U životu dostignemo mnoge, davno zacrtane, ciljeve. Rešimo velike probleme. Postavimo stvari na svoje mesto. Sve što nam je nedostajalo u detinjstvu nadomestimo. I opet se vrtimo u krug. Treba nam još nešto.
Bole nas iste stvari koje su nas bolele i kada smo bili deca. Sada samo intenzivnije. Osećamo se isto kao kada smo bili malo dete. Suština je da smo mi fizički odrastali, kognitivno sazrevali, ali ono malo dete u nama ostalo je u našoj duši. Malo dete ostalo je u našim iskustvima u sadašnjem trenutku.
Da li ga možemo prepoznati? Šta nam poručuje to malo dete u nama? Kako sa tim? Šta mu treba? Da li umemo da ga negujemo? Kako da iscelimo malo dete u nama i nastavimo dalje utelovljeni i uvremenjeni?
Gde je malo dete u odrasloj osobi?
Malo dete u odrasloj osobi nalazi se u svuda:
- U stavovima
- Modelima ponašanja
- Načinu razmišljanja
- Načinu komunikacije
- Načinu na koji ostvarujemo emotivne veze
- U tipu emocionalnog vezivanja kome pripadamo.
Samo zato što ne verujemo u sebe, mislimo da smo nešto loše uradili ili rekli, ne znači da je to i istina.
Nema veze koliko godina imamo, kao ni šta smo sve postigli ili pregurali preko svojih leđa, nesigurnost u sebe ostaje. Ostaje, baš na isti način kao kada smo bili deca. S godinama još intenzivnije se manifestuje naša nesigurnost i način na koji se pojavljujemo pred drugima.
Kako odrasta to malo dete?
Kao deca, čujemo o nama razna neprijatna, pa i pogrdna mišljenja. Zaspu nas odrasli raznim nadimcima, koji postaju deo nas. Jednostavno, koliko god da nas povređuju, podsvesno ih prihvatimo.
Sve što radimo, tada i kasnije, radimo da bi poništili te nadimke, da bi demantovali ta mišljenja. Borimo se protiv tih etiketa, borimo se da nas zaista vide sa svim našim vrednostima i potrebama. I što se više trudimo, to malo dete nas sve više stiže.
Čula sam u svakodnevnom radu i sa decom i adolescentima, podjednako kao i odraslim, uspešnim ljudima teške reči: tupan, glupača, guska, imbecil, kreten, majmun, klempo, debela, nosonja… Bilo je naravno i onih jako prostih reči koje su se upućivale deci, ali ih ovde neću citirati. Smatram to izuzetno nedoličnim!
Šta je naša istina?
To malo dete, odnosno naš naučeni doživljaj sebe, pojavljuje se kako rastemo i u ljubavima, u školi, na poslu, u porodici, sa prijateljima, znanima i neznanima. Može biti agresivno, nesigurno, anksiozno, postiđeno. Bez obzira na osećanja i tip pojavljivanja, to malo dete je svakako povređeno.
A ne treba da bude. Ne treba, jer:
Mišljenja drugih o nama ne treba da budu naša istina. I nisu.
Ono malo dete koje negujemo u nama treba da uverimo šta je prava istina.
U narednom periodu često ću vam pisati o tom malom detetu u nama. Zavirićemo u baštu našeg detinjstva i korov koji nije naš nećemo ni zadržati u našem vrtu. Nije bio naš ni u prošlosti, ne pripada sadašnjosti, a tek mu u budućnosti nije mesto tu gde je.
Kako da iscelimo malo dete u nama?
Za početak postaviću vam nekoliko pitanja. Pročitajte ih. Pokušajte da ih zapamtite. Sedite u miru i tišini i zatvorite oči. Kada vam disanje bude ritmično, kada budete potpuno mirni, odgovorite na dole navedena pitanja. I potrudite se da budete što iskreniji, po cenu i da boli.
