Autor: Mr. sci. dr Olivera M. Ćirković, MA, EAGT
Kada govorimo o radu na sebi, svako taj rad doživljava na svoj način. Mnogi se trude, ali i taj trud je individualan (isključivo zavisi od osobe i njenog doživljaja termina ličnog rasta i razvoja).
Za početak, najteže je pokrenuti se i zatražiti stručnu pomoć. Izgovora i objašnjenja uvek je na pretek i često se čuju i u samom radu u ordinaciji ili nekom treningu, radionici. Neki smatraju da sebe poznaju najbolje, drugi opet da sve znaju najbolje, treći da su beznadežni slučajevi, četvrti da nije još pravi trenutak… “Koliko ljudi, toliko ćudi”, kaže naš narod. I to je tačno.
Ovom prilikom pokušaću da prikažem najčešće greške koje se mogu uočiti u ordinaciji, a koje se prave i nesvesno, u najboljoj nameri. Potrudiću se da vas tako motivišem i da vam pomognem da se pokrenete i uradite nešto za sebe, jer je važno.
Pravilo No 1 – POKRENITE SE
“Najveći čovekov greh jeste u tome što u svakom trenutku može da učini zaokret, a to ne čini”, rekao je Martin Buber.
Ovo je jedino pravo i prvo, NEPRIKOSNOVENO pravilo. Ne postoji osoba koja nije u mogućnosti da napravi zaokret, da preispita sebe kako je i gde je, šta joj prija, a šta ne. Za to ne postoji izgovor i objašnjenje.
Međutim, ovde se prečesto srećem sa “proklizavanjem”, kako volim da nazovem situaciju, kada pacijenti, prijatelji, ljudi koje znam više ili manje, bez obzira na težinu polja u kome postoje, ne čine bukvalno ništa da se pokrenu. Za takav nemar prema sebi postoji 1000 izgovora:
- Treba samo još ovo da završim, pa onda kad krenem…
- Nije to do mene, ja dajem sve od sebe…
- Ne mogu ja to! Mislim mogu, ali mi neće dozvoliti…
- Kako će da reaguju…?
- Ma, šta sve nisam probao i naplaćao se i šta?!
- Ne želim da se svađam…
- Osećam da mi nije dobro, da me steže, ali kako?
- Ja ne znam kako se to meni dešava?!
- Kako se za mene lepi uvek ovaj tip ljudi?!
Mogla bih ovako da nabrajam do u beskonačno. Moram vam priznati, nekada se rastužim, a nekada i naljutim, nekada iznenadim. Naravno to je moje lično i nema veze sa mojim radom. Tako se osećam kad ostanem sama i sabiram protekli dan i postignute rezultate.
Slušajući osobe sa kojima radim, vrlo pažljivo i zajednički analizirajući izrečeno, došla sam do zaključka da je najveća kočnica rada na sebi ovo prvo pravilo. A kako taj problem nastaje? Zašto se ne zauzmemo za sebe?
Izvor je uvek identičan, kod svih – STRAH. Strah od promene, strah od nepoznatog, strah od reakcija i mišljenja drugih… Strah od sebe samog. A ovi izgovori su samo objašnjenja kojima pokušavamo da taj strah prepokrijemo, da se ne ugleda.
Kada se uključuje lampica da nešto morate učiniti za sebe? Ne volim ovu reč – MORAM, ali je koristim ovom prilikom, jer je i pacijenti koriste – “Tako mora”, poznato zar ne?Evo i situacija:
- Bolest
- Anksioznost
- Panični napadi
- Depresija
- Podrška detetu
- Napredovanje u poslu
- Pomeranje od zlostavljača
- Rad na sebi.
Tačno rasporedom kojim sam vam i nabrojala, tim intenzitetom se i javljaju osobe (kod mene) za pomoć. Kada osobe priznaju da su spremne za rad na sebi? A kada se javljaju? Kada više ne mogu da izdrže!
E, to je mesto koje mene brine i rastuži, pa eto i pomalo naljuti. Pazite, bolest (teška, hronična) je na prvom mestu, a rad na sebi na poslednjem. Kada bi se mesta zamenila, mnogo bi kompleksnije i SAMOSVESNIJE pogledali u sebe i svoje potrebe, učinili bismo to na vreme, pa bi i mnogih teških patologija bilo manje.
Pravilo No 2 – IMAJTE POVERENJA
Koliko ste iskreni sa svojim terapeutom?
Ako ste već “savladali” sebe i došli na terapiju, onda se opustite i koristite to vreme provedeno na terapiji maksimalno. Prvo i osnovno, terapeut je tu za vas i samo za vas (kada odaberete individualnu terapiju) i vreme koje provedete na terapiji je vaše ekskluzivno vreme. Zašto ga onda i ne iskoristite?
Odaberite terapeuta PO VAŠOJ MERI!
