EMOCIONALNA PREOSETLJIVOST, deo 1.

Autor: Mr sc. dr Olivera M. Ćirković, spec.pedijatrije, geštalt psihoterapeut, EAGT

“Šta je emocionalna preosetljivost, kako je definisana u nauci a šta u svakodnevnom životu podrazumevamo pod „preosetljivošću” i kada nekoga tako etiketiramo? Da li drugačije doživljavamo „preosetljive” muškarce i „preosetljive” žene i da li je to i kulturološki uslovljeno? Zbog čega deluje da preosetljivost nije društveno prihvatljiva osobina? Ovoj temi posvetićemo prvi sat popodnevnog dela emisije, u okviru rubrike „Etikete”.”

U ovom i narednom tekstu objavljujemo ceo intervju dr Olivere M. Ćirković emitovan u emisiji “Letnja bašta – popodne” na popularnoj 202. Pitanja postavljena u prvom pasusu deo su najave emisije na sajtu BEOGRAD 202 o ovoj temi.

• Šta je emocionalna preosetljivost, visoko osetljiva osoba, kako je u nauci definisan taj pojam, kako je uveden u psihologiju?

 Da bismo odgovorili na pitanje šta je emocionalna preosetljivost ne bi bili zgoreg da prvo definišemo pojam emocija.

Emocija – jedan od osnovnih psihičkih doživljaja i predstavlja karakteristično ekscitirano, uzbuđeno stanje organizma koje je izazvano nekim emocionalnim stimulusom ili situacijom, a manifestuje se na tri različita plana:

1. Subjektivnom, kao mentalni doživljaj (radosti, tuge, prijatnosti, neprijatnosti i sl.)
2. Fiziološkim (npr. ubrzani puls, znojenje, ubrzani rad srca, nepravilan rad srca, podrhtavanje ruku, itd.)
3. Ponašajnom (npr. stezanje pesnice, mrštenje, škrgutanje zubima i sl.).[1]

Znači, svi smo skloni manifestovanju emocija. Kakvih, kog intenziteta, kao odgovore na koje stimulise iz okruženja zavisi od osobe do osobe, odnosno od našeg pređašnjeg životnog iskustva, naše životne priče, našeg statusa (porodičnog, emotivnog, socijalnog, obrazovnog, finansijskog, itd.).

Sada, kad shvatimo pojam emocija mnogo nam je lakše da definišemo i emocionalnu preosetljivost.

Emocionalna preosetljivost – neprimereno snažno reagovanje, brzo i lako emocionalno uzbuđivanje, bez pravog razloga. Osobe koje su emocionalno preosetljive  za sitnicu se uvrede, lako se naljute, preterano se uplaše u ne mnogo opasnoj situaciji, sklone su tremi u ispitnoj situaciji, lako se rastuže i rasplaču, čak i bez značajnijeg povoda. ¹

Zanimljiv je i pojam emocionalnog distresa, pa ga treba razlikovati od emocionalne preosetljivosti.

Emocionalni distres – („Rečnik javnog zdravlja“, 2009.) izraz koji se koristi u pravnim okolnostima, npr. u vezi sa PREKRŠAJEM, da bi se opisala šteta nefizičke ili patološke prirode za koju ljudi mogu da traže obeštećenje.

•              Šta u svakodnevnom životu podrazumevamo pod “preosetljivošću”, kada i kako tako nekoga etiketiramo?

Etiketiramo kad stignemo i kako stignemo, što bi rekli naši stari! Ja bih dodala i iz našeg mesta (to je ona priča o životnom iskustvu i međusobnim razlikama). Evo i najbanalnijeg  primera koji mnoge ljude nervira, “izluđuje” i dovodi u različita afektivna stanja. Verujem da su svima poznata pitanja poput: zvučih umorno?! Što si tužna?! Nemoj da si nervozna/nervozan! Što se ljutiš? itd. To više nije pitanje, tj. komunikacija: Zdravo, kako si? Šta radiš? Šta ima novo? Kako se snalaziš?…. Ova prethodna pitanja predstavljaju već “znalački” definisano stanje/osećanje. To je već  izjava – TI SI….

Od kada etiketiramo? I to pitanje možemo postaviti. I treba da bude postavljeno! Etiketiramo od malih nogu! I to svoje najbliže i najvoljenije – decu! Ne zato što želimo, što imamo loše namere…. Ne! Iz najbolje namere, najveće ljubavi krećemo u etiketiranje tipa: preosetljivo dete, nežno dete, loši zubi, klempave uši… I to je da kažem “finiji” deo etiketiranja.

Zašto etiketiramo? I to je još jedno značajno pitanje. Koja je naša potreba da etiketiramo? Ko su ljudi koji etiketiraju? Ko su ljudi koji prednjače u tome? Ko su osobe na koje se ugleda grupa, određena populacija ili kategorija ljudi. Najjednostavnije rečeno etiketiramo jer nam je omogućeno. Bombardovani smo sa svih mogućih raspoloživih društvenih mreža, svih medija, javnih dešavanja, čujemo ili pročitamo tekstove u kojima bez kontrole, recenzije, vrlo sigurno, autoritativno, skoro naredbodavno  dobijamo ne savete, već se smernice kako treba!

 

A koji je rezultat? Trenutna situacija u društvu, vrlo jednostavno. Najbolji odgovor na ovo pitanje bilo bi podsećanje na pitanje iz Jevanđelja: “Može li slijepac slijepca voditi?” Odgovor odmah sledi: “Neće li oba u jamu pasti?” (Jevanđelje po Luki 6, 39). 

 

 

Izvori: 

¹ Ž. Trebješanin, Rečnik psihologije. Stubovi kulture. Beograd; 2008.