Kako se vi osećate u sopstvenoj koži? Šta je vaša istina? Ko je zna? Kako vam se nešto dešava? Kako reagujete? Kako se osećate kad nešto uradite za sebe ili izgovorite u svoju korist? Čega se plašite? Zašto vičete? Šta želite? Od čega bežite?
Odgovori na ova pitanja pomoći će vam da shvatite vašu shemu po kojoj živite i radite u porodici, sa partnerom, u školi, na poslu… U životu.
Saznanje o tome da li je dete u vama povređeno, uplašeno, nesigurno, ignorišuće, sigurno, agresivno, pomoći će vam da razumete sebe i sopstveni način pojavljivanja pred drugima. To je odličan put kojim treba da nastavite sa ciljem uspostavljanja vašeg balansa. Malo dete u nama tokom našeg odrastanja prolazilo je kroz razne faze, svašta je preživelo i doživelo, borilo se. Poštujmo to!
Kroz naredne primere, predstaviću vam najmarkantnije modele malog deteta u nama. Gledaćemo zajedno i kako se ta mala deca kao odrasli ljudi ponašaju u partnerskim odnosima, sa porodicom, na poslu, u školi.
Nećemo samo gledati u njihovo ponašanje, pričaću vam i o načinima kako da iscelimo takvo dete u nama.
Pol i imena odabrala sam slučajno. Svi se možemo kroz njih ugledati, bez obzira na pol i godine.
Primer No 1
Verujem da ne postoji osoba koja nije imala susret sa detetom koje na prvu loptu počinje da plače, vrišti, steže pesnice, udara nogama u pod, zacrveni se u licu… Možda ste baš vi bili takvo dete ili imate dete koje slično reaguje.
Tokom vremena dete postaje anksiozno i besno, nestrpljivo da konačno bude viđeno i priznato, baš onakvo kakvo jeste. I trudi se, zaista se trudi. Međutim, ispada da sve nekako uradi naopako, čak i kad pokazuje ljubav.
Sa anksioznošću, projektuje i ubedi sebe u jedini mogući scenario – neprijatnost, nepriznavanje, propast… Tako i usmeri svoju energiju – kako sprečiti “tragediju” i konačno uraditi “nešto dobro”.
Tea ima potrebu da bude najbolja u svemu i neprekidno su uključene sve lampice i alarmi.
Tea nije, ni u jednom trenutku svoga života, naučila da se opusti potpuno.
A to boli… Nikako ne prija. Zato ćemo zajedno učiti da Tea bude viđena i mirna.
Primer No 2
Nesigurna i konfuzna devojčica. Lena, kao odrasla žena, sluđena je sopstvenim neugledavanjem svega postignutog i svega što radi i što je sposobna da uradi.
Lenu je strah i stid da se pojavi pred drugima, da kaže šta ima i koliko zna. Na poslu, često ima problem da iznese svoje mišljenje, da pokaže šta zna. Duboko u sebi svesna je da bi nešto bolje uradila, dala kreativniji predlog, ali džaba… Strah da je neće čuti, prihvatiti, još gore, da će je ismejati, ostavi je u zapećku. Smatra da su drugi prenapadni, agresivni i čeka. Čeka svojih 5 minuta da bude viđena i priznata.
U ljubavi je takođe nesigurna. Zato joj je stalno potrebno dokazivati da je voljena i poštovana, da nema drugih, ni boljih od nje, u vezi u kojoj se nalazi. Tako upada u zamke preokupiranosti vernošću partnera i ljubomorom ili jednostavno, pristaje na sve (čak i traume), samo da ne bude sama. Sama, znači još jedan dokaz da su drugi bolji (oni u vezi, braku, sa decom).