Ništa vam ne znači, ako tražite po “čuvenju”, što bi naš narod rekao, po fizičkom izgledu, po prostoru, mestu gde se nalazi radni prostor odabranog terapeuta, itd. To se ništa ne računa na terapiji i ne ulazi u kalkulaciju za vaš boljitak.
Od vas zavisi!
Odaberite terapeuta po svojoj meri, onako kako vašoj duši prija. A kada to uradite, onda sa tom osobom budite i maksimalno iskreni. Terapeut, ne može i ne sme da osuđuje, komentariše, loše misli o vama, prepričava… To su vaše projekcije. O ovoj drugoj opciji da terapeut to zaista i čini neću ni da razmišljam! Nepoznato mi je. Terapeut je tu da vas podrži, da vas sasluša, da bude tu za vas.
Znači, nađite osobu od poverenja i POČNITE DA PRIČATE bez zadrške i kalkulisanja! Videćete da ćete se odmah osetiti lakše i mirnije.
Pravilo No 3 – BUDITE AUTENTIČNI
Naravno, mnogi će prokomentarisati da svako ko je autentičan ne ide kod terapeuta.
Nije tačno!
Rad na sebi treba da traje dok nas ima. Pokojni profesor Vladeta Jerotić često je govorio da on sebi nedeljno zada neke zadatke, npr. da nedeljno nauču neku recitaciju. I to je činio. Da ne spominjem vreme koje je izdvajao za svoj duhovni rast i razvoj.
Svako želi i ima potrebu da bude autentičan. Samo svoj. Nekome to i polazi za rukom, ali na terapiji i dalje radi na sebi da bi ta autentičnost bila i viđena i priznata i utelovljena, oduhovljena. Neko, opet, o autentičnosti i projavljivanju kao autentično biće uči na terapiji.
Ono što svi osvešćuju na terapiji su činjenice da bivanjem autentičnim bićem NIKAKO NE ZNAČI da smo sebični, da smo spremni za svađu, da isterujemo pravdu, da smo najpametniji i najbolji, da nemamo poštovanja prema roditeljima, porodici.
Autentičnost NE ZNAČI samostalnost, niti samoću. Autentičnost znači da smo uvremenjeni i utelovljeni. Autentičnost znači da smo slobodni. Autentičnost znači da smo spremni da čujemo druge, da iznesemo svoje mišljenje, bez straha da nisu dobri ili potrebe da su bolji od mišljenja i rada ostalih. Autentičnost znači da znamo da uspostavimo balans uzimanja i davanja, balans življenja. Ta i takva autentičnost se uči na terapiji.
Pravilo No 4 – DEFINIŠITE ŠTA VAM TREBA OD TERAPIJE
Šta vi želite da dobijete terapijom? Šta želite da popravite? Šta da prevaziđete? Šta da naučite?
Ova i mnoga druga pitanja su od značaja kada krećete na terapiju. U nekom trenutku terapije, uvek podsetim pacijenta šta nam je tog momenta prioritet. U sada i ovde.
Prva faza rada predstavlja rad na stabilizaciji osobe. Nije logično da osoba radi na poboljšanju kominikacije ili rešavanju partnerskog odnosa, a da se njena anksioznost ili napadi panike potisnu u stranu. Nije ni logično da se osoba koja je u teškoj porodičnoj krizi usmerava na neke druge elemente rada ili postojanja. Suština je da se osoba osposobi da bude funkcionalna i sposobna da bez ranijih trauma živi i radi.
Druga faza rada na sebi su već filigranski detalji. Bar tako ja to vidim. I što su ti filigranski radovi precizniji i istrajniji ugledavamo i unikatni, vredni, nezamenljivi primerak bića koje voli i koje je u skladu sa sobom.
Pravilo No 5 – NE POSTOJI SRAMOTA
Budite strpljivi, podjednako kao i radoznali na terapiji. Dozvolite sebi da zaplačete, a istovremeno znajte da vam je i radovanje dozvoljeno. Nije sramota biti i priznati nemoć. Kad priznamo nemoć, puštamo iz sebe i energiju koja nas drži zarobljene da ne smemo da “olabavimo”. Upravo, priznavanjem svoje nemoći, postajemo moćni i ugledani. Mirni.
U redu je i biti ljut i razočaran, osećati se prevareno i napušteno.
Biti bolestan ne znači biti manje vredan.
Ako je neko doživeo veću i strašniju tragediju, ne znači da se vaša ne računa i da postaje nevažna.
Nema bezgrešnih. Ima samo više ili manje grešnih. Opet, sve zavisi ko i kako gleda na greh.
I na kraju, ne zaboravite, ako ne zatražite stručnu pomoć, teško da ćete se pomeriti mnogo dalje od mesta gde ste samostalno započeli “radove”, bez obzira šta vi o tome mislili. Razlog je jednostavan – glava koja problem napravi, ne može ga rešiti iz istog mesta iz koga ga je i napravila. Čak i da sve suprotno uradi.
