavama pacijenata to nije logično, ali jeste put ka izlečenju, a zatim i isceljenju. Pogledajmo objektivno na proces razbolevanja – da smo zaista radili najbolje što je za nas, ne bi se razboleli. Tu nastaje zaplet, pometnja. Raditi najbolje za nas nikako ne znači raditi najracionalnije, najbezbolnije, nejeksplicitnije, najlagodnije. Ne. To zapravo znači raditi iz sebe, tj. dozvoliti sebi da osećamo, da nas boli, da bude teško, da priznamo poraze, da priznamo sebe, da se nadamo, da verujemo i najvažnije da VOLIMO. Mi ustvari uradimo sve suprotno ili bar dobrim delom suprotno, potisnemo id zarad ega, potisnemo svoje potrebe, svoju autentičnost zarad introjekata. Nisam sigurna da bih bolje, slikovitije i srčanije taj sukob osećanja, unutrašnjeg i racionalnog mogla da opišem, nego što je to kazivao naš čuveni pesnik Laza Kostić u svojoj poemi Santa Marija della salute:
“…Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud.
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!…”
Moćno! Toliko moćno da treba da zastanemo da bi osvestili, ne tugu i bol, ljubav i patnju, nego moć, silinu borbe o kojoj nam Laza Kostić piše. “Pamet me stegnu, ja srce stisnu’” – još jedna pobeda introjekata nad potrebama i autentičnosti, nad slobodom.
Čitajući poslovice naših starih i prisećajući se onih koje sam čula u detinjstvu shvatila sam dubinu iskustva koje jedan narod nosi i za čije mudrosti ne trebaju ni najsavremenija tehnologija ni naučna dostignuća ukoliko ste spremni da ih zaista, ne saslušate, već najiskrenije i čujete. Ako to učinite, manje ćete se ljutiti i na lekare i na psihoterapeute kada vas savetuju, a možda vam neće biti ni potrebni u meri u kojoj je to danas zastupljeno. Navešću vam samo neke od njih: “Čuvaj se i Bog te čuva” ili “Bolje sprečiti nego lečiti” ili “Veselo srce, pola zdravlja” ili “Zid ruši vlaga, a čoveka briga” ili “Zdrav prosjak je srećniji od bolesnog kralja” ili “Zdravome čoveku svaki je dan praznik” ili “Zdravlje na usta ulazi” ili “Pretovaren trbuh, bolest gotova”.
Nije lako u današnje vreme profesionalcu da podrži pacijenta na njegovom ili njenom putu ka izlečenju, a kasnije i isceljenju. Kada bih mogla da napravim grubu podelu pacijenata onda bi postojale dve osnovne kategorije: bolesni koji su spremni, da pored medikamentozne (lekova narodski rečeno) i ostale terapije prihvate i psihološku podršku i oni bolesni koji to nisu spremni. Automatski ovi prvi imaju mnogo više šansi za uspeh terapije i izlečenje. Prva, nazovimo je otvorena grupa, opet se u daljem radu može podeliti na dve podgrupe: u jednoj oboleli prihvataju psihoterapiju kao meru podrške, potpore na njihovom putu ka izlečenju i kad stabilizuju svoje stanje ili se izleče (fizički, izleče telo) povlače se iz rada na sebi (do neke nove situacije i simptoma). Za razliku od ove podgrupe, postoji i podgrupa koja istinski prihvata rad na sebi – potpuno otvorena grupa, hvata se u koštac sa svojim mehanizmima odbrane, šemama po kojima su do tada bivstvovali, spremni su da dalje i dublje rade na svom ličnom rastu i razvoju, sigurno krčeći put ka svome isceljenju. Naravno, naše telo reaguje poslednje, prvo nam signale šalju naša psiha i duša. U procesu isceljenja idemo obrnutim redom.
Pišem ovo jer želim da skrenem svima pažnju, kako pacijentima, tako i lekarima i psihoterapeutima na dva značajna problema, prepreke koje mogu da im otežaju rad. Jedan problem se ogleda u načinu na koji se bolesni “prebace” na drugi kolosek i posle terapije počnu potpuno suprotnu priču od dotadašnje, a rade je po istoj šemi (“Kad sam završila terapiju, sve sam ja to rasterala! Dosta sam živela za vas, sad živim za mene!” i tu ne bi ništa loše bilo kad bi se stalo, kad bi se zaista pacijentkinja okrenula sebi. Ovo je opet primer dve polarnosti: ili izgaram za vas ili ima da vas nema.). Drugi problem se ogleda u možda nemanju dovoljno želje, volje, hrabrosti da se više radi na sebi. Kao psihoterapeut osećam da dalje tu više nema rada, da se pacijent može slušati i podržati u pokušaju osnaživanja za svakodnevne aktivnosti, ali ne i da se sluša i podržu u smislu dubljeg rada na njemu ili njoj u cilju isceljenja. Odsluša ova podgrupa predavanja i o zdravoj ishrani i o isceljenju i o Bogu, posećuju razne, danas tako popularne, koučing (trening) programe (bila sam svedok da su neki bili daleko od delotvornih), počnu čak i da vas citiraju, ali kad pogledate u njih opet vidite staru šemu – nema autentičnosti. Autentičnost može i da boli, pa ih s jedne strane i razumem posle svega proživljenog, sve patnje i psihičke i telesne, samo im treba da dodaju ekstra bol i suze, neprijatna osećanja, sećanja. Mađarski pisac devetnaestoga veka Mor Jokai (Mór Jókai) lepo je definisao da “u bolesti čovek mnogo toga shvata što zdrav zaboravlja”. Kako i u kojoj meri to što shvatimo (osvestimo) ćemo znati i da promenimo i primenimo zavisi isključivo od nas samih.
Delim mišljenje sa profesorom Jerotićem kada kaže da fizičke bolesti ne bi trebalo izdvajati od čovekovog duševno-duhovnog života. “Hipokrat je jednom napisao: “Bolest ne dolazi odjednom, kao iz vedrog neba, nego je posledica dugog niza malih neznatnih grešaka protiv zdravlja, koje se nadovezuju jedna na drugu i rastu kao valjajuća grudva snega, dok se jednog dana ne svale na glavu grešnika”. Ako se ovako pristupi bolesti, neretko, doživljava se unutarnji preobražaj; čovek je shvatio da je bolest tu zato da bi ga učinila strpljivijim, samim tim jačim, zrelijim, da je bolest učiteljica života koja ga ispravlja u njegovom dotadašnjem mišljenju i ponašanju, da ona postaje čak izvor snage i vedrine. Tada nam postaje bliska i najstarija definicija zdravlja koja potiče od grčkog lekara i filosofa Alkmeona, Pitagorinog učenika iz 5. veka pre Hrista, koja glasi: Zdravlje je harmonija suprotnih sila”.[2]
Sve je više dokaza koji potvrđuju tačnost gore pomenutih naših narodnih poslovica. Rezultati istraživanja u oblasti neuronauke ili psihoneuroimunologije svakodnevno potvrđuju da uspešnost lečenja zavisi od sveobuhvatnosti svakog bolesnika ponaosob, tj. holističkog pristupa svakoj individui.
Tekst je preuzet iz knjige “Tražim lek i nailazim na samu sebe”, autorke M. Psych. dr Olivere M. Ćirković