Mala Lena, prečesto je bila izložena podsmešljivim komentarima, uvek s ciljem da može bolje. Ako iz škole dođe sa jednom peticom iz teškog predmeta, drugi su bili ipak bolji, jer su dobili čak dve petice, iz likovnog i muzičkog 😣 Lenini roditelji slali su joj kontradiktorne poruke. Jedan roditelj je obično dominantniji, ponekad i surov u svojim zahtevima. A tek komentarima… Nikada nije kasno da odrasla Lena prizna maloj šta je sve postigla i koliko još može. I da uvaži i prizna njene rezultate. Samopouzdanje se stiče samougledavanjem i samopriznavanjem, samopoštovanjem. Na tome se radi i to je proces koji može i da potraje.
Primer No 3
Oni koji podržavaju teoriju emocionalnog vezivanja nazvali bi je i ignorišuća. Drugi opet nezavisna.
A kakva je Mia, zapravo?
Desenzitizacija je mehanizam odbrane koji je u detinjstvu usvojila kao kreativnu adaptaciju na situaciju u kojoj je odrastala. Znači, bolje je ne osećati, nego da boli!
Surovo zvuči, ali nemojte se zavaravati, često i prečesto (za moj ukus) srećem decu i adolescente, kojima je ovo glavni mehanizam odbrane. I oni žele pomoć i podršku, samo što roditeljima to promiče.
Model koji je usvojila Mia zvuči “jednostavno” – može da se osloni samo na sebe! To je jako bolno i teško nositi kroz život i tokom odrastanja.
Odrasla Mia želi bliskost, ali kako nikada nije imala priliku da je u prošlosti ostvari, ona ne zna kako da postane i ostane bliska sa nekom osobom. Podeliti emocije jednostavno je nedopustivo. Isto je i sa pokazivanjem emocija. Sam svoj majstor, ideja vodilja je naše Mie. Naravno, kontrola je nešto bez čega se ne može! Svuda i sa svima.
Odrasla Mia jeste samostalna, nezavisna, sposobna, ali duboko u sebi zna da ne želi da bude i sama sebi dovoljna. Plaši se samoće. Ipak, sigurna je da njena komunikacija, kontakti i razmena emocija sa okruženjem ne zavise od nje, već istog tog okruženja.
Znači, priznavanje istine da biti sa nekim ne znači da Mia gubi samostalnost, svoj život, ne gubi sebe, prvi je korak. Promena će teško doći ukoliko se Mia ne pozabavi sama sobom ili ne potraži stručnu pomoć.
Sigurna odrasla osoba
Da bi nove stvari mogli da pokrenemo, neophodno je da stare, nedovršene priče završimo. Tako je i sigurna odrasla osoba uradila. Nije ona porasla u sigurnoj, idealnoj porodici, jer svaka porodica nosi i lepe i manje lepe događaje i osećanja u svojim korenima.
Sigurna, odrasla osoba je onoj maloj agresivnoj priznala da je vidi i da oseća njen bes i bol. I nesigurnu i konfuznu je ugledala i odala priznanje za sve što je uradila i postigla. Ignorišuću je naučila da se ne plaši svojih osećanja i da ih pokaže.
Sigurna odrasla osoba svoje potrebe i osećanja saopštava bez teškoća. Ova osoba sa partnerom i bliskim osobama deli svoje uspehe i probleme. Nije je sramota da zatraži pomoć i podršku, kao ni da je pruži.
Ne pita: “Zašto opet ja?!” Već: “Na šta me ova situacija poziva?”
Ne izbegava da bude sa sobom. Daje sebi šansu da bude ono što jeste – ljudsko biće sa svim vrlinama i manama.
Ukoliko imate potrebu da radite na isceljenju malog deteta u vama stojim vam na raspolaganju. Možete mi pisati na email adresu ambulantabeomed@gmail.com ili direktno u DM Facebook @Psihoterapeut.co.rs ili instagram @psihoterapeut.dr_cirkovic profila.
O načinima isceljenja govorićemo i praktično raditi i tokom dvodnevnog geštalt vikenda u julu mesecu u Ovčar banji. Našem starom mestu za rast i razvoj.
Autor: Mr.sci. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, master geštalt psihoterapije